Mladen Hrvanović pred otvaranje izložbe „ALL IN“: Umetnik koji misli prostorom i meri pulsom

Nakon odsustva sa beogradske likovne scene, multidisciplinarni umetnik Mladen Hrvanović vraća se samostalnom izložbom „ALL IN“, koja će od 22. do 29. maja (otvaranje 22. maja u 20h) biti predstavljena u Galeriji Neon.

Pod inicijalima MHR – Maximum Heart Rate – Hrvanović kroz novu postavku istražuje granice između tela i materije, unutrašnjeg pritiska i stvaralačkog procesa, spajajući skulpturu, crtež, svetlosne instalacije i digitalno generisane radove u jedinstvenu prostornu celinu.

Izložba „ALL IN“ nastaje kao rezultat intenzivnog jednogodišnjeg rada i predstavlja svojevrsni sublimat umetnikovih unutrašnjih borbi, procesa sazrevanja i promišljanja odnosa između manuelnog rada, tehnologije i emocionalnog impulsa. Kroz pet tematskih celina smeštenih u sirovi industrijski prostor galerije, Hrvanović gradi atmosferu u kojoj delo nije konačan proizvod, već trag procesa, pritiska i transformacije.

U razgovoru za BURO. Mladen Hrvanović govori o konceptu izložbe, simbolici karbona i ideji „ALL IN“ kao životnog i umetničkog principa, odnosu između algoritma i intuicije, ali i o povratku na javnu umetničku scenu nakon godina rada na velikim prostornim, scenografskim i interdisciplinarnim projektima.

Mladen Hrvanović za BURO. o novoj izložbi

Da li biste nam približili koncept izložbe „ALL IN“?

„ALL IN“ je merna jedinica pre nego što je poetska metafora. U medicini, Maximum Heart Rate je granica između života i kolapsa, tačka na kojoj telo radi punim kapacitetom, bez rezerve. Ja sam oduvek radio na toj granici. Ne iz izbora, nego iz konstrukcije. Kada uđem u proces, u atelje, u prostor, u materijal, ne postoji delimična prisutnost. Postoji samo to.

Karbon – ugljenik  je postao centralna matica izložbe upravo zato što zna isto. Isti element, pod različitim pritiscima, postaje ili čađ ili dijamant. Ta transformacija nije estetska, ona je fizička,  nasilna, neopoziva. I dugotrajna. Karbon ne postaje dijamant preko noći. Sazreva pod pritiskom, u tišini, nevidljivo, sve dok jednog dana ne postane nešto sasvim drugo od onoga što je bio, savršena kristalna rešetka.

„ALL IN“ je dihotomija egzistencijalnog „sve ili ništa“. Sublimat unutrašnjih bitaka sa samim sobom. I samoprihvatanje čoveka koji živi i stvara na marginama onoga što se smatra razumljivim ili produktivnim.

Koliko se ideja „ALL IN“ odnosi ne samo na umetnički proces, već i na vaš način života i rada?

Potpuno, ali važno mi je da kažem da to nije herojska poza. „ALL IN“ ima svoju tamnu stranu i ona je jednako deo mene kao i sve što vidite na zidovima galerije.

Uključuje trenutke paralizujućeg straha. Duboke sumnje. Unutrašnje borbe koja nije ni algoritamska ni metodološka, već je visceralna, nagonska, ponekad okrutna, samoosakaćujuća. Ponekad gotovo kao borba za vazduh. Ono što izlazi iz ateljea – struktura, potez, kompozicija, bronza, pozlata, zapravo je transmutacija unutrašnjih kodova ispisanih u karbonu moje DNK-a u nešto opipljivo.

Ali sazrevanje nije došlo odjednom. Bilo je to sporo buđenje kao što se i ugljenik ne pretvara u dijamant u trenutku nego kroz decenije pritiska koji ne vidiš dok ga trpiš. Ja sam dugo nosio u sebi kapacitet za ovaj rad, a nisam uvek znao šta s njim. Sazrevanje je bilo da naučim da živim s tim kapacitetom. Da ga prihvatim. I konačno da ga uložim bez ostatka.

Spolja to izgleda kao metod i preciznost. Iznutra je to često sličnije čistilištu. MHR je opis stanja u kojem jedino znam da radim i do kojeg sam morao sazreti da bih ga prepoznao u sebi.

Ova izložba na neki način označava i vaš povratak na umetničku i javnu scenu. Gde je do sada bio Mladen Hrvanović i šta je oblikovalo vaš rad tokom tih godina?

Nisam otišao. Odmaknuo sam se da bih istraživao, spoznavao i obrađivao nešto što je tek moglo postati izložbeno. Radio sam često na projektima koji ponekad nestaju čim nastanu: ceremonije, scenografije, prostori koji postoje jednu večer ili par meseci pa ih nema. I u toj prolaznosti sam naučio ključnu stvar: kada stvaraš bez trajnosti, prinuđen si na potpunu unutrašnju prisutnost. Nema poziranja za budućnost. Postoji samo sada i samo sve.

Ali ono što me je zaista oblikovalo nije bio metod. Bila je to borba i  sazrevanje. Ne ono linearno sazrevanje koje se meri godinama i biografijom. Nego ono koje se meri time koliko si spreman da vidiš sebe onakvim kakav jesi i prihvatiš se, sa svim polaritetima, napetostima, onim što je u tebi tamno i onim što je u tebi neugasivo. Tek kada sam to video, mogao sam početi da to svesno pretačem u materijal.

Vratio sam se izlaganju kad je proces unutrašnje borbe postao delo. Kad je dijamant bio gotov.

