Zavirite u komšiluk kroz predstavu ‚‚Bez buke od dva do šest“
Iz ugla autorke Sofije Dimitrijević
Povezano
Svi vrlo dobro poznajemo ono strogo pravilo kućnog reda, vreme odmora, tišina u zgradi, trenuci kada se život navodno zaustavlja kako ne bismo smetali jedni drugima. Ali, šta se dešava kada ta tišina postane preglasna, a iza zatvorenih vrata počne da se odvija život koji prkosi „nametnutim“ pravilima?
Upravo to je polazište intrigantne predstave „Bez buke od dva do šest”, koja se izvodi u specifičnom i autentičnom ambijentu salonskog stana Hartefakt kuće. Kroz autorski tekst naše sagovornice Sofije i režiju Tare Mitrović, ova intimna drama pretvara nas, publiku, u nevidljive svedoke, voajere koji kroz zamišljenu „špijunku” vire u tuđu intimu.
Priča prati sudar dva sveta, rigidne profesorke lingvistike Mirjane, čiji je život strogo ukalupljen u propise i tuđu sliku o njoj, i neustrašive Lane, žene koja u taj uredni mikrokosmos unosi emotivni haos, ali i neophodno isceljenje.
Oživljena maestralnom igrom Anite Mančić, Ive Milanović i Milana Zarića, predstava skida fasadu lažne sigurnosti našeg komšiluka, suočavajući nas sa dubokom usamljenošću, potisnutim istinama, ali i onim najdragocenijim, nadom.
O tome kako je ovaj višeslojni komad nastajao, da li je kućni mir samo metafora za ograničenja u našim glavama i kako su glumci udahnuli život njenim rečima, razgovarala sam sa autorkom teksta, Sofijom.
U nastavku pročitajte njen osvrt na proces stvaranja ove predstave koja nas na najlepši način tera da se zapitamo ko su zapravo ljudi sa kojima svakodnevno delimo zidove.
Naslov „Bez buke od dva do šest” referiše na administrativno pravilo, kakvi su po tebi komšijski, ljudski ali i odnosi u našim glavama, kako je nastao tekst?
Razvijajući komad, rediteljka Tara Mitrović i ja smo krenule od jednostavne ideje: šta se desi ukoliko se unutar zidova, po mnogo čemu čuvene zgrade, razvija odnos između dve žene. Kakav strah od nepoznatog ova nedolična situacija stvara kod komšija, zabrinutih, ljubopitljivih i naizgled brižnih. Iščitavajući pravila kućnog reda, došle smo do rečenica koje su postale integralni deo teksta, a koje svedoče o jednom društvu, ukalupljenom u puko ispunjavanje forme. Komšije su neizbežne, važne i uvek zabrinute za dobrobit zgrade. Tekst je nastajao gotovo dve godine, a svaka nova verzija je težila konkretizaciji i pojednostavljivanju kojima se postiže ono što smo Tara i ja želele: istinita priča.
Da li je ta prinudna tišina u zgradi zapravo metafora za sve ono što tvoji likovi potiskuju da bi održali privid bezbednosti?
Kućni red predstavlja niz pravila čije postojanje obezbeđuje miran i nesmetan život. Na kućni red čovek može da se osloni. On garantuje prividnu sigurnost, zbog čega je važno pridržavati ga se. Jednom narušen i to od strane žene čiji je pokojni muž upravo bio revnosni predsednik kućnog saveta, izazvaće paniku među ljudima koji samo žele da nastave da žive u redu i tišini svoje svakodnevice.
Lik Mirjane je profesorka lingvistike koja život podređuje strogim pravilima. Zašto ti je kao autorki bilo važno da se ona bavi baš naukom o jeziku, da li je njena opsesija gramatičkom preciznošću zapravo poslednji mehanizam odbrane od emocionalnog haosa koji joj Lana unosi u život?
