Recenzija: Slušali smo Madonin novi album „Confessions II“

Za bavljenje muzikom nije potreban samo talenat, možda je važniji osećaj. Odricanje i napor se podrazumevaju. Madonina ambicija je od početka bila mnogo veća. Tokom osamdesetih za relativno kratko vreme, postala je institucija, a u devedesete je kročila noseći laskavu titulu „Pop ikone“. Svoje uspone i padove nije sakrivala, svaku situaciju okretala je u sopstvenu korist. Tu vrstu veštine mnogi pripisuju dobrom njuhu za biznis, pa je vremenom Madona postala cenjena i u poslovnom svetu.

Početkom dvehiljaditih je zakucala sve stečene pozicije objavljivanjem albuma „Confessions on a Dance Floor“ 2005. godine. To je zaista bio momenat prepoznavanja, savršeno vreme za savršen album koji je komunicirao na toliko uzbudljivih nivoa.

Madona je još jednom uspela da se „nametne“ novoj publici u stilu koji joj je najbliskiji – kroz dens muziku.

Istini za volju, njene najbolje pesme definitivno jesu one pravljene za plesni podijum. Od „Holiday“ i „Where’s the Party“, preko „Vogue“ i „Music“ pa do „Hung Up“ i „Celebration“, sve su to momenti u kojima je Madona isijavala pokretačkom snagom rušeći predrasude i nametnute žanrovske okvire. Gotovo u svakom intervjuu pominje snagu muzike i ples kao ritualni proces oslobađanja duha od dogmi.

CONFESSIONS II ALBUM – RECENZIJA:

Ukoliko je prvi „Confessions“ bio dinamična disko vožnja kroz ludu klabersku noć, onda je „Confessions II“ (Warner Music, Mascom) dublja i zahtevnija analiza Madonine profesionalne filozofije spakovane u šezdeset tri minuta savršenog miksa melodičnog čikaškog hausa i zvučnog ambijenta detroitskog tehna.

Nisam preterano pratio Madonine muzičke avanture poslednjih desetak godina. Nisu mi bile zanimljive.

Albumi objavljeni u tom periodu prosto nisu zadovoljavali nivo njene izuzetne umetničke persone. Povratak u matičnu izdavačku kuću, objavljena digitalna (remasterizovana) izdanja albuma (na vinilu + rariteti) i njihova dostupnost na striming servisima vratili su ’ikonu’ u fokus generacije koja je pokazala iznenađujuće interesovanje za kompletan Madonin muzički opus.

Velika svetska turneja kojom je obeležila četrdeset godina karijere obnovila je staro prijateljstvo sa Stjuartom Prajsom (Stuart Price), čijom producentskom zaslugom prvi „Confessions“ i dalje blista. Tako je, dvadeset godina kasnije, pokrenuta ideja o nastavku „Ispovesti“.

Kad sagledate sve aspekte razvoja industrije zabave i muzike u poslednjoj deceniji, jasno je da je nemoguća bilo kakva racionalna projekcija ili jasan kurs u kom bi artist sa Madonninim kredibilitetom mogao da predvidi naredni korak. Nema šanse. Upravo iz tih razloga razumljiv je potez povlačenja u Stuartov studio, gde su tokom dugih sesija nastajali obrisi onoga što će ubrzo dobiti ime „Confessions II“.

Za razliku od prvog, nastavak je kreiran u duhu autorkinih dubokih preispitivanja.

