Džordži i Zona u ritmu 90-ih spremni za Kalemegdan, dens hitove i simfonijski orkestar
Povratak u devedesete!
Povezano
Kada bismo razmotali traku kasete na kojoj piše „90-e”, sigurno bismo videli samo fragmente tog doba: šuškavce, kajle, gorivo, kriminal i rat. Ali, zvuk bi ostao. Muzika je bila nekontrolisana, živopisna i spajala je nespojivo. Upravo takav zvuk, ritam nespojivog, čućemo 2. jula od 20 časova u Donjem gradu Kalemegdana, na koncertu SYMPH x 90s.
Kako zvuči kada se zvuk 90-ih sretne sa simfonijskim orkestrom?
Devedesete godine na Balkanu bile su vreme ekstrema, a muzika tog doba poslužila je kao beg na podijum, žurke i provod. Trideset godina kasnije, svedoci smo povratka te estetike: analogne kamere, retro moda i klupski ritam ponovo vladaju, a stari hitovi vraćaju se moćniji nego ikad.
Ovaj fenomen sada dostiže svoju kulminaciju kroz projekat koji briše granice, transformišući stare dens hitove sa prostora bivše Jugoslavije u zanimljiv umetnički performans.
Savršen balans između autentične nostalgije i moderne sofisticiranosti donose grandiozni orkestarski aranžmani koje potpisuje svetski priznati dr um. Ivan Ilić.
Na sceni će se simfonijskom orkestru i di-džejevima (DJ Filip Marković i DJ INSSO) pridružiti vodeći vokali nove generacije Džordži i Zona, kao i MC Cjofo, koji publici sprema i poseban, emotivni omaž legendarnom reperu Gruu.
U susret ovom nesvakidašnjem audio-vizuelnom iskustvu, razgovarali smo sa Džordžijem i Zonom o fenomenu povratka devedesetih, čarima „spajanja nespojivog” i tome kako se jedna teška epoha pretvorila u pop-kulturni mit koji danas ujedinjuje generacije.
Na šta vas asociraju 90-e?
DŽORDŽI: Moja prva asocijacija na 90-e bi bila moje rođenje. Haha. Odmah posle toga slika klinca na ambalaži kese kačamaka. Što se muzike i kulture tiče, podseća me na dizel eru obojenu šuškavcima i kajlama suludog prečnika i obima.
ZONA: Za nekoga ko je rodjen ranih dvehiljaditih, priče o devedesetim godinama koje sam slušala nažalost su one koje i nisu toliko lepe i obično su to slične priče i traume koje ponavlja okolina. Verujem da iz istih razloga sećanja ljudi na taj period definitivno nose težinu, ali nasuprot tome uvek su nekako ulepšana pričom o zajedništvu, borbi, ljudima koji su i u najtežim godinama nalazili načine da se suprotstave i dobro, dobro zabave.
Moguće da su to zaista poslednje godine u kojima su ljudi provodili vreme u direktnom kontaktu jedni sa drugima, prisutni, a deluje mi da su se ‘prisutno’ i zabavljali
Koje bendove, brendove, umetnike, trendove, pravce vezujete za ovaj period?
DŽORDŽI:
Moby Dick i njihov album ‘Nostalgija’ savršen su opis 90-ih, kao i brend Kappa
ZONA: Funky G, Mars Venus, Tap 011, sve su to sjajni muzičari koje vezujem za ovaj period. Bilo je mnogo različitosti, eksperimentisanja, više live nastupa, to je definitivno nešto što mislim da nam danas nedostaje – više osećaja, istinitosti, kontakta, pa čak i ,,loših” muzickih eksperimenata, što da ne.
Šta je prva stvar koja vam padne na pamet kad vidite kasetu, vokmen? Kupujete li i dalje CD-ove, ploče i zašto?
DŽORDŽI: Iskreno, volim da kupujem ploče i ne žalim novac za mehaničke nosače zvuka. Ipak mislim da su remek-delo sami za sebe.
Uzeću grafitnu olovku kako bih namotao traku na kaseti do faze savršenog zategnuća
ZONA: Za vokmen znam, ali ga nisam nikada koristila, volim rustiku, pogotovo nameštaj iz tog perioda, pa verovatno iz tog razloga imam nekolicinu ploča, ali nažalost ne i gramofon, za sada ih puštamo samo kod drugara.
Istorija pamti kontekst, a mladi estetiku. Za generaciju koja je u ovim krajevima preživela 90-e, prva asocijacija su rat i bezakonje. Za mlađu generaciju, to su analogne kamere, VHS filteri, sloboda i dobar klupski ritam. Mislite li da su se 90-e u svesti mladih potpuno ’očistile’ od tog mračnog konteksta?
