Tri knjige koje Jelena Riznić preporučuje za plažu
Šta je lepše od trenutaka mira s dobrom knjigom?
Povezano
Jelena Riznić, članica feminističkog kolektiva Ženska solidarnost, sociološkinja i aktivistkinja, smatra da knjige za plažu idealnim čini jednostavna zamisao da baš te naslove čitate na odmoru.
„Ljudi ponekad idu obrnutom logikom i biraju klasike ili neke u bilo kom smislu zahtevnije naslove jer znaju da je plaža jedino mesto gde mogu da imaju nepodeljenu pažnju koja je potrebna za tu knjigu. Ne delim knjige prema tome i mislim da je svaki trenutak podjednako dobar i za opuštanje i za promišljanje nekih ozbiljnijih tema, šta god to bilo za svakoga od nas; a dobre knjige često sa sobom nose elemente i jednog i drugog“, kaže nam Jelena.
Ona priznaje da za odmor ponekad „tendenciozno bira ‘ciglice’ i obimnije knjige jer zna da će ih lakše i brže završiti, mada nema pravila.
„Ove godine sam čitala ‘Bogorodičinu crkvu u Parizu’ Viktora Igoa u kojoj preživi samo osoba koja čita knjigu, ‘Umetnost zena održavanja motocikla’ koja je cela u filozofskim traktatima o umetnosti življenja u trenutku, ali i Yesteryear o tradwife influenserki koja nekako završava u XIX veku, da živi vrednosti za koje se bori. Dakle, od svega po malo. Dešavalo se da zbog rokova za radove moram da čitam i neke stručne stvari na plaži; drugim rečima, bilo je svega i sve dolazi u obzir ako sam osetila želju ili potrebu da tako bude“, objašnjava Jelena za BURO.
O stereotipima vezanim za takozvanu „plažnu“ literaturu, Jelena kaže:
„Najčešći je onaj neizrečeni, onaj koji ‘knjige za plažu’ predstavlja kao neku derogativnu kategoriju, prizemnu, nedovoljno dobru. Kao – mi nemamo knjige za plažu, mi imamo samo ozbiljnu literaturu, ili ja ne čitam knjige za plažu već knjige za… šta god mudro, ozbiljno, distinktivno.
Ja mislim da zapravo ta kategorija treba da bude laskava, jer neko odluči da svoj odmor provede uz neku knjigu i da retke trenutke potpunog mira podeli sa baš tom knjigom. Šta je lepše od toga?
Mislim da svi zajedno treba da se opustimo i da knjige posmatramo kao jedan predivan portal u neku drugačiju stvarnost i izvor znanja o čemu god, a ne kao poligon za elitistička nadgornjavanja o više ili manje vrednom ili pametnom“.
Evo koje tri knjige preporučuje za čitanje i uživanje ovog leta.
Knjige koje preporučuje Jelena Riznić: „Sporedan detalj“ Adanija Šibli (Laguna)
„Roman je kratak, ali precizan u povezivanju jednog zločina iz 1949. godine sa savremenim palestinskim iskustvom nasilja, marginalizacije i brisanja. Podeljen je na dva dela – u prvom delu, autorka gotovo faktografski prati izraelsku vojsku koja nakon rata i genocida 1948. godine zarobljava, siluje, a potom ubija mladu Palestinku, dok drugi deo prelazi u aktuelni društveno-politički trenutak prateći mladu novinarku iz Ramale, koja decenijama kasnije pokušava da rekonstruiše ovaj događaj.
Suština romana nije u tom zločinu, već u postavljanju pitanja šta je zaprvo kolektivno sećanje i koliko ima tih sporednih detalja istorije kojih se mi kasnije ne sećamo jer oni nisu bili viđeni kao značajni, kao i da li možemo da ostavimo prošlost na miru ako živimo gotovo identičnu sadašnjost“.
„Majka“, Ina Poljak (Veseli četvrtak)
„Ovo je jedna od lepših i nežnijih knjiga koje sam pročitala ove godine. Savršeno, nenametljivo i precizno mapiranje emocija koja su snažne i na momente razarajuće, a ipak nisu opterećujuće i nisu ,,nacrtane”, kako to često bude u romanima ovog tipa.
Ina Poljak nadograđuje onu čuvenu Tolstojevu rečenicu sa početka ,,Ane Karenjine” o tome kako preživeti (svoju) nesrećnu porodicu, i kako naći svoj način ostvarenja one naizgled lake, a verovatno fundamentalne ideje u životu – da je važno pustiti. Najpre razumeti šta je zapravo naša priča i pustiti sve ono što nije to jer uvek ima vremena i prostora da ne živimo živote i obrasce svojih roditelja.
Čak i dok pišem ovo, osećam kako me ta knjiga mazi po kosi i kaže da će sve biti okej.
„Priča za biće vremena“, Rut Ozeki (Booka)
Ovo je među mojim omiljenim knjigama i na samu pomisao na junake, razlije mi se toplina u stomaku jer ih nekako osećam kao svoje. Priča se sastoji iz više vremenskih i konceptualnih perepsktiva: jedna prati 16-ogodišnju Nao iz Tokija koja u dnevniku piše o svom teškom i tužnom odrastanju, često se referišući na drugu perspektivu, na život svoje svoje prababe, zen-budističke monahinje, i treću, književnice Rut, koja godinama kasnije pronalazi taj dnevnik na obali kanadskog ostrva nakon cunamija u Japanu.
Osim što se obrađuju teme muškog i ženskog identiteta u savremenom Japanu, usamljenosti, nasilju, porodičnom nasleđu, istovremeno postoji i predivna doza magijskog realizma u preplitanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti kroz ideju da toliko mnogo možemo da utičemo na razne ljude, sve i da se nismo nikada sreli“.
Foto: Laguna, Booka, Veseli četvrtak