Mirjana je ceo svoj život živela po pravilima: uzorna profesorka, žena, komšinica i građanka, odana nauci, jeziku i velikim piscima. Mirjana ne preispituje uzore, bira da ih sledi, kao što bira da svakog jutra ustaje u isto vreme i na isti način začešljava kosu. Podređenost svemu i svakome se ogleda i kroz njen odnos prema lingivstici, dok jezik kao takav predstavlja precizni sistem znakova po kom njen svet funkcioniše. Lana je žena koja joj nepovratno menja život. Mirjana ne može da je sagleda i obuhvati i to je muči i tišti. Istina o svireposti njenog muža koju joj Lana saopštava, zauvek menja ovu rigidnu profesorku lingvistike. Uprkos svemu, a baš zahvaljujući neustrašivoj ali nežnoj Lani, Mirjana se zaceljuje.
Predstava se izvodi u Hartefakt kući, u autentičnom ambijentu salonskog stana. Kako ta činjenica menja tvoju dramsku postavku komšijskih odnosa, postajemo li mi kao publika samo još jedan par očiju na „špijunki” koji posmatra tuđu intimu?
Prostor Hartefakt kuće je bio od neizmernog značaja za Taru i mene.
Prava zgrada, prepuna sopstvene istorije, predratna i stamena doprinela je oživljavanju naše ideje saučesništva publike i komšiluka
Upravo ta voajeristička perspektiva u koju publiku postavljamo na početku predstave po ulasku u hodnik zgrade kao i blizina gledalaca i likova u salonskom stanu, od publike traže posebnu vrstu prisustva, a kod glumaca izazivaju osećaj neprestanog posmatranja i praćenja.
Kako kao autorka reaguješ kada tvoje napisane replike izgovore glumice poput Anite Mančić i Ive Milanović? Da li se dešava da kroz njihovu igru otkriješ neke slojeve sopstvenog teksta kojih ni sama nisi bila svesna tokom pisanja?
Uzbudljivo je gledati kako tekst koji je napisan i stvaran mesecima i podrobno, iščitavan i prekrajan, u toku pozorišnog procesa oživljava na sceni. Rad sa glumcima i prisustvo na probama su mi uvek izrazito važni. Tako je bilo i ovog puta. Višemesečna saradnja sa Ivom Milanović, Anitom Mančić i Milanom Zarićem, prepuna predloga, tumačenja likova, njihove prošlosti, njihovih želja, snova i nadanja, doprinela je tome da dramski tekst dobije svoju konačnu formu, a da se likovi otelotvore na sceni i postanu ono što je nekad bila samo ideja na belom papiru.
Glumačka ekipa ističe da se publika najviše prepoznaje u osećanju usamljenosti koje prožima komad. Da li te je iznenadilo što je tvoja intimna drama postala kolektivno ogledalo i šta nam to govori o komšiluku u kojem danas živimo?
Osim toga, rekla bih da se, na kraju predstave, publika nada. Gledaoci se poistovećuju sa likovima, prepoznaju svoje okruženje u komšiluku, pate, smeju se, strepe za junakinje i što je najvažnije, nadaju se. Nada je lepa i velika reč koja ne trpi laž, zato je osećaj da ona postoji, veoma dragocen.
Koja je tvoja ključna poruka za publiku, koja tek treba da pogleda predstavu, ali i uopšte za prostor i ostale predstave u ambijentu kao što je Heartefact?
Idite u Hartefakt. Drugačije je. Važno je.
Francuski pisac Mišel Uelbek kaže da je svet patnja koja traje. Verujem da u pozorištu, on to prestaje da bude. Makar na trenutak.
Mislim da bismo sa ovom Sofijinom porukom svi trebali da se složimo. Postoje mesta koja nas odvajaju od našeg svakodnevnog ritma, u kojima se osećamo izolovano, a ušuškano, kao da smo u drugom univerzumu o kom ne moramo da brinemo. Pozorište je zasigurno jedno od tih mesta.
Predstava se igra 9, 11. i 21. maja u Hartefakt kući od 20h. Adresa: Bulevar despota Stefana 7. Ulaznice se mogu kupiti online na sajtu tickets.rs. Takođe možete karte potražiti i za 1. i 2. jun, kada igraju na Sterijinom pozorju u Novom Sadu (od 19 časova u Novosadskom pozorištu – Újvidéki Színház).