Nisu u pitanju samo godine, na ovom albumu je više nego ikada do sada Madonna stavila do znanja da je njen život muzika, da je privatnost često žrtvovala zbog karijere i da danas nema razloga da se izvinjava bilo kome zbog bilo čega, osim svojim bližnjima. Hrabro je obukla sivu metalik jaknu, triko i helanke od pre dvadeset godina, stala na štikle spremna da bude ono što jeste:

„Sometimes I like to just hide in the shadows; Create a new persona; A different identity; I can be whoever I wanna be; Create a new persona; Honestly, I wish I could be like other people; And just not care; But out here, On the dance floor – I feel so free.“

Iako predstavlja nastavak, „Confessions II“ je ipak jedna potpuno drugačija priča, koncept koji nema mnogo dodirnih tačaka sa prethodnikom. Ono što nosi novi album nisu upadljivo pozicionirani singlovi, oni se prepoznaju tek posle nekoliko slušanja, u prvom planu je priča. Te govorne celine daju dubinu koja ga čini dostojnim vremena u kom je objavljen. U muzičkoj postavci on je teži i prepun suptilno naznačenih referenci, ističući zlatne periode ekspanzije ranog tehna, ambijentalnog tehna i tek-hausa.

Kroz sve to odjekuju Lil Luis (Lil Louis), Džef Mils (Jeff Mills), sekvence iz „Deeper And Deeper“, „Frozen“, „Erotica“ ili čak „La Isla Bonita“. Nove pesme nisu autobiografske ali se na „Confessions II“ prepliću sa stvarnim događajima. Na primer pesmu „Bizarre“ mediji dovode u vezu sa Šonom Penom, dok je „Fragile“ posvetila rođenom bratu Kristoferu Čikoneu (Christopher Ciccone), koji je preminuo pre dve godine.

Sa „Confessions II“ izdvojićemo nekoliko sjajnih momenata. „One Step Away“ – osim što je u prvom delu albuma prva u kojoj čujemo Madonninu prirodnu boju glasa, pesma nadahnuto govori o prilasku podijumu za igru. Korak po korak do potpunog oslobođenja, „One Step Away“ je mantra kroz koju se provlači huk „Burnin’“ (Pepe Braddock). Numera „Love Sensation“ je stilski najbliža sadržaju albuma „Confessions on a Dance Floor“, referišući na disko klasik Lolite Holovej (Loleatta Holloway) iz 1980. godine. Na nju se naslanja „Love Without Words“ kojom Madona odaje počast dens muzici baziranoj na čistom instrumentalnom stimulansu: „Call it trance, call it house; Call it love without words; Call it trance, call it techno; Call it love without words… Come to the Club, come in to the Club of Love“, dok su negde u bekgraundu, u naznakama, Robin S i S’Express.

Pesma „Danceteria“ posvećena je legendarnom njujorškom klubu iz sredine osamdesetih u kom se okupljao crème de la crème tadašnje umetničke scene. Madona ih nabraja (Kit Hering, Žan-Mišel Baskijat, Debi Mazar, Najl Rodžers, Dejvid Birn, B-52’s, Mark Kamins, pominje galeriju Tonija Šafrazija…) uz slatku posvetu Lu Ridu, konstatujući:

Everyone here is a work of art.

Završnica albuma pripada duetu sa ćerkom Lolom Leon u pesmi „The Test“. U njoj obe govore o odrastanju – iz vizure roditelja u šoubiznisu i deteta koje u takvom okruženju odrasta. Posebno draga je numera „L.E.S. Girl“ inspirisana senzibilitetima Madoninih hitova „Bad Girl“ i „Dear Jessie“.

„Confessions II“ je rezultirao kvalitetnim konceptom, tako da sa olakšanjem možemo i ubuduće da pričamo o Madoni kao relevantnoj umetnici. Pruženu šansu iskoristila je pametno, promišljeno i kreativno što joj otvara prostor da u narednoj deceniji bude prisutna, uvažena, tražena i prepoznata. Opstati u potpunoj komunikacijskoj, medijskoj, digitalnoj, AI buci čak i kad si – Madona – je veoma (veoma!) teško. Gospođa Lujza Čikone je i ovoga puta u tome apsolutno uspela.

Svi komplimenti.

Ceo Madonin album slušajte u nastavku:

Fotografije: Izdavačka kuća MASCOM RECORDS, PROMO