Šta nam to govori o potrebi da romantizujemo prošlost?
DŽORDŽI: Samo ću reći da mi je drago ako se pamte lepe stvari iz tog vremena. Što se romantizacije tiče, mislim da u njoj ima hrpa stvari zbog kojih vredi romantizovati to vreme. Uzmimo manjak tehnologije u odnosu na današnjicu, prisutnija druženja, prenošenje znanja od usta do usta i aplauz na završnicama koncerata.
ZONA: Kao što sam već rekla, roditelji i okolina nam jesu pričali o tom periodu i teskim trenutcima, i ja verujem da je bitno znati ih, ali sam srećna što su mlade generacije odlučile da ne zaborave, ali i da ne žive u mračnim osećanjiama.
Dens muzika 90-ih je nastala kao eskapizam, beg od surove balkanske realnosti na plesni podijum. Danas, trideset godina kasnije, svedoci smo globalnog povratka tog zvuka. Da li je to naš beg od digitalnog sveta, algoritama i otuđenosti u jedno vreme koje nam deluje ’stvarnije’ i autentičnije?
Da li je povratak u prošlost = beg od realnosti? Od čega mladi danas beže u tu muziku?
DŽORDŽI: Moguće da je beg. Ušima prija ta nepravilnost beatova sklopljenih pomoću štapa i kanapa. Kako se nemarno radilo i u skladu sa mogućnostima (ili, bolje reći, nemogućnostima), haha. U svakom slučaju, toliko je drečala muzika da je teško ostati ravnodušan prema njoj. Možda je tadašnji kič nama danas srastao u egzotiku.
ZONA: Verujem da jeste, i da mladi danas sve češće posežu za muzikom koja je nastajala ranije da bi se odmorili od svega što je mainstream. Razumem tu potrebu i sa kulturološke i sa fizičke strane, danas je sve tako glasno, i muzika, i generalno svet oko nas, i možda devedesete nisu idealan period za povratak u tišinu i slušanje samo instrumentalne muzike, ali definitvno da nas povratak u prošla vremena muzički osvežava.
Zanimljivo je da smo često nostalgični prema epohama koje su objektivno bile teške i loše. Šta mislite, šta je to u muzici i kulturi 90-ih što je preživelo to blato i politiku, pa danas kroz vaš projekat i simfonijski orkestar dobija status visoke umetnosti i klasike?
Šta je to u muzici i kulturi 90-ih što se prenosi na ovaj projekat?
DŽORDŽI: Apsurd. To ovaj projekat čini zanimljivim. Spoj nespojivog, ali s ukusom i sofisticiranošću. Posoli apsurd i dobićeš dobar koncert.
ZONA: Mislim da dobre pesme zauvek ostaju dobre pesme, i da je to nešto što je spasilo ovaj period, i što će spasiti svaki drugi. To što ih više od 20 godina kasnije izvodimo sa simfonijskim orkestrom, to što ih publika i dalje voli i obožava da ih sluša, samo pokazuje da su u suštini dobro osmisljene ideje, pametno sprovodene u delo. Takve ideje je uvek moguće nadogradjivati, i izvoditi u raznim aranžmanima.
Na koji način uspevate da se prilagodite zvuku 90-ih i simfonijskom orkestru?
DŽORDŽI: Začuđujuće mi je koliko lako sam prevalio preko jezika sopstvenu interpretaciju nekih tekstova. Mogu da kažem da me čak i poneki vrlo snažno gađaju gde treba. Samim tim mi je i lepše i lakše da ih izvedem na „svoj“ način.
ZONA: Moram priznati da sam u početku obrađivanja pesama pokušavala što više da se prilagodim žanru, jer devedesete jesu dosta specifične, imaju dosta jak groove, dosta stvari koje je potrebno naglasiti i energiju koju je potrebno održati do kraja. Ali onda vremenom kako sam bolje znala pesme, trudila sam se da sebi što više dopustim da ja budem ja, i da izadje sve ono što je meni svojstveno. Naravno, verujem da je sve stvar doziranja, ali kada uživate na sceni, što ja definitivno činim, onda nekako ne možete da se ne prepustite i budete vi – vi.
A kako vi pamtite 90-e?
Foto: Ilija Vujasinović
Kreativna direkcija: Anja Urošević
Stilista: Milutin Lađević
Šminka: Nađa Damjanović
Asistent produkcije: Tijana Miloradović
Producent: Aleksandra Kovačević za potrebe projekta Symphx90