Povezano
Tišina je preglasna, čuje se tek poneki uzdah, a bioskopska sala je prepuna. Platno obasjava uplakana lica, a spori kadrovi, praćeni glasom naratora, momka koji je 1. novembra bio na Železničkoj stanici u Novom Sadu, tako pojačava ceo doživljaj. Sedim u četvrtom redu, naježena sam od prvog minuta. Devojka pored mene traži maramice, a ja na trenutak zatvaram oči, teško mi je, pokušavam da zaustavim suzu, besna sam.
,,Film je tako kratak, to je naša hrabra ekipa, trkači koji su prešli 2000 km za sedamnaest dana, eeej bree, znaš li ti koja je to snaga? Zašto mi je onda teško? Treba da smo ponosni i da se smejemo, ali kako me tako pogađa?“, jedan je od razgovora koji sam u toku filma vodila sama sa sobom.
16 minuta trajao je film ,,Još uvek trčimo“ (Still Running) u bioskopu Tuckwood, ali za mene on traje i dalje. Sada, dok više nisam tamo, svaki put kada se prisetim filma, stvori mi se slika otvorenog gepeka od kombija, koji je pratio trkače do Strazbura, prepunog koferima, nabacanim rančevima, patikama i hranom, sve zajedno na jednom mestu. To je za mene najteža slika iz filma. Ja te nabacane rančeve i kofere doživljavam simbolično. Vidim težak put na koji smo mi, mladi ljudi primorani da idemo, na druge zemlje koje nas dočekuju više nego naša sopstvena zemlja, na bezbroj misli i preispitivanja o životu i budućnosti, jer ona nama iz ove perpesktive ne svetli.
A ako smo osuđeni na to beznadežno osećanje u startu, kako da živimo? Kada naše osnovne potrebe nisu ispunjene?
Svaki mlad čovek u Srbiji
Ova pitanja postavlja svaki mlad čovek, ali odgovori se kriju u malim koracima ili ipak velikim jer poduhvat koji su ovi ljudi izveli, tera nas da pomislimo na to da ipak neko misli, želi da učini nešto za sve nas, samo ne može sam! I da svi treba da mu se pridružimo!
Ono što ovom filmu daje neverovatnu snagu je glas naratora, koji će odzvanjati u mojim ušima dugo. Aleksa je dečko koji je prošao ispod nastrešnice na Železničkoj stanici minut pre pada. Minut pre pada. Kaže da još uvek čuva tu online kartu, da se seća uznemirenih ljudi, koji su panično tražili svoju decu, i da se s problemima suočavamo tek kada ih doživimo. Iako je bio svedok, on priča tako hrabro i s takvim stavom da zapravo bodri sve nas, sve one hrabre ,,blokadere“ i studente koji bi da odustanu i priklone se sudbini.
Dva studenta kinematografije sa Fakulteta dramskih umetnosti, pratila su sa svojim kamerama najdužu štafetnu trku ikada istrčanu, pokretni brod koji je nosio glas omladine koja pruža otpor. Između bezdahućeg ritma puta i poetskog spuštanja u sećanje, film ,,Još uvek trčimo“ otkriva korene najvećih studentskih blokada i protesta u Srbiji, ali ne kroz prizore velikih protesta, već kroz prizmu onih koji su predstavili studentsku borbu kao trku s vremenom, jer to ona zaista i jeste.
Film „Još uvek trčimo“ reditelja Matije Štifanića zajedno sa filmom „Beograd bez kompromisa“, Aleksandera Batista Kajzera prikazani su sinoć na zatvaranju 19. Beldocs festivala u bioskopu Tuckwood Cineplex.
