Putokazi ka opsesijama 

Sada je utorak, 22.36 h i počinjem da pišem ovaj tekst. Ovako bi nekako u svoj diktafon izgovorio Dejl Kuper, agent FBI, dok ulazi u Tvin Piks. On to poručuje Dajen, za koju sam zaboravio ko je. Možda je i njegova fiktivna adresa, digitalna… On je na drumu, u automobilu, čiju sam marku takođe zaboravio, ali je na putu ka misteriji, ka odredištu, tajnama vukojebine sa vodopadom… 

Počinjem tekst, nisam u automobilu, ali razmišljam o putovanjima i shvatam da već dugo prebacujem sredstva sa psihoterapeuta na avio-kompanije, hotele, hostele, Airbnb lokacije…

Svaka pomisao na putovanje direktno raspršuje moju anksioznost.

Nedavno su, bila je nedelja, obaveze u nastavcima padale po meni, kao kutije kada se sa rafova odrone direktno na glavu. Uhvatio me je kako ću sve stići kovitlac, dedlajn je već otkucavao u statusu alarma (hitno). I setio sam se da ću se za četrdesetak sati naći na koncertu Gorillaz, što mi je predstavljalo anksiolitik od ne znam koliko grama. Bilo mi je lakše da ne prospavam noć radeći, znajući da sledeće noći takođe neću spavati, ali ne zbog dedlajna, već zbog benda koji volim. 

TRANŽIRANJE TURISTA

Nemam permanentnu anksioznost, povremena je, i nisu mi putovanja terapija. Ona su za mene uživanje, ona su za mene možda i svrha bitisanja, jer često posmatram život kao period između dva putovanja. Ta zaljubljenost kada se turiraju koferi, ručni prtljag i onaj drugi koji na check-inu ide na pokretnu traku… ta zaljubljenost u putovanja kod mene datira iz najranijeg detinjstva kada sam autobusom Autobanata stizao kod babe, u banatsko carstvo zrenjaninskih atara. Palilo me je da kroz prozor Sanos autobusa posmatram život i putokaze za mesta koja smo ostavljali za sobom. A onda je postajalo sve ambicioznije i putovanja su dobacivala sve dalje. 

Moj GPS u gradovima oduvek je bila moja trenutna opsesija.

Tačnije, pop kultura je bila moja mapa na putovanjima, a opsesije su samo pojačavale navigaciju. Recimo u Americi ‒ te godine sam u Njujork stigao opsednut serijom „Sopranos”, što je značilo da moram otići u susedni Nju Džersi. Putovao sam tada prvi put vozom na sprat, prolazio kraj dalekovoda čiji su stubovi bili zaronjeni u barice od kiše, video čeličane i setio se radničkog tribuna i mitskog rokera Brusa Springstina čije su lirika i krštenica iz ovih mesnih zajednica.

Našao sam se u mesari Tonija Soprana, zapravo u realnoj kasapnici u kojoj se okupljala stvarna mafijaška porodica De Kavalkante. Ta lokacija butova, kobasica i mlevenog mesa poslužila je kao inspiracija za televizijsku seriju jer se mafijaška porodica Soprano okuplja na baš takvom mestu. Gazda mesare me je poslužio neljubaznošću, a onda se preokrenuo i postao divan domaćin, otkrivajući da je u pauzama snimanja ove serije glavni glumac Džejms Gandolfini dolazio na kobasice. Uvukao me je u dubinu mesare pokazujući mi slike pravih bosova koji su ovde sklapali poslove, usput tranžirajući ljude, ali ne i radoznale turiste poput mene. 

NASTAVAK TEKSTA PROČITAJTE NA BURO. SUBSTACK KANALU:

Ilustracija: Srđa Dragović