Povezano
Mnogo je filmova na ovogodišnjem Beldocs-u koji su ostavili snažan utisak na publiku, ali film Nikole Lorenzina, italijanskog reditelja rođenog u Srbiji, Crna so (La Sal Negra), dokumentarac je koji je publiku zainteresovao zbog tema kojima se bavi, ali i fotografije. Lorenzin, kroz sliku i fotografije istražuje društvene i političke pukotine savremenog sveta, a u ovom ostvarenju, smeštajući radnju između slanih pustinja argentinskih Anda, političkih protesta u Buenos Airesu i borbe autohtonih zajednica protiv eksploatacije litijuma, govori o ekologiji, identitetu, migracijama i osećaju nepripadanja.
Razgovor sa rediteljem upriličili smo nakon projekcije filma Crna So na Beldocsu. Ukoliko niste stigli da pogledate ovo ostvarenje, imaćete priliku da to učinite do 2. juna (do ponoći) na repertoru Beldocs Online na sajtu Beldocsa.
NIKOLA LORENZIN – INTERVJU:
Tvoj film Crna So na Beldocsu privukao je mnogobrojnu publiku. Kakvi su utisci o festivalu?
Mislim da je Beldocs odličan festival, sa svežim i raznovrsnim programom i veoma lepom energijom. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da predstavim film ovde u Beogradu, u okviru ovog festivala, i da uoznam toliko otvorenih i zainteresovanih ljudi.
Rođen si između dve kulture, srpske i italijanske. U kojoj meri je to oblikovalo tvoj pogled na svet i način na koji pristupaš pričama koje pričaš?
Ta dvostruka pripadnost je sigurno mnogo oblikovala moj pogled na svet. Dolazim iz generacija migracija i, iako se osećam veoma povezano i sa Srbijom i sa Italijom, ceo život imam osećaj da nigde nisam potpuno „kod kuće”. Živeo sam u različitim zemljama i mnogo se kretao, i mislim da mi je to omogućilo da se lako projektujem u različite stvarnosti – bilo u ruralni Lacio za Corpo dei Giorni, bilo na Ande severne Argentine za La Sal Negra. Mislim da mi je prirodnije da budem posmatrač, stranac, nego da direktno govorim o sebi –
iako je svaki film na kraju ipak unutrašnji odraz autora.
U tvojoj biografiji stoji da si se, pre nego što si se posvetio filmu, bavio energetikom, a danas istražuješ političke i društvene teme kroz umetnost. Da li sebe više doživljavaš kao autora, aktivistu ili posmatrača?
Da, pre nego što sam postao fotograf i reditelj, bio sam inženjer energetike. Nikada nisam želeo previše da tražim neku jedinstvenu nit između tema koje me zanimaju, jer to može da bude ograničavajuće. Istina je da se u mojim radovima primećuje interesovanje za određene društvene dinamike i teme, ali me privlače i sasvim drugačije priče. Na primer, nedavno sam realizovao kratki dokumentarni film Annare tokom rezidencije Lupi 2 produkcije Intervallo Film. Film govori o samoći i starosti bivšeg svetskog šampiona u podvodnom ribolovu kroz metaforičan odnos koji razvija sa jednim galebom.
Tvoj fotografski projekat „A Spectacle of Ugliness“ bavi se digitalnom kulturom i načinom na koji ljudi grade identitet na internetu. Kako danas gledaš na društvene mreže – kao prostor dijaloga ili kao pozornicu za samopromociju?
Trudim se da društvene mreže koristim što manje, jer imam utisak da je 95% vremena provedenog tamo izgubljeno vreme koje negativno utiče na raspon pažnje i koncentraciju. Naravno, postoje zanimljive stranice i danas se veliki deo informacija prirodno preselio tamo. Više ljudi ima mogućnost da se izrazi,
a kada pronađu snažan način komunikacije, mogu da dopru do ogromnog broja ljudi. Ipak, imam utisak da su te platforme prvenstveno osmišljene da prodaju i da spekulišu pažnjom korisnika, kroz neprekidan tok kompulsivne gratifikacije i algoritme koji ljudima stalno vraćaju ono što žele ili što ih opsesivno privlači.
Živiš i radiš u Rimu? Koliko često imaš priliku da dolaziš u Beograd i da li pratiš beogradsku scenu?
Živim i radim u Rimu, ali često radim i u drugim delovima Italije i u inostranstvu. Trudim se da dolazim u Beograd kad god mogu, ali nije lako i nekad prođu i godine između dva dolaska. Imam porodicu u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Beogradu, kao i prijatelje i kontakte u mnogim mestima u kojima sam živeo. Posao me vodi na mnoga putovanja i teško je pronaći dovoljno vremena i pažnje za sva mesta iz prošlosti. Poznajem donekle beogradsku scenu, ali voleo bih mnogo dublje da je upoznam.
Možda bi trebalo da provedem neko vreme ovde, možda se to jednog dana i desi.
Koja tema te trenutno najviše zaokuplja kao autora – ona o kojoj još nisi snimio film, a već dugo je nosiš sa sobom?
To je film o mojoj majci, koje nema već osam godina, i o Jugoslaviji, u kojoj sam rođen i koja više ne postoji. Voleo bih da taj film napravim na participativan način zajedno sa svojim ocem i starim društvom
mojih roditelja ovde u Beogradu, gde bismo pokušali da kroz igru pronađemo neku vrstu kolektivne katarze.
Kada bi morao da izabereš jednu fotografiju, jedan film i jedno mesto na svetu koji te najbolje opisuju kao autora, šta bi to bilo?
Nisam bio siguran da li se pitanje odnosi na moje radove ili na radove drugih autora, ali pretpostavljam na moje. Kao fotografiju bih izabrao detalj zida crkve iz projekta A Spectacle of Ugliness obasjanog suncem, jer u sebi nosi i simboliku i formalnu preciznost jezika koji me zanima. Kao film bih izabrao
Turista per Sempre, kratki igrani film koji još nisam snimio, jer imam utisak da se vremenom sve više približavam onome što zaista želim da izrazim kao autor. A kada bih morao da izaberem jedno mesto na svetu, bili bi to pusti prolazi i ulice u kojima sam fotografisao The Crowd u Madridu, jer mislim da sam upravo tamo prvi put razumeo šta me zapravo zanima u svetu oko mene.
Fotografije: Beldocs Promo, Preventer