Letnji dnevnici 01: Bez čega ne možeš na more

Godina je 1999.

Sumrak velike državne firme u kojoj radi moj tata donosi mi jedno od poslednjih letovanja na mitskom mestu mog detinjstva. Hotel „Inex Zlatna obala“ – u mojoj dečjoj glavi simbol luksuza. Dok jurim kugle sladoleda u emajliranoj posudici na ogromnoj terasi hotela, znam šefa sale, konobara i sobaricu po imenu. Znaju i oni nas. Bombardovanje je prošlo, stiglo je letovanje. U tinejdžerskoj glavi važno je bilo da se na more ode, po svaku cenu. Ili mi je to usadila mama, pa ću se posle toga držati celog života kao neke mantre.

Sve može, sem da se preskoči more.

Sutomorska rivijera je tad, a i mnogo kasnije, bila sinonim za zabavu po meri nas sa ograničenim budžetom za letovanje. Bilo je tu svega. Luna parka, pica sa majonezom, onog najboljeg roštilja na kraju šetališta i tog mitskog hotela, Zlatna obala, kakvo ime. I baš tu, postala sam svesna da je jedino što mi treba za more – jedan ili dva funkcionalna kupaća kostima.

Godina je 1999.

Kupaći kostim je poslednja stvar o kojoj mislim, ali o tome misli moja mama. Ona koja pamti teget Arena jednodelne kupaće kostime, dvodelne bikinije sa malom italijanskom zastavom i one gotovo unikatne, kupljene u neko gluvo doba noći u kultnom beogradskom kafiću „Dablin“. Mama mi nabavlja jedan crni, jer sam se tokom bombardovanja ošišala kao dečak i počela da nosim majicu Ramonesa. Drugi, onaj koji je na većini slika je drečavo rozi sa zlatnim sidrom. I tada, i sada, bilo mi je svejedno u čemu se kupam. I tada, i sada, u moru sam ostajala do poslednjeg trenutka polaska na voz ili autobus.

Nije mi smetala mokra kosa, so ili putovanje koje će trajati satima.

Da možeš u bilo čemu da se kupaš dokazala sam i na ekskurziji u Grčkoj, kada sam izletela na prvu pauzu i samo ušla u more. Nevolja je što me nekolicina ljudi poslušala, pa je razredna zvala mamu u Beograd. Mama je odgovorila – normalno da je uletela u more, i ja bih isto to uradila. To me je, uostalom, i naučila.

Godinama kasnije, kupaći ću nositi dok se ne iscepa, još uvek imam crni jednodelni, a deca su mi porasla, imam i ove za veranje po stenama i jedan cvetni što mi je ćerka birala. Njihova zbirna vrednost nije veća od džeparca jednog tinejdžera.

Za more ti zapravo ne treba ništa, osim bilo kakvog kupaćeg. Sada se pristojni mogu naći svuda za jako sitne novce.

Na plaži ne bi trebalo da se izgleda, nego da se uživa.

Kada sam bila najmršavija, mislila sam da mi kupaći ne stoji dobro. Ima ta jedna slika sa Ade Bojane, vidi mi se svaka koska, život je tada bio u popriličnom raspadu, ali sam imala kupaći i mogla sam na more. Sada, kada sam najdeblja, oblačim kupaći i držim svoju decu za ruku dok Mirnom ulicom idemo na plažu pevajući:

Tri palme na otoku sreće
gdje oblaci kruže svu noć
gdje lađa za lađom se kreće
i skoro u luku će doć

i potpuno mi je svejedno kako izgledam, ako sam zdrava, i mogu na more.

Nema mora do Jadrana, to mislim svakog leta kada u Beogradu postane nepodnošljivo. Ali, treba znati letovati. Mama me naučila da se za more uvek snađem, da nije važno da li se jedu supe iz kesice i prženice na plaži, ili se dobija set hotelskih peškira i šampon u maloj bočici. Dok imaš kupaći i zdravlje da zaroniš, sve je kako treba. Onaj jedini, najvažniji od svih zadataka, u inat surovom kapitalizmu koji nam određuje normative tela koje sme na plažu, do toga da je letovanje samo all inclusive, je da sa kolena na koleno prenosimo nauku o letovanju. O tome da apsolutno nije bitno gde smo. Sa dvanaest godina Sutomore mi je bio Malibu i toga se ne stidim. U vokmenu je bio The Hole, plivalo se dok ruke i noge ne otpadnu i jednostavno – letovalo. Savršena rivijera može biti bilo gde. Do nas je.

Fotografije: Jelena Paligorić Sinkević