Povezano
Kada je Instagram 2017. godine prvi put uveo opciju arhiviranja, cilj je bio da se korisnicima pruži način da uklone neželjene objave bez potpunog brisanja, čime bi se ljudi u startu osećali opuštenije prilikom deljenja sadržaja.
Danas je, međutim, „vraćanje u život“ arhiviranih postova njihovim dearhiviranjem postalo izuzetno popularno među mladima koji, u suštini, iznova pišu pravila ove platforme.
Kroz ovaj trend, korisnici koriste opciju arhive ostavljajući nas u nedoumici oko ‘stare’ definicije društvenih mreža – kao mesta gde se gleda i gde se biva viđen.
U potrazi za odgovorima, za magazin Dazed je nekoliko mladih ljudi govorilo o njihovom novom pristupu društvenim mrežama, a mi vam u nastavku prenosimo njihova zanimljiva iskustva.
Instagram arhiva
Vila Farel (Willa Farrell), dvadesettrogodišnja asistentkinja za talente koja živi u Los Anđelesu, pravi je stručnjak za ghost-posting (objavljivanje u senci ili „fantomsko objavljivanje“). Tačnije, ona postavi fotografiju na Instagram, odmah je arhivira, a zatim je u nekom kasnijem trenutku vrati iz arhive.
„Godinama nisam objavila ništa ’stvarno’“, kaže Farelova, koja se, kao i mnogi pripadnici Generacije Z, pridružila platformi još u osnovnoj školi. „Mislim da ima nečeg privlačnog u tajnom objavljivanju… Kada objavljujete u senci, svesni ste činjenice da to neće videti veliki broj ljudi.“
Farelova nije jedina koja to radi. Ovde je cilj često da objava prođe neprimećeno, bez pojavljivanja na tuđem fidu, umesto da prikuplja reakcije i lajkove.
Zašto su onda mladi privučeni ovom suptilnom zaobilaženju pravila?
I šta to govori o njihovom promenjenom stavu prema društvenim mrežama? U slučaju Vile Farel, „fantomsko objavljivanje“ počelo je kao način da se na internetu predstavi autentičnije. Prvi put je to uradila nakon semestra studiranja u Rimu, gde se mučila sa akademski izuzetno kompetitivnom prirodom svog programa.
Dok je boravila u Italiji, napravila je mnoštvo fotografija, ali je, s obzirom na to koliko je bila nesrećna, smatrala da bi njihovo deljenje stvorilo lažnu sliku o onome što zaista proživljava. Međutim, kako su meseci prolazili, shvatila je da ipak želi mesto gde će te fotografije postojati. I tu na scenu stupa ghost-posting.
Umesto da preplavi fid svojih pratilaca gomilom slika odjednom, Farelova je iskoristila opciju arhiviranja: objavila bi slike iz Italije, odmah ih arhivirala, a zatim ih postepeno, jednu po jednu, vraćala na profil. To je bio način sa sporim sagorevanjem da podeli sadržaj koji joj je bio važan, čak i ako nije želela da ga objavljuje u realnom vremenu.
Objavila bi slike iz Italije, odmah ih arhivirala, a zatim ih postepeno, jednu po jednu, vraćala na profil
„Objavljivanje iz senke postalo je način da zabeležim stvari koje su mi se dešavale u životu, ali bez potrebe da ih razglašavam svima“, kaže Farelova. Danas ova 23-godišnjakinja isključivo tako objavljuje sadržaj i smatra da joj je to pomoglo da stekne osećaj nezavisnosti i slobode nad sopstvenim digitalnim otiskom.
„Shvatila sam da mogu jednostavno da postavim šta god želim na svoj profil, a da ne brinem o tome šta će drugi misliti… Moj profil je postao mala tabla inspiracije (moodboard) za mene samu, a ne nešto što pravim za druge“, kaže ona.
Suština je u tome da moj nalog postane moj lični prostor
Willa Farrell
Ova sloboda od tuđih pogleda predstavlja motiv i za dvadesetšestogodišnju Danajt Destu (Danait Desta), menadžerku društvenih mreža iz Njujorka, koja ima sopstvenu teoriju o tome zašto se ljudi odlučuju za ovaj trend. „Mislim da to u velikoj meri ima veze sa činjenicom da su ljudi danas mnogo anksiozniji kada su na mreži“, kaže Desta.
