DOŽIVETI STOTU! Slušali smo novi album benda The Rolling Stones

Nekako je ova 2026. prilično nezanimljiva što se do sada objavljenih albuma na svetskoj sceni tiče. Za razliku od prošle godine koja je bila fascinantna po količini odličnih albuma (artista različitih godišta, prim aut.), već sada mi je jasno da će pravljenje ovogodišnje liste ličnih favorita biti prilično nategnuto.

U našem recenzentsko-muzičko-novinarskom svetu svi se, svesno ili nesvesno, utrkujemo da otkrijemo nešto novo i da u svakoj selekciji singlova ili albuma budemo j***no drugačiji; impresionirajući sebe, čitaoce i jedni druge. Ove godine ta misija, što se mene tiče, apsolutno propada.

Već mi je sada jasno da će godišnji izbor biti blago introvertan, a konačna lista prilično predvidiva. Kako? Tako što je u 20-26 zamor materijala evidentan po pitanju onoga što zovemo „nova muzika“. Zašto?

Zato što sam se malo i umorio od igrokaza (samo)dokazivanja po svaku cenu, nemam ti kad. Elem, u slučaju autora ovih redova trenutno se sve svodi na onu staru „spalo pismo na dva slova“ – na koga? Pa, na Madonnu i The Rolling Stones. U suton civilizacije, veterani uzvraćaju udarac. Aleluja!

Ponekad je dovoljno da pogledate fotografiju na omotu albuma pa da naslutite šta vas čeka. Portret koji je za „Foreign Tongues“ (Polydor, Universal Music) uradio Nathaniel Mary Quinn nije samo upečatljivo likovno rešenje već ogledalo benda koji ni posle više od šest decenija nije izgubio potrebu da se menja.

Lica su izlomljena, izmešana, sastavljena u kolaž od fragmenata. Na taj način omotnica ilustruje kompleksnu i uzbudljivu istoriju grupe The Rolling Stones, inače fantastično predstavljenu u dokumentarcu „My Life as a Rolling Stone“ (HBO Max, 2022). Toliko toga je iza njih da bi svako novo izdanje moglo da bude tek fusnota.

Umesto toga, dvadeset peti studijski album zvuči kao prirodan nastavak priče u kojoj još uvek nije sve rečeno.

Album koji je najiskrenije izdanje Stonsa do sada

Posle velikog uspeha prethodnika „Hackney Diamonds“ (2023), bilo je sasvim legitimno očekivati da će Mick Jagger, Keith Richards i Ronnie Wood malo usporiti. Desilo se upravo suprotno. U londonskom studiju „Metropolis“, ponovo uz producenta Andrewa Watta, za manje od mesec dana nastalo je četrnaest pesama kojima prave dodatnu razradu albuma objavljenog pre tri godine.

Uvodna pesma „Rough and Twisted“, predstavljena najpre pod pseudonimom „The Cockroaches“, vas instant zaintrigira. Bluz-rok u svom najprirodnijem obliku, bez ulepšavanja i kalkulacije na polovini prelazi u prepoznatljivu Stonesi pop-rok formu. Taj majstorski izveden žanrovski zaokret zvuči toliko prirodno, što je karakteristika samo velikih i iskusnih muzičara.

Nasuprot njoj stoji soulful singl „Jealous Lover“, iskren način da se ljubomora prikaže kao stanje iz kog nema dostojanstvenog izlaza. Kada Jagger u njoj kaže da ga takav osećaj pretvara u nekoga koga ni sam ne prepoznaje, jasno je da peva o slabosti, a ne o posesivnosti.

U ovom delu album se muzički, aranžerski i produkcijski oslanja na nezaboravne hitove RS diskografije iz sredine osamdesetih – „Undercover“ (1983) i „Dirty Work“ (1986). Pesma „In the Stars“ na prvo slušanje deluje kao klasična ljubavna numera, ali refren u kome se pogled neprestano vraća ka zvezdama više govori o potrazi i težnji ka nedostižnom. „Hit Me In The Head“ je pesma nastala tokom sesija za „Hackney Diamonds“, na njoj bubnjeve svira pokojni Charlie Watts.

Nema potrebe praviti od toga mit, dovoljno je slušati. Njegov ritam je miran, precizan i gotovo gospodski, baš onakav kakav je bio tokom cele karijere. U bendu koji je uvek voleo da bude glasan, Charlie je i ovoga puta najviše rekao „tihom“ ritmikom. Numeru „Some Of Us“ peva Keith Richards, a prateće vokale Jagger i to je interpretatorska oda posvećena neraskidivom prijateljstvu u slavu velikog pomirenja obeleženog svojevremeno albumom „Steel Weels“ (1989).

Na novom izdanju, između ostalih, gostuju: Paul McCartney (bas gitara), Steve Winwood (organ, Rhodes, klavir), Robert Smith (električna gitara, sintisajzer, prateći vokali), Chad Smith (koncertni bas bubnjevi) i Bruno Mars (cowbell). Njihova prisutnost daje diskretnu boju zvučnoj slici, a takva mera retko se sreće na albumima prepunim slavnih imena.

Daleke 2007. godine, Jagger je komentarišući tada turbulentan i medijski beskrupulozno eksploatisan život Amy Winehouse izjavio: „Ona je briljantna umetnica koja pravi fantastičnu muziku. Ima klasu. Ali brinem da bi mogla prerano da nas napusti ako nastavi putem kojim je krenula. Samo treba da se sabere i dovede svoj život u red. Teško je u glavi napraviti taj zaokret. I ja sam mogao da završim kao Amy, ali sam uvek imao onaj glas u sebi koji mi je govorio da stanem. Na kraju sam shvatio da ne želim da umrem mlad.“

Obradom pesme „You Know I’m No Good“, Stonesi daju svoj doprinos obeležavanju petnaeste godišnjice smrti Amy Winehouse, kojoj su se iskreno divili. Album zatvara još jedna obrada. Reč je o klasiku „Beautiful Delilah“ Chucka Berryja i to nije slučajno. Ona podseća odakle je sve počelo i zašto se The Rolling Stones nikada nisu ozbiljno udaljili od bluz korena rokenrola koji se svira iz srca.

„Foreign Tongues“ nema ambiciju da zaseni „Sticky Fingers“ (1971), „Exile on Main St.“ (1972) ili „Tattoo You“ (1981). Njegovu snagu nosi – bend, njegovi članovi, ekipa koja zauvek veruje da dobra pesma nastaje među ljudima koji muziku stvaraju sa uživanjem, svesni da je to jedino što znaju da rade i da upravo – to rade najbolje od svih.

The Rolling Stones biraju muziku umesto mita.

„Foreign Tongues“ zaslužuje da bude zapamćen kao jedno od najiskrenijih izdanja na kraju…ili, bolje reći, na početku nove faze nezaustavljive karijere najvećeg benda u istoriji rokenrola.

Naslovna fotografija: Kevin Mazur