Pešačenje koje drži svet na okupu

Kada je saznao da njegova prijateljica čuvena nemačka sineastkinja Lota Ajzner (1896‒1983) umire u Parizu, nemački režiser Verner Hercog je u zimu 1974. godine krenuo pešice od Minhena do Pariza kako bi je spasao od smrti, u čemu je i uspeo.

Nekoliko godina kasnije napisao je knjigu o tome, „O hodanju po ledu”, koju je kod nas 2020. izdala kuća LOM.

Kako je bilo upoznati autora filmova „Fickaraldo”, „Agire, gnev božiji”, „Tajna Kaspara Hauzera” i „Vojcek” iz jednog drugačijeg ugla, kao hodočasnika i pisca, za BURO. govori Novak Guslov, urednik izdavačke kuće RED BOX, koji je Hercegovu knjigu preveo na naš jezik. 

Razgovor o knjizi Vernera Hercoga „O hodanju po ledu“

BURO. Zašto se knjiga zove „O hodanju po ledu”? 

Novak: Hercog je u zimu 1974. godine prepešačio put od Minhena do Pariza mahom kroz ekstremne zimske uslove. Iz duhovne perspektive gledano, led predstavlja izolaciju, samoću i granicu između života i smrti, s kojom se on tada, na tom svom hodočašću, suočavao. 

BURO. Šta misliš, zašto je odabrao baš da pešači, a ne da vozi bicikl, na primer? 

Novak: Hercog je na više mesta pisao o pešačenju, on je razvio neku vrstu metafizike pešačenja. Hodanje je imalo određenu svetost u njegovim očima. Da ne pričam ja previše o tome, najbolje da pročitamo njegove reči iz jednog drugog dnevnika, čiji se deo nalazi u knjizi „Svako za sebe, a Bog protiv svih” u izdanju RED BOX-a: O pešačenju: iznova, iznova i opet iznova se smisao sveta izvodi iz onog najmanjeg, na šta inače ne obraćamo pažnju. To je suština iz koje se svet ponovo rađa. Onaj koji ide peške ne može u smiraj dana ni da izbroji sva blaga koja je usput pronašao.

Kad pešačiš, nema ničeg između redova, sve je neposredno i žestoko: tarabe, goluždravi ptići, miris sveže nacepanog drveta, začuđen pogled divljači. 

BURO. Sećaš li se kako je izgledalo to hodanje po ledu sa Hercogom i samog procesa prevođenja knjige, možda prvog susreta sa njim? 

Novak: Procesa prevođenja se, iskreno, ne sećam toliko, ali se sećam svog zaprepašćenja kada sam se obratio nemačkoj izdavačkoj kući sa željom da kupim prava kako bi knjiga izašla u RED BOX-u i oni mi rekli da je neko pre nekoliko dana već uzeo prava baš za tu knjigu.

Da se razumemo, nije neobično da izdavači traže istu knjigu, ali to uvek budu savremena izdanja, a ne knjige objavljene 1978. godine. Izgleda da sam bio na istoj talasnoj dužini s nekim iz izdavačke kuće LOM. Možda bi knjiga bila objavljena u RED BOX-u da sam pešačio do Minhena gde je sedište te izdavačke kuće. 

BURO. Hercog kaže: Ne sada neće umreti jer sada ne umire. Moji koraci su čvrsti. Kad hodam, hoda bizon. Kad se odmaram, mirujem poput planine. Ne sme umreti. Neće umreti. Biće živa kad budem bio u Parizu. Ne može da bude drugačije jer ne sme da bude drugačije. Kasnije može da umre, kada joj mi dozvolimo. Kakva je to (iracionalna) misao ‒ zaustaviti nečiju smrt, i vera da je to moguće? 

Novak: Ideja da se hodočašćem, tokom kojeg se čovek izlaže ekstremnim uslovima, patnji i neizvesnosti, ali istovremeno i priziva više sile koje održavaju drugu osobu u životu, iako u biti romantičarske provenijencije, svedoči o Hercogovoj veri da čovek može sve i da njegovo pešačenje drži svet na okupu. I o opsesivnom tipu ličnosti Vernera Hercoga, naravno. 

BURO. Ko obavezno treba da pročita ovu knjigu? 

Novak: Preporučio bih je svima koji vole dnevničku literaturu, koji na pitanje „Šta radiš u nepoznatom gradu?” odgovaraju sa „Pešačim”, ili koji prosto vole Vernera Hercoga, bilo kao režisera ili kao čoveka koji im je poznat kroz mimove, i koji engleski priča sa teškim bavarskim akcentom. Jezik je ogoljen i klinički precizno opisuje iscrpljenost, ali je istovremeno prožet i metafizičkim promišljanjima.

Imajte na umu i to da Hercog misli da je ova knjiga bolja od svih njegovih filmova i da će ih ona sve nadživeti.

Dodao bih i jedan skriveni auditivni užitak: veliki broj nemačkih toponima (koji u jednom trenutku pređu u francuske). Evo nekoliko njih: Tailfingen – Pfefingen – Burgfelden – Šalksburg – Fromern – Rosvangen – Dotershauzen – Dormetingen – Dautmergen – Tabingen – Geslingenc – Irstingen – Talhausen – Herencimern – Bezingen. 

BURO. Preporuči nam još neku knjigu koja se bavi pešačenjem ili hodočašćem, a koju bi trebalo da pročitamo. 

Novak: Definitivno „Filozofija pešačenja” Frederika Groa, u izdanju Kiše. 

BURO. Da li je rad na prevodu Hercogove knjige uticao na tebe da kasnije u svojoj izdavačkoj kući objavljuješ i njegova druga dela? 

Novak: Da, naravno. Ova knjiga, iako nije objavljena u RED BOX-u, otvorila je čitavu filmsku ediciju naše izdavačke kuće, u kojoj su, između ostalih, objavljene knjige Vima Vendersa i Rajnera Vernera Fasbindera, kao i još dve knjige Vernera Hercoga – „Svako za sebe, a Bog protiv svih” i „Osvajanje beskorisnog”. 

BURO. Možeš li da izdvojiš rečenicu iz ove knjige koja ti se posebno dopada a da ima veze sa putovanjima? 

Novak:

Jedino kada bi ovo bio film, mislio bih da je stvarno.

Naslovna fotografija: Werner Herzog Filmproduktion / Z / AFP / Profimedia