Nakon bioskopske projekcije publiku je pozdravila ekipa filma, a reditelj Matija Štifanić izjavio je:
Ovo je pre svega priča o kolektivnoj empatiji. Osetiti energiju koja sedamnaest dana nije jenjavala nijednog trenutka bilo je neprocenjivo iskustvo
„Prošli smo kroz predele kroz koje verovatno nikada ne bismo prošli i imali priliku da zabeležimo nešto zaista važno. Prvobitna ideja bila je da zabeležimo samu trku. Međutim, tokom snimanja saznali smo da je Aleksa, jedan od protagonista filma, 1. novembra 2024. bio na železničkoj stanici u Novom Sadu, na peronu u trenutku pada nadstrešnice. Tada sam shvatio da njegovo sećanje mora postati okosnica filma i da upravo kroz njegovu priču govorimo o kolektivnoj borbi koja još traje.“
Takođe iz publike se javila žena, trkačica koja se sa još nekim ljudima, trci pridružila u Srbiji, ali tada nije nastavila dalje. Izjavila je da moramo znati da su ovi ljudi zaista neverovatni i da tome u prilog ide sama činjenica, da je ona jednom prilikom jedva izdržala da istrči 24h, a da su oni izdržali 17 dana i da to predstavlja njihovu neverovatnu upornost, istrajnost i jačinu.
Studentska borba i dalje traje!
Godinu i po dana je prošlo od početka protesta. Studenti su podneli zahteve shodne definicijama iz udžbenika koji nas uče pravilnom ponašanju, ali nas primeri iz svakodnevice uče da mi ne funkcionišemo po knjigama. Pravila za nas ne važe, pa nije ni čudo što je igra „Čoveče, ne ljuti se“ kod nas prešla nivo agresivnosti.
Ova uzrečica „nije ni čudo“ koristi se da opravda sve one ludosti svakodnevice koje nikako ne bismo smeli da opravdavamo i smatramo normalnim: da red u prodavnici postoji za sve osim za ljute i namrgođene, da je u javnom prevozu mnoštvo siromašnih, bolesnih i besnih ljudi, da je dozvoljeno preticanje iz desne trake i vožnja u gradu 130 na sat, da je najnormalnije da na ulicama ima milion rupa, kako na trotoarima, tako i na kolovozu, a da se te rupe ne popravljaju dok se kazne uredno naplaćuju, da zgrade niču u dvorištima drugih zgrada, da kolege s posla pričaju o pravim vrednostima i vrlinama, a ogovaraju i osuđuju druge, te da se zapošljava jedino preko veze ili partije.
Bilo je potrebno vreme i da samo ispišem ovu našu ,,normalnu“ svakodnevnicu, a koliko vremena prođe kada sve to živimo? Zato ova ,,Trka sa vremenom“ zaista i na pravi način osvetljava situaciju sa kojom se ljudi u Srbiji suočavaju.
Više nije pitanje da li ceo sistem ikada možemo promeniti, već je stvar da nam samo treba promena.
Možemo li da krivimo one koji odustaju? One koji se ne uključuju u borbu? Imamo li pravo na to? Pomislimo li ikad kako je njima i zašto su oni nemi? Vratiću se opet na taj kombi i te brzo nabacane stvari. Zašto kažem brzo? Zato što tako deluje na slici, a nama vreme prolazi. Prosečan mlad čovek u Srbiji nema vremena, novca, ni normalan posao. Ranije nije imao pravo na pravilno školovanje u detinjstvu, zatim u srednjoj školi, pa tek onda na fakultetu. Učimo iz istih tih udžbenika iz kojih nam pola gradiva ne treba, a pola je ili zastarelo ili se uopšte ne koristi.
Nismo se ažurirali, nismo se navikli na stvarnost, jer i mi koji mislimo da se borimo, zapravo bežimo od svakodnevice i ne rešavamo probleme iz korena. Zar prvi logičan korak koji treba da zahtevamo nije upravo pravilno obrazovanje? Šta je sa predmetom o političkom sistemu Srbije? Mi ne znamo kako se glasa, ne znamo čemu služi politika, ne znamo šta su radne grupe i kako se odlučuje o „mom“ dvorištu, njivi, firmi, pa čak i ljubimcu, a ipak volimo sve to da prisvajamo i mislimo da je naše.
Sve ove misli i pitanja probudio je u meni samo jedan filmski kadar, a gde se u toj slici našeg (ne)reagovanja nalazite vi?
Sada bi neko rekao: ‘Pa beži ti, ćero, trči iz ove zemlje, ne možeš ti u koštac sa njima?’
Trčali su i iz ove zemlje, ali i za nju! I trčaće i dalje!