Vaša praksa već decenijama balansira između umetnosti, arhitekture, scenografije i dizajna prostora. Da li sebe danas doživljavate pre svega kao umetnika, dizajnera prostora ili autora koji pokušava da poveže različite discipline?

Umetnik koji misli prostorom i meri pulsom – to je najbliže. Disciplina je alat. Ali alat koji nosiš u telu, ne u glavi. Arhitektura me naučila kako telo čoveka navigira kroz ideju. Scenografija me naučila da sve u prostoru nosi dramaturški naboj,  da praznina nije neutralna, da je svaki materijal odluka o nečemu što je mnogo veće od estetike. Umetnost mi je dala slobodu da ne moram opravdavati ništa osim iskustva koje nastaje u susretu s delom.

Ono što nisam znao u mlađim godinama, a što sazrevanje donosi, jeste da te discipline nisu paralelne putanje. One su slojevi istog bića. Svaki projekat koji sam radio, makar bio i nevidljiv široj javnosti, taložio se u mene kao slojevi karbona. Kao ugljenik pod pritiskom. I tek kad se ti slojevi saberu, kad ih ima dovoljno, počinje transformacija.

Ispod svih tih disciplina postoji jedna konstanta koja ih drži spojeno: minuciozne, gotovo opsesivne intervencije na spoljašnjim materijalima kao način dekonstruisanja granica vlastite unutrašnjosti. Vajanje sebe samog. Spolja prema unutra i iznutra prema spoljašnjem – uvek istovremeno.

Iza duboko istraženog i precizno konstruisanog sistema mora stajati čulno, intuitivno biće čoveka koji se strastveno bori. To je MHR.

Kroz izložbu koja se otvara u galeriji Neon se odnos između digitalnog koda i manuelnog rada. Da li verujete da tehnologija danas menja način na koji umetnici razmišljaju o slici, prostoru i samom procesu stvaranja?

Menja velikim koracima,  ali ono što više istražujem nije toliko sam tehnološki napredak. Interesuje me i istovremeno opčinjava alhemijska dimenzija u kojoj tehnika i emocija, instinkt i struktura, digitalno i visceralno postoje istovremeno, u istom prostoru, u istom potezu. Bez pomirenja. Bez hijerarhije, ali komunicirajući međusobno.

Digitalni kod je savršeno ponovljiv i hladan. Manualni trag je neponovljiv i uvek nosi telesni otisak onoga koji ga stvara, sa svim njegovim stanjima, naletima jasnoće i ushićenja, trenucima sloma. Mene zanima tačka gde se ta dva sistema sudare, gde nastaje razmena, komunikacija. Jer upravo u toj tački susreta nastaje nešto živo.

Verovanje je da tehnologija i intuicija stoje na suprotnim obalama neke reke, da postoji kruta odvojenost. Čovek koji razume algoritam i dalje mora staviti ruku na materijal. U tom stavljanju ruke ostaje nešto što nijedan kod ne može da replikuje osećajno. Trag koji kaže: ovde je bio čovek. Ovde se borilo srce, MHR. Ovde je sazrevao.

Tokom karijere radili ste velike javne spektakle, festivale i ceremonije, ali i intimne galerijske radove. Kako se menja vaš način razmišljanja kada prelazite iz jednog formata u drugi?

Skala se menja. Unutrašnji puls ostaje isti. I spektakl i intimni galerijski rad izviru iz istog mesta, iz onog suočavanja s vlastitim polaritetima koje prethodi svakom delu. Razlika je samo u tome što spektakl taj unutrašnji pritisak raspodeljuje na hiljade tela u prostoru, a galerijski rad ga kondenzuje u jedan intimistički, fokusirani susret – jedno telo, jedan objekat, nekoliko sekundi koncentrisane pažnje koja ili nešto potakne ili ne promeni ništa.

Ono što vreme donosi u tom prelasku između formata jeste slobodaod potrebe da dokazuješ. U ranijim godinama, svaki format je bio i ispit. Danas znam da je energija koja puni stadion ista energija koja stoji iza jedne slike na belom zidu. Samo je pritisak drugačiji. Kao sa karbonom – uvek.

U tekstu koji prati izložbu pominje se ideja umetničkog dela kao „traga procesa“, a ne kao gotovog proizvoda. Da li vam je važnije ono što delo otkriva o svom nastanku nego njegova konačna forma?

Da. Bez dileme i bez romantizacije. Trag procesa nije metafora za kreativni nered. To je dokaz borbe. I dokaz sazrevanja  jer sazrevanje nije nestajanje borbe, nego njena transmutacija u nešto što može biti viđeno, dotaknuto, iskušano od strane drugog čoveka. U fokusu mi je da li delo nosi vidljive naslage svega što mu je prethodilo, one trenutke koji nisu bili protokol, nego igralište. Kada materijal i sama ideja pružaju manji otpor od onog otpora koji nosiš iznutra. Kada ne obrađuješ samo stenu, beton ili sloj boje, nego obrađuješ nešto nedodirljivo, do tada nepostojeće, gde nastaje nešto novo, kad srce ubrzava do maksimuma, uši vam se ispune ushićenjem koje nema zamenu ni u jednom iskustvu.

Svaki dijamant nosi u sebi istoriju pritiska i temperatura kojima je bio izložen. Ta istorija nije vidljiva golim okom. ali je prisutna u svakom atomu kristalne rešetke. Delo koje te uvlači u kazan svog nastajanja, to je razgovor koji traje duže od izložbe.

Proces stvaralaštva je trag koji strastveno istražujem. I jedina vrsta rada u kojoj znam biti na maksimalnom pulsu, MHR, na svim slojevima sebe koji su se taložili godinama, sada sabrani u jedno. ALL IN.