Kako je tajni erotski sef pariske biblioteke postao kulturno blago
Pakao (L'Enfer) u raju knjiga
Povezano
Zamislite mesto gde se pod najstrožim obezbeđenjem, umesto državnih tajni ili zlatnih poluga, čuvaju najprovokativnije i najperverznije maštarije čovečanstva. U samom srcu Pariza, unutar Nacionalne biblioteke Francuske (BnF), decenijama je postojao skriveni trezor koji su kustosi s mešavinom nelagode i fascinacije nazvali jednostavnim, ali zlokobnim imenom L’Enfer (Pakao).
Ovaj tajni sef godinama je bio zaključan za javnost, a pristup su imali samo retki naučnici sa specijalnim dozvolama. Danas, kada su granice morala i umetnosti redefinisane, priča o pariskom ‚‚Paklu“ nudi nam fascinantan uvid u večnu borbu između cenzure i slobode izražavanja, ali i u to kako zabranjeno voće s vremenom postaje najvredniji kulturni kapital.
Geneza pariskog Pakla
Koreni izolacije literature koja ‚‚vređa javni moral“ sežu duboko u period pre Francuske revolucije, kada je Kraljevska biblioteka počela da odvaja pravoverne spise od onih ‚‚sumnjivih“. Ipak, zvanični L’Enfer nastao je u periodu između 1836. i 1844. godine, pod uticajem sve veće pruderije buržoazije tokom Julske monarhije. Sama reč ‚‚Enfer“ u marginama kataloga prvi put se pojavljuje 1844. godine, a veruje se da naziv kolekcije potiče od reči enfermé (zaključan), jer su knjige bukvalno držane pod strogim ključem.
U ovom mračnom ormaru završavalo je sve što je policija plenila u racijama, od libertinskih romana 18. veka do ranih pornografskih fotografija i japanskih shunga grafika. Zanimljivo je da neka dela nisu cenzurisana zbog teksta, već isključivo zbog ilustracija. Tako je Bokačov Dekameron dospeo u Pakao samo zato što je sadržao 12 eksplicitnih gravura, dok su verzije bez slika bile slobodno dostupne na običnim policama.
Markiz de Sad i svitak od 12 metara
Najveća i najdramatičnija ikona ove kolekcije jeste originalni rukopis Markiza de Sada, 120 dana Sodome. Svestan da bi njegovo najekstremnije delo moglo biti uništeno u zatvoru, Sad je 1785. godine u Bastilji osmislio genijalan plan. Prepisao je ceo roman na listove papira koje je lepio uzdužno, stvorivši papirni svitak dug preko 12 metara i širok svega 11,3 centimetra. Koristeći mikroskopski sitan rukopis sa obe strane, svitak je mogao lako da se sakrije unutar pukotina zatvorskog zida.
Mislilo se da je ovaj istorijski dokument zauvek izgubljen tokom pada Bastilje 14. jula 1789. godine, ali je preživeo neverovatan vekovni put kroz privatne kolekcije i crno tržište. Pre tačno pet godina, 2021. godine, Nacionalna biblioteka Francuske je konačno akvizirala ovaj svitak i proglasila ga nacionalnim blagom neprocenjive vrednosti. Nekadašnji simbol apsolutnog društvenog zla danas se čuva pod najstrožim muzejskim uslovima kao vrhunski spomenik ljudske istorije i slobode izražavanja.
Gijom Apoliner: Cenzor sa sopstvenim strahovima
Do početka 20. veka, dela iz Pakla bila su praktično nevidljiva za javnost jer nisu postojala u zvaničnim bibliografijama. Tajanstvenost trezora privukla je čuvenog pesnika Gijoma Apolinera, koji je, u saradnji sa Fernanom Flerom i Lujem Persoom, odlučio da izradi prvi sistematski katalog ove kolekcije.
Njihov rad, objavljen 1913. godine pod nazivom L’Enfer de la Bibliothèque nationale, potpuno je izmakao kontroli i autoritetu same institucije. Međutim, najfascinantniji detalj krije se u sačuvanim radnim verzijama i otiscima kataloga. Analiza ovih dokumenata otkrila je da je sam Apoliner, pod pritiskom društvenog straha i potencijalnog sudskog gonjenja, aktivno brisao sopstvene unose, imena izdavača i oštre komentare o tajnoj trgovini knjigama. Čak je i veliki pesnik i buntovnik, suočen sa moći državnog aparata, internalizovao cenzuru protiv koje se borio.
Kontroverzni erotski roman „Jedanaest hiljada buzdovana“ (Les Onze Mille Verges) Gijoma Apolinera, koji je objavljen 1907. godine pod inicijalima i ostao zvanično zabranjen u Francuskoj sve do 1970. godine, dok je sam autor do kraja života uporno poricao da je on napisao ovu knjigu.
Evropska mapa zabranjenih kabineta
Praksa sakrivanja knjiga nije bila rezervisana samo za Francuze. Skoro svaka velika evropska biblioteka imala je svoj ekvivalent pariskog Pakla.
┌────────────────────────────────────────────────────────────────────────┐
│ EVROPSKA GEOGRAFIJA TAJNIH SEFOVA │
├───────────────────┬───────────────────────────┬────────────────────────┤
│ Fond i institucija│ Primarni fokus i poreklo │ Trenutni status │
├───────────────────┼───────────────────────────┼────────────────────────┤
│ L'Enfer (BnF) │ Erotika i pornografija │ Otvoren za istraživače,│
│ │ iz državnih zaplena │ status rariteta │
├───────────────────┼───────────────────────────┼────────────────────────┤
│ Private Case (BL) │ Viktorijanska erotica │ Integrisan u katalog, │
│ │ i privatni legati │ otvoren pristup │
├───────────────────┼───────────────────────────┼────────────────────────┤
│ Giftschrank (BSB) │ Religijska jeres, │ Virtuelni arhiv, │
│ │ politički ekstremi │ kontrolisan pristup │
└───────────────────┴───────────────────────────┴────────────────────────┘
Od tajnog greha do nacionalnog patrimonija
Seksualna revolucija i liberalizacija društva krajem šezdesetih godina učinile su moralnu cenzuru apsurdnom. BnF je 1969. godine zvanično donela odluku o zatvaranju kote Enfer, što je značilo da se novi erotski naslovi više neće automatski sklanjati iz opšteg fonda.
Međutim, 1983. godine došlo je do genijalnog rebrendiranja. Umesto instrumenta kazne i sakrivanja, L’Enfer je postao elitni bibliografski status. Danas, ova kolekcija koja broji oko 2.600 svezaka služi isključivo za čuvanje dela koja se ističu svojom estetskom vrednošću, umetničkim povezom i ekstremnom retkošću.
Vrhunac ove tranzicije dogodio se tokom čuvene izložbe Eros au secret (Skriveni Eros) 2007. godine. Biblioteka je tada na fasadu svog istočnog tornja ponosno postavila džinovski, jarko ružičasti digitalni simbol „X“, jasno stavljajući do znanja da su njene najmračnije tajne spremne za oči javnosti. Preko 80.000 posetilaca platilo je kartu od 7 evra kako bi uživo videli nekada najstože zabranjivane raritete, dokazujući da se misterija duga dva veka može savršeno pretvoriti u prvorazredni kulturni brend.
Kako su cenzori postali spasioci
Najveća ironija cele priče o pariskom Paklu leži u tome što je cenzura zapravo spasila ova dela od propadanja. Dok su knjige iz opšteg fonda propadale od stalnog korišćenja, krađa ili besa puritanskih čitalaca koji su cepali stranice, knjige u „Paklu“ su pod ključem i u kontrolisanim mikroklimatskim uslovima ostale savršeno očuvane.
Istorija nas uči da cenzura nikada ne uspeva u svojoj primarnoj nameri, ona ne uništava ideje, već im samo daje auru ekskluzivnosti i mističnosti. L’Enfer više nije skrovište srama već svedočanstvo o tome kako se granice slobode stalno pomeraju i kako se ono što je nekada smatrano „otrovom“ danas slavi kao vrhunska umetnost.
Na kraju, ovaj pariski trezor ostaje svedočanstvo o vremenu kada su ideje, reči i slike posedovali takvu snagu da su se morali čuvati pod ključem. U digitalnoj eri brze konzumacije, pariski Pakao nas podseća na doba kada je sama pisana reč imala moć da uzdrma temelje društva.