Zašto mamurluk nestaje na odmoru i još 9 čudnih navika sa putovanja

Samo deset dana, ma, nekada je dovoljno i tri, da se na putu percepcija potpuno promeni i da stvari počnemo da doživljavamo sasvim drugačije. Pivo odjednom nekako lakše klizi, dani deluju duplo duže, a onaj nataloženi stres ispari brže nego baterija na telefonu dok radi navigacija.

Odjednom i najbanalnija rutina kod kuće, poput odlaska po namirnice, prerasta u ozbiljnu avanturu.

Uletite u običan lokalni market i pola sata fascinirano proučavate rafove sa bizarnim grickalicama i pićima, sa uzbuđenjem kao da ste Marko Polo koji je upravo otkrio novu civilizaciju, a ne turista u prosečnoj samoposluzi.

Ipak, život preko granice ume pošteno da zbuni mozak, kratkoročno se osećamo rasterećeno, ali čim se vratimo u svoj grad, shvatimo da smo drugačije ‘naštelovani’.

Pošto svaka zemlja krije svoja nepisana pravila koja nas lako zateknu nespremne, da se na sledećoj destinaciji ne biste pitali šta se zapravo dešava, dešifrujemo deset najčudnijih fenomena sa putovanja.

Zašto na odmoru nema mamurluka?

Ima nečeg magičnog u alkoholu na odmoru, jer sudeći po svemu, ne izaziva mamurluk. Popijte četiri piva radnim danom kod kuće i sutradan ćete se na putu do posla osećati polumrtvo.

U inostranstvu ta pravila ne važe: popijete dvanaest piva i nekoliko čašica najsumnjivije žestine s gornje police hotelskog bara, a ujutru se probudite naelektrisani za novu avanturu.

Iza ovog fenomena stoji biologija, tačnije kombinacija tri faktora. Odsustvo stresa sa posla drastično smanjuje nivo kortizola, dok hiljade koraka koje napravite tokom dana ubrzavaju izbacivanje toksina. Sve to, uz nizak nivo adrenalina, obezbeđuje neuobičajeno dubok i kvalitetan san.

Zašto je hrana u avionu bezukusna?

Bez obzira na to kojom avio-kompanijom letite, hrana u avionu često deluje bezlično i bljutavo. Iako se radi o unapred pripremljenim obrocima koji se samo podgrevaju, glavni krivac za slab ukus zapravo je nadmorska visina, a ne sam kvalitet namirnica.

Na visini od preko deset hiljada metara, boravak u kabini podseća na blagu senzornu deprivaciju. Vazduh pod pritiskom ima izuzetno nizak nivo vlažnosti, što isušuje sluznicu nosa i znatno slabi čulo mirisa, a upravo miris nosi veći deo onoga što doživljavamo kao ukus hrane.

Uz to, usled promenjenog pritiska u kabini, osetljivost receptora na jeziku za slano i slatko opada za 15 do 30 procenata, zbog čega balans ukusa u vazduhu nikada nije isti kao na zemlji.

Zašto je odlazak u strani supermarket toliko zabavan?

Odlazak u lokalnu prodavnicu kod kuće najčešće je naporna obaveza, ali na odmoru je poseta supermarketu prava atrakcija. Najpre tražite poznate artikle da vidite šta imaju a šta ne, zatim razgledate bizarne ukuse čipsa, ponudu piva i neobična bezalkoholna pića u frižiderima.

Psihološko objašnjenje leži u tome što nepoznata ambalaža i drugačija tipografija stimulišu mozak i izazivaju snažan skok dopamina. Uočavanje razlika na sasvim običnim, svakodnevnim artiklima preopterećuje čula, jer inače predvidivo i dosadno okruženje odjednom deluje potpuno egzotično.

Zašto u Japanu nema kanti za đubre?

Reč je o jednoj od najfascinantnijih destinacija na planeti, ali i zemlji koja funkcioniše potpuno drugačije od ostatka Azije i sveta. Često ćete pomisliti da nešto nema nikakvog smisla, da biste ubrzo shvatili da ne samo da funkcioniše, već je i znatno bolje od onoga na šta smo navikli.

Međutim, kante za otpatke ne spadaju u tu kategoriju. Na javnim mestima u Japanu kante praktično ne postoje. To brzo shvatite kada satima budete prinuđeni da nosite praznu flašicu vode sa sobom. Najjednostavniji način da bacite smeće jeste da uđete u najbližu manju prodavnicu (konbini) i upotrebite kantu pored kase.

Za ovo postoje dva ključna razloga. Prvo, lokalci gotovo nikada ne jedu i ne piju dok hodaju ulicom, jer se to smatra nepristojnim. Drugi, i znatno važniji razlog: javne kante su uklonjene 1995. godine nakon terorističkog napada sarinom u tokijskom metrou. Zbog toga se od svih očekuje da urade ono što rade i domaći stanovnici – da otpatke ponesu sa sobom i bace ih tek kod kuće.

Kapućino posle 11 pre podne u Italiji je (skoro) krivično delo

U Italiju odlazite svesni da ćete se vratiti nekoliko kilograma teži. Međutim, čim stignete, shvatićete koliko su Italijani strogi kada je reč o gastronomskim navikama.

Nema potrebe ponovo otvarati raspravu o ananasu na pici, od kojeg bi svaka italijanska baka dobila predinfarktno stanje. Prava tema su njihova stroga pravila oko kafe. Umesto da naručujete ono što vam se pije u bilo koje doba dana, u Italiji se kafa bira prema satnici.

Kafe s mlekom piju se isključivo ujutru, uz doručak, jer se smatraju preteškim za želudac, dok se čist espreso pije posle obroka kako bi podstakao varenje. Naručite li kapućino posle 11 pre podne, konobari i gosti posmatraće vas kao prestupnika.

Bez vojnog dezena na Barbadosu

Za razliku od modnih debata o tome da li su vojničke bermude stvar stila, ova karipska država ima vrlo jasnu i strogu logiku: maskirna šara je zakonom rezervisana isključivo za vojna lica.

Nošenje maskirne (kamuflažne) garderobe na Barbadosu strogo je zabranjeno

Civilima je nošenje ovakve odeće izričito zabranjeno, a isto pravilo važi i na Jamajci, u Trinidadu i Tobagu, kao i u nizu drugih zemalja u regionu. To je svakako loša vest za ljubitelje ulične mode i turiste koji ne žele da se odreknu svojih omiljenih vojničkih pantalona tokom odmora.

Nikada ne nazdravljajte kucanjem čaša s pivom u Mađarskoj

Kultura ispijanja pića mnogo govori o jednom narodu. Mnogi na putovanjima vole da uče kako se