Povezano
Film dobro zna kako se imitira život – na bioskopskom platnu obične priče postaju izvanredne, male – velike, a velike poprimaju monumentalne razmere. Ali u Kanu se ta relacija često obrće. Film jeste centralna tačka svega što se dešava, ali život na Kroazeti poprima strukturu pažljivo režiranog kadra: ritam dolazaka i odlazaka, precizno tempirani susreti, svetla koja se pale i gase u tačno određenom trenutku.
Čak i svakodnevica novinara i snimatelja koji tu dolaze funkcioniše kao živi set. Nakon noći sa malo sna, kafa se pije u hodu dok se trči na jutarnju projekciju, sa nje se ide direktno na press konferenciju, pa u press centar gde se pišu tekstovi i obrađuju fotografije. Pauze su kratke i fragmentisane – brz ručak, kratki pozdravi u prolazu, nekoliko rečenica između vrata i hodnika – pre nego što se dan ponovo ubrza ka večernjoj projekciji i crvenom tepihu. Kanski festival ne dozvoljava da se zaustavite, ali zato mikro-pauze postaju neophodne.
U kojoj si roli?
U tom ritmu, uloge se neprestano menjaju. Jednog trenutka ste posmatrač, već sledećeg snimatelj koji pokušava da uhvati kadar koji traje svega nekoliko sekundi, zatim intervjuer koji vodi razgovor sa filmskom zvezdom, pa neko ko se neplanirano zatekne u tuđem kadru. U Kanu niko nije samo jedna uloga – svi su istovremeno i deo scene i deo publike, i deo priče i njen prolazni okvir. Film i život više se ne razlikuju jasno.
Film se slavi na svakom koraku, ali život na festivalu često izgleda kao da je već montiran –
savršeno komponovan, precizno osvetljen, ritmičan kao unapred napisan scenario. Ipak, za razliku od filma, ovde nema onog rediteljevog „cut”-a – sve se dešava u kontinuitetu, bez mogućnosti ponavljanja.
U tom kontinuumu nastali su i naši mali rezovi. Trenuci između dve projekcije, dve kafe, dva razgovora, dve obaveze. U tim prelazima smo se vraćali sebi, pre nego što smo ponovo ulazili u novu rolu – novinara, snimatelja, kreatora sadržaja, prolaznog statiste u nečijem kadru ili posmatrača koji na trenutak postaje deo scene.
Plazma Rolsi bili su prirodan deo tih prelaza. Pratili su nas kroz ceo dan – u torbi između press kitova i akreditacija, na stepenicama Palais des Festivals, u kratkim pauzama pre nego što se svetla u sali ugase.Bile su deo toka – jeli smo ih u hodu, ali opet bile su neophodan jednostavan predah koji se savršeno uklapao u brzinu festivala.
Plazma Rolsi nisu bili samo naš praktični predah, voleli smo ih jer su bili naš mali simbolični podsednik da se i u najdinamičnijem ritmu može napraviti trenutak zastoja, dovoljan da se u sledeću scenu uđe lakše, fokusiranije, spremnije.
Plazma Rolsi – u kokos varijanti i sa lešnikom – mali ritual poznatog ukusa usred nepoznatih dana.
Spoj hrskavog i kremastog, jednostavnog i poznatog, savršeno se uklapao u sve uloge koje smo menjale tokom dana. Jer Kan možda jeste festival filma, ali je još više festival prelaza. A upravo u tim prelazima nastajali su najtačniji trenuci – ne oni na ekranu, već između scena, dok se menjaju role i dok život, makar na trenutak, postaje kadar koji ne traži ponavljanje.
Fotografije: Katarina Stefanović