Kako najbolja dela brišu podelu između niskih strasti i visoke umetnosti

Visoka književnost, po nekim opšteprihvaćenim shvatanjima, zahteva distancu od sirovih nagona, dok su nasilje, požuda i neka vrsta jeftine napetosti rezervisani za šund. Međutim, rasprava koju je u časopisu The Atlantic otvorio esejista Boris Kačka (Boris Kachka), baveći se polemikom između Majkla O’Donela (Michael O’Donnell) i filmskog kritičara Dejvida Tomsona (David Thomson) povodom njegove knjige „Iznenadni treptaj svetlosti“ (A Sudden Flicker of Light), podseća na zanemarenu istinu.

Tomsonovu tvrdnju da kinematografija kvari društvo jer daje prednost ekstremima i zločinu O’Donel lako obara jednostavnim podsećanjem: od Homera i Šekspira do Melvila, velika dela nikada nisu bežala od spektakla i okrutnosti.

Dela koja hrane sva naša čula

Suština leži u tome da kanonska fikcija ume da „dobije na oba fronta“: ona zadovoljava čitaočevu glad za senzacijom, ali istovremeno secira mehanizme te iste gladi.

Ova dvostrukost prisutna je od samih početaka modernog romana. Migel de Servantes (Miguel de Cervantes) osmislio je ep „Don Kihot“ (El ingenioso hidalgo don Quijote de la Mancha) kao parodiju viteških romansi, ali ga je ispunio tučama, opasnostima i komičnim scenama koje su mamile najširu publiku.

Sličan obrazac koristio je i Vilijam Šekspir (William Shakespeare). Tragedije poput „Hamleta“ (Hamlet) ili „Magbeta“ (Macbeth) po svojoj su izvornoj prirodi elizabetanske drame osvete, nakrcane duhovima, prevarama i krvavim prizorima.

Ipak, ono što je hranilo mračne prohteve gledalaca u parteru, Šekspir je uzdigao do metafizičkih rasprava o ljudskoj ništavnosti i prirodi vlasti.

U kasnijim epohama, zločin postaje omiljeno polje ovog ukrštanja. Kada se razloži zaplet romana „Zločin i kazna“ (Преступление и наказание) Fjodora Dostojevskog, dobija se sirovi sinopsis za novinsku crnu hroniku: siromašni bivši student sekirom ubija staricu zelenašicu, a pronicljivi istražitelj mu diše za vratom u igri mačke i miša.

Dostojevski koristi napetost prenapuhanog trilera kako bi do temelja razorio utilitarističku logiku i nihilizam. Gotovo vek kasnije, Kormak Makarti (Cormac McCarthy) u romanu „Krvavi meridijan“ (Blood Meridian) preuzima najokrutnije motive vesterna – masakre, skalpiranja i prašinu, uobličavajući ih ritmom Starog zaveta.

Čitalac se nalazi pred paradoksom: proza ga odbija brutalnošću, ali ga hipnotiše stilom koji nasilje pretvara u univerzalnu kosmičku silu.

Jednako radikalno brisanje granica odvija se na terenu erotske opsesije. Gistav Flober (Gustave Flaubert) u romanu „Gospođa Bovari“ (Madame Bovary) kritikuje sentimentalni šund koji je pomutio razum njegovoj junakinji, ali to čini zapletom koji je podjednako čitalački zavodljiv kao i romani koje je Ema gutala.

Vladimir Nabokov u „Loliti“ (Lolita) pravi još smeliji manevar: virtuoznim stilom opisuje seksualno predatorstvo, pretvarajući čitaoca u nelagodnog saučesnika koji se divi lepoti rečenice dok svedoči zločinu.

Sličnu anatomiju fiksacije pronalazimo i u noveli „Smrt u Veneciji“ (Der Tod in Venedig) Tomasa Mana (Thomas Mann), gde rasprava o platonskoj lepoti služi kao paravan za moralni slom Ašenbaha pred dečakom Tacijem, ili u romanu „Kolekcionar“ (The Collector) Džona Faulsa (John Fowles), gde se fetišizacija lepote pretače u fizičko zatočenje drugog bića.

Na razmeđi zapleta i filozofske dubine nastaju i vrhunska dela modernijeg doba. Umberto Eko (Umberto Eco) u romanu „Ime ruže“ (Il nome della rosa) koristi klasičan zaplet manastirskog detektivskog romana kako bi sproveo predavanja o semiotici, jeresi i smehu.

Patrisija Hajsmit (Patricia Highsmith) u romanu „Talentovani gospodin Ripli“ (The Talented Mr. Ripley) stvara amoralnu studiju o socijalnom usponu gde navijamo za ubicu, dok Antonio di Benedeto (Antonio di Benedetto) u romanu „Samoubistva“ (Los suicidas) površnu novinarsku istragu preobražava u introspektivno seciranje sopstvenog straha od smrti.

Književnost koja komunicira isključivo sa intelektom osuđena je na beživotnu sterilnost, dok dela koja nude samo prizemnu senzaciju brzo isparavaju iz pamćenja. Najbolje knjige funkcionišu upravo u procepu između ta dva ekstrema: one besramno mame naše bazične impulse, ali nas istovremeno teraju na samopreispitivanje, dokazujući da se do najdubljih istina o ljudskoj prirodi često stiže preko najmračnijih prečica.

Podela na „niske strasti“ i „visoku umetnost“ u krajnjoj liniji je netačna, zato što je život, kao i visoka književnost, zapravo spoj ta dva, i zato su najbolja dela ona koja uspeju na pravi način da ih prožmu, prikazujući koliko je kompleksna čovekova svakodnevnica, koliko problema donose njegove misli i samo postojanje.