BURO. Book Club u razgovoru sa piscem Stanislavom Bilerom: „Jedina izvesnost dolazi iz ljudske zatucanosti“
Intervju o romanu „Destrukcija".
Dok sam čitala roman „Destrukcija“ češkog pisca Stanislava Bilera (izdavačke kuće Arete), smeštenog u selo usred suše, do mene su dopirali apokaliptični prizori Deliblatske peščare u plamenu, zatim ogromnog požara u Omišu, pa katastrofalnih poplava u Nepalu, koje nalikuju sudnjem danu. I bilo mi je jasno: ono što likovi Bilerovog romana žestoko i dosledno poriču već nam se dešava – i sasvim je moguće da smo se otisnuli na put bez povratka, ka svetu koji će za našu decu biti spaljen.
„Destrukcija“ je roman o mladom učitelju koji iz grada beži na selo, u potrazi za smislenim načinom života. Ali, ljudi koje tamo zatiče – i opustošena priroda – nateraće ga da preispita sve što je mislio da zna. Češko selo i njegovi meštani neodoljivo podsećaju na komšije iz sela u kojem sam odrasla, mnoge rečenice koje izgovaraju čula sam nebrojeno puta. Idila jednostavnog života, u skladu s prirodom, odavno je postala stvar prošlosti – i to vidimo na bilo kojoj srpskoj reci ili planini. Svuda su tragovi našeg nemara, naše sramote i naše nadolazeće propasti.
Stil Stanislava Bilera je lucidan, pa roman progresijom postaje nalik vrtlogu koji vas „melje“ u uvlači dublje u nimalo prijatne posledice prirode koja odumire, vode koja je pretvorena u potrošni kapital, ljudi koji su zavedeni i hipnotisani materijalnim stvarima. „Destrukciju“ nije lako čitati, ali je važnije nego ikad. Kao i svog junaka, učitelja, ovaj roman nas primorava da se zapitamo: šta će ostati našoj deci?
Sa češkim piscem i novinarom smo razgovarali o postupku pisanja ovog romana, inspiracijama iz političkih dešavanja, ali i o njegovim predviđanjima za sve neizvesniju i strašniju budućnost čovečanstva.
Intervju sa Stanislavom Bilerom pred BURO. Book Club
Vaš roman čitamo u trenutku kada u Srbiji besne požari usled ekstremnih vrućina i suše, dok država ne uspeva adekvatno da odgovori – a istovremeno se građani bore protiv planova kompanije Rio Tinto da dođe u Srbiju. Da li su vam slični događaji u Češkoj bili inspiracija za knjigu?
Stanislav: Ovakvi događaji su mi svakako bili veliki izvor inspiracije. Na primer, dugogodišnja politička debata o klimatskim promenama u protekle dve decenije – tačnije, njeno odsustvo, poricanje ili omalovažavanje – što je bio zaštitni znak većine relevantnih političkih partija u Češkoj. U jedno vreme imali smo predsednika, Vaclava Klausa, koji je tokom svog mandata čak pisao knjige kojima je negirao klimatske promene, što je posebno iskrivilo debatu u Češkoj. Danas je ovaj bivši predsednik redovan gost na konvencijama nemačke ekstremističke partije AfD. Knjigu sam pisao tokom godina kada je petogodišnja suša dostizala vrhunac u Češkoj, dok je istovremeno oko trećina smrčevih šuma odumirala.
Najveći deo knjige napisao sam tokom kovid zaključavanja, koje sam proveo u vikendici odakle sam odlazio u šetnje kroz okolnu, mrtvu šumu.
Kako ste pronašli jezik kojim ćete ispričati ovaj roman? Zašto su poglavlja numerisana samo neparnim brojevima – i zašto nema upravnog govora?
Stanislav: Suštinski, oslonio sam se na svoj doživljaj govornog jezika iz detinjstva i adolescencije na selu, jer sam pokušao da uhvatim autentičan način na koji ljudi komuniciraju. Iz tog razloga ne postoji ni razlika između upravnog i neupravnog govora, kako ništa ne bi prekidalo taj tok reči.
Posebno mi se dopao način na koji pripovedač ogoljuje osnovne zakone fizike koji se u našem svakodnevnom životu podrazumevaju – a u nekim slučajevima čak i poriču. Zašto ste se odlučili za ovaj pristup i zašto je on važan za priču?
Stanislav: Glavni lik pokušava da pronađe izvesnu sigurnost i stabilnost u životu, nešto što je čvrsto, izvesno i neosporno, što ga dovodi do elementarnih stvari poput osnovne aritmetike ili zakona fizike. Paradoksalno, međutim, upravo tu stvari postaju komplikovane, jer svet stoji i drži se zajedno zahvaljujući pojavama koje su delom nasumične, a delom apsurdne i prkose ljudskoj intuiciji.
Na kraju, jedina izvesnost dolazi iz ljudske zatucanosti i ograničenosti.
Likovi u romanu, meštani sela, u nekim segmentima podsećaju na Gogolja, a u drugim na Kafku. Kao neko ko je odrastao na selu, doživljavam ih kao ljude koje poznajem. Kako ste gradili te likove?
Stanislav: Crpeo sam iz traumatičnih iskustava sopstvenog detinjstva i mladosti u češkom selu. Likove i njihove dijaloge sam potom uglavnom konstruisao kao arhetipske prikaze konkretnih ljudi.
Koje ste još mitove o seoskom životu, osim onih o harmoniji i zajedništvu, želeli da ogolite i dovedete u pitanje u ovom romanu?
Stanislav: Možda onu predstavu – koja je u Češkoj bar prećutno prisutna – da je život na selu i dalje dobar, shvatanje koje se u mojoj zemlji decenijama održava, naročito kroz televizijski program, nasuprot gradskom životu.
Život nigde nije dobar, a sigurno ne na selu.
Koliko je humor važan u romanu? Da li nam apsurd omogućava da govorimo o stvarima o kojima bi bilo teško govoriti ako bismo ih opisali direktno?
Stanislav: Ono što nazivamo apsurdom često je samo određeni naglasak na stvarima, pojavama, izjavama i načinima postojanja koji su sveprisutni, ali su obično uvijeni i ulepšani nekim prihvatljivijim omotom. Apsurd guli tu sjajnu površinu, baš kao kada skinete marcipan i glazuru sa torte pa gurnete ruku u nju do lakta da biste zaista osetili i okusili njen pravi ukus.
Neke stvari moraju da se uvećaju da bi se videle – često upravo one najvažnije.
U romanu postoji svojevrsno apsurdno mirenje sa katastrofom; kao da se ljudi, umesto da spreče ono što dolazi, postepeno navikavaju na to. Smatrate li da je to najveća opasnost našeg vremena?
Mislim da se to već dogodilo. Već smo prošli sve prekretnice koje su mogle dovesti do alternativnog ishoda. Knjigu sam pisao 2019. i 2020. godine, a ni tada, verujem, nije preostalo mnogo nade kada je reč o klimi; danas, po mom mišljenju, ne preostaje više nimalo. Samo srljamo niz liticu – neki ljudi su paralisani, dok drugi i dalje dodaju gas kako bi sve učinili još gorim i užasnijim, što posebno važi za onog psihopatu koji sedi u Beloj kući. A ovde u Češkoj postoji politička stranka pod nazivom „Motoristi za sebe“, koja je deo vlasti i čiji je program očuvanje motora sa unutrašnjim sagorevanjem, negiranje klimatskih promena, odbrana interesa oligarhije fosilnih goriva i urušavanje zaštite prirode u mojoj zemlji.
Roman postepeno prerasta u distopiju, iako počinje na prividno realističan način. Ipak, kako vidimo, distopija nije daleko od stvarnosti – možda je već tu. Zašto ste odlučili da priču završite upravo tako kako jeste?
Isprva sam mislio da glavni lik neće preživeti i da niko iz sela neće ostati; način na koji se sve završilo zapravo smatram srećnim krajem – znakom nade da se čak i kraj može preživeti.
U svojim kolumnama, između ostalog, dosta pišete o nemaru i nespremnosti vlada širom sveta da odgovore na ono što nas čeka. Mislite li da ćemo mi, kao građani, uspeti da pružitmo otpor i sami preduzmemo nešto u budućnosti koja će goreti?
Neko će sigurno preživeti; život će se nekako nastaviti, jer bez obzira na to šta se dogodi, na kraju nas i dalje zanima šta nosi sutra, a sve što je živo želi da nastavi da živi.
Sve je jasnije kuda naša planeta ide – klimatske promene će se samo ubrzavati, a trenutna geopolitička situacija ne daje mnogo razloga za optimizam. Jeste li optimista ili pesimista? Možete li nam dati svoju viziju budućnosti čovečanstva?
Pretpostavljam da imam malo vere u to da će, kada se sve uruši, iz pepela ponovo izrasti neki novi svet, ali nisam siguran da li će iko od nas biti tu da to dočeka – ostaje da se vidi da li će proces urušavanja trajati čitav vek, pa možda neće svi ni shvatiti da je to to, da je to kraj – ili će biti brz, brutalan i šokantan.
Za mene je razvoj veštačke inteligencije danas ogromna nepoznanica.
Pre samo nekoliko godina nisam sumnjao da će klimatske promene uništiti civilizaciju kakvu poznajemo; sada nisam siguran da nas naprednije verzije današnjih AI modela neće zbrisati ili porobiti pre toga – bilo namerno, bilo slučajno.
Ko su vaši književni uzori i koje biste teme voleli da istražujete u svom budućem radu?
Među mojim književnim uzorima verovatno su Kafka, Gombrovič, Tomas Bernhard, V. S. Baroz, Ingeborg Bahman, Kormak Makarti, Niče, Kjerkogor, Hana Arent i mnogi drugi. Trenutno pokušavam da istražim ludilo i gubitak razuma, jer me zanimaju alternativne verzije racionalnosti.
I najzad— da li je za Vas lično dva plus dva četiri? I šta iz toga sledi, ili ne sledi?
Iz toga sledi, kako ja to vidim, da nam racionalni ili praktični razum ne može reći kako i zašto bi trebalo da živimo.
Naslovna fotografija: Arete; Kamaryt Michal / ČTK / Profimedia