Povezano
Već sa 5 godina znala je da se izdvoji u neki svoj kutak i satima crta, potpuno uronjena u svoj svet. Tada nije znala kako će jednog dana od umetnosti napraviti životni poziv, ali je, kako kaže, znala da je to ono što najviše voli i čime želi da se bavi do kraja života.
Veruje da joj godine još uvek daju slobodu da eksperimentiše, menja pravce i isprobava različite tehnike i izraze. Veruje da se stil ne gradi tako što ga svesno forsiramo, već tako što godinama iskreno stvaramo i istražujemo.
„Jednog dana će se, sigurna sam, moj pečat pojaviti sam od sebe, bez obzira na tehniku ili medij koji koristim. Neko bi to možda nazvao nedoslednošću ili amaterizmom, ali ja to doživljavam kao slobodu. Volim da promenim pravac, da počnem ispočetka, da rizikujem i da uživam u procesu”.
Za mene je stvaranje putovanje, a ne dokazivanje da sam pronašla konačan odgovor
Kristina Mrse
Kristina Mrse je vizuelna umetnica, dizajnerka, slikarka, kreativac, žena, majka, večiti idealista i sanjar. Diplomirala je na osnovnim i master studijama produkt dizajna na Akademiji lepih umetnosti Brera u Milanu (Accademia di Belle Arti di Brera). Veruje da lepota nije privilegija, već način posmatranja sveta.
Do sada je učestvovala na više umetničkih projekata, a jedan od trenutaka koji se posebno izdvojio bio je međunarodni konkurs „Robots for Humanity“. Njen rad „Eternal” tada je glasovima publike izabran da bude pretvoren u mural u Društvenom centru „Rojc” u Puli, najvećem alternativnom i društvenom centru u Hrvatskoj.
„Posebno mi je značilo što je delo izašlo iz ateljea i postalo deo prostora koji je svakodnevno okupljao ljude i živeo kroz umetnost. Nažalost, mural više ne postoji. Tokom obnove Rojca svi murali su uklonjeni, čime je nestao i jedan važan deo vizuelnog identiteta tog mesta.
Upravo zato mi je posebno značilo što je ove godine u julu organizovana izložba ‘Rojc tad i sad: Slojevi identiteta‘, čiji je cilj bio da sačuva sećanje na murale koji su godinama oblikovali duh Rojca.
Među njima je bio i „ETERNAL“. Pomisao da je moj rad ostao deo kolektivnog sećanja na jedno važno mesto izuzetno mi znači jer umetnost nastavlja da živi kroz ljude i sećanja, čak i kada fizički više nije prisutna“, naglasila je Kristina.
Njen prvi rad, na koji je kako navodi i najponosnija, bio portret njene mame, koji i danas stoji uramljen u domu njenih roditelja.
„Iza tog crteža krije se jedna mala anegdota. Svi su za moju mamu govorili da je plavuša, a meni nikada nije bilo jasno zašto, jer sam njenu kosu videla kao žutu. Kada nam je vaspitačica zadala temu ‘Portret mame’, uhvatila me je panika. Mislila sam da će svi shvatiti da sa mnom nešto nije u redu jer ja vidim žuto, a oni govore plavo.
Zato sam, umesto žute, uzela plavu bojicu i nacrtala mamu onako kako sam mislila da treba, a ne onako kako sam je zaista videla
Iz tog dečjeg straha nastalo je jedno malo delo koje je postalo moj podsetnik za ceo život nikada ne preispitujem svoj pogled na svet. Da gledam na sve(t) otvorenog srca i da stvaram iskreno, bez potrebe da se dopadnem ili budem shvaćena od svih. Verujem da upravo iz te autentičnosti nastaje umetnost koja ima snagu da dotakne druge“, prisetila se Kristina.
Najveća inspiracija za nju su mali trenuci koje većina ljudi ni ne primeti, detalji. Upravo u njima pronalazi najviše lepote. Posebno je inspiriše jedna mala uvala Gradina na ostrvu Korčula gde puni svoje kreativne baterije. Inspirišu je priče o ljudima koji su gradili kuću u kojoj upravo letuju, o baki koja je negovala cveće, dedi koji je svako jutro sedeo na istom mestu i u tišini uživao u cigareti, kako je uvala nekada izgledala, stari recepti, male tajne i porodične anegdote…
„Ne inspiriše me prošlost iz nostalgije, već iz želje da kroz stvaranje na trenutak oživim deo tog vremena i prenesem njegovu toplinu u sadašnjost. Veliku inspiraciju pronalazim i u vremenu koje provodim sa svojom bakom u Vrnjačkoj Banji.
Muziku uvek vezujem za mesto u kojem se nalazim, ona je za mene deo prostora i deo identiteta. Ne mogu da slušam EKV u rodnom selu mog dede, niti Danicu Crnogorčević u Italiji. U Dalmaciji ne mogu da zamislim dan bez Olivera i klapa, dok mi Beograd ima zvuk Bajage i EKV-a. U Milanu će me uvek inspirisati Giuseppe Verdi, a posebnu radost će mi probuditi sve pesme Jovanotti-a.
Zanimljivo je da u ateljeu nikada ne slušam muziku, niti koristim slušalice dok slikam u prirodi.
Muzika me ometa da budem potpuno prisutna u procesu
Knjige biram po tome šta mi je potrebno u određenom periodu života. Kada imam 15 minuta slobodnog vremena za čitanje uvek ću se prvo uhvatiti za neko delo vladike Nikolaja. Često se vraćam Fredriku Bakmanu zbog njegove sposobnosti da u običnim ljudima pronađe ono najneobičnije.
Privlače me knjige koje ne daju gotove odgovore, već one koje me navedu da se zapitam. Upravo takve knjige najviše hrane moju inspiraciju“, istakla je Kristina.
Majčinstvo je, kako navodi, njen najvažniji poziv i ono prirodno zauzima najveći deo njenog vremena, ali oseća da je došlo vreme da više prostora da i svom stvaralaštvu.
Želim da stvaram više nego do sada, da izlažem kako u Srbiji, tako i u inostranstvu i da svoju umetnost podelim sa što više ljudi
Kristina Mrse
Njeni radovi trenutno mogu da se pogledaju i naruče putem njenih društvenih mreža, gde je uvek otvorena za razgovor o novim saradnjama i porudžbinama.
Kristina u BURO. LEKSIKONU:
Da imaš moći one bi… sigurno napravile neko sr*nje.
Više se ne bojim… ničega.
Vreme je za…sadašnjost.
Od omiljene životinje bi ukrala koju osobinu…8 ruku da ishendlam sve sto sam zamislila.
Ljubav je najlepša kad… je prisutna.
Probleme rešavaš… prihvatam ih, poigravam se sa njima i koristim ih kao alat, kao lekciju ili kao inspiraciju.
Idealan dan izgleda… jednostavno.
Omiljena pesmica iz detinjstva ti je…Kad bi meni dali jedan dan – Brana Crnčević.
Poruka za kraj…
Na kraju, svi ćemo biti nečije sećanje.
Zato verujem da je najvažniji samo onaj trag koji ostavimo u srcima drugih
Kristina Mrse