Ona je dovoljno odrasla da se seća ranih dana Instagrama, kada je deljenje sadržaja bilo znatno opuštenije. „Tada sam objavljivala šta god sam htela“, priseća se ona. „Nije bilo nikakvog pritiska – mogli ste da postavite sliku svoje narudžbine iz Starbaksa ili Čipotlea, šta god da ste radili tog dana, ili fotke prijatelja sa jakim filterima.“
Danas, Desta priznaje da oseća nervozu pri objavljivanju na ličnom profilu i da joj ghost-posting pomaže da ublaži taj stres
„Zaista ne želim da stalno iskačem na tuđim fidovima ili da me neprestano posmatraju i ocenjuju“, objašnjava ona. „Samo želim da moja stranica izgleda na određeni način i da delim ono što želim, a da pritom ne zatrpavam tuđi fid slikom onoga što sam jela za večeru ili fotografijom sa odmora koja je već viđena u zbirnoj objavi.“
Tema objavljivanja iz senke postavlja i dublje pitanje o tome šta ljudi danas više vrednuju na mrežama – interakciju (lajkove i komentare) ili estetiku?
Za dvadesetšestogodišnju Samantu Harper (Samantha Harper), to je ovo drugo. Kao tinejdžerka koja je odrastala u Ohaju, Harperova je bila opčinjena vizuelnim platformama poput Tumblra (Tumblr) i uživala je u rekreiranju profila influensera iz Los Anđelesa.
Na neki način, ona je bila pionir u ovom trendu, budući da je koristila aplikaciju za planiranje Instagram fida UNUM, koja korisnicima omogućava da vide kako bi potencijalne objave izgledale u mreži profila, pre nego što ih objave ili obrišu.
Danas Samanta radi u modnoj industriji i marketingu i još uvek ima stav usmeren ka pažljivom kuriranju sadržaja. „Prihvatam činjenicu da objava iz senke možda neće dostići ni 100 lajkova, ali to je sasvim u redu jer se meni slika dopada“, kaže ona.
„Naročito zato što korišćenje opcije arhive utiče na doseg i interakcije, ali meni to ne smeta jer želim da moj profil izgleda lepo.“ Slično misli i dvadesettrogodišnja kreatorka sadržaja Rejčel Frimpong (Rachel Frimpong): „Arhiviranje objave, a zatim njeno vraćanje, na neki način je drži neutralnom, jer tada metrike i strah od tuđeg ocenjivanja više nisu tema o kojoj se raspravlja.“
Drugi, poput dvadesetšestogodišnjeg fotografa i di-džeja Maksvela Vajsa (Maxwell Vice), imaju taktičnije motive. „Tokom Meseca ponosa, dearhivirao sam svoje provokativne fotografije (thirst traps) samo da bih pronašao dečka na mesec dana“, priča Vajs kroz smeh. Ipak, postoje i ozbiljniji razlozi za takvo postupanje.
Poznat u gradu kao „gradonačelnik Bušvika“, Vajs je istaknuta figura u njujorškim krugovima noćnog života i mode, i svestan je da su oči industrije uprte u njega. Iako ponekad koristi svoj Instagram za društveni aktivizam – poput objavljivanja upozorenja o opasnim pojedincima u klubovima ili prisustvu imigracionih službenika u kraju – te objave često brzo arhivira iz straha od otkrivanja nečijeg identiteta (doxxing) ili gubitka potencijalnih poslova.
„Imam utisak da Generacija Z želi da koristi društvene mreže kako bi se povezala sa zajednicom, zaštitila ljude i širila pouzdane informacije, ali ih koristimo i za zaradu“, kaže Vajs.
Gotovo svaki posao koji dobijem dolazi preko Instagrama
Iskustvo Maksvela Vajsa oslikava činjenicu da se naši identiteti na društvenim mrežama sve više prepliću sa profesionalnim životom, što potvrđuje i nezavisni tehnolog Šon Tilen-Esparza (Sean Thielen-Esparza).
„Mislim da smo trenutno u fazi u kojoj postavljanje na profilnu mrežu praktično po defaultu znači ’komercijalu’“, primećuje on.
Način na koji ljudi danas doživljavaju Instagram, a posebno objavljivanje u glavnoj mreži, jeste kao posao
Sean Thielen-Esparza
Bez obzira na razloge, ovaj trend jasno označava kretanje klatna u suprotnom smeru: korisnici su oprezni u pogledu toga koliko su izloženi pogledima na internetu, ali i dalje ne žele da se u potpunosti odreknu društvenih mreža.
Ako su društvene mreže postale svojevrsna pozorišna predstava, onda je ghost-posting način da zakoračite na scenu, brzo se sakrijete iza zavese, a zatim se ponovo tiho pojavite. To je objavljivanje bez pritiska i, poput vođenja digitalne seanse, pruža utehu saznanje da stari sadržaj uvek možete ponovo vratiti u život.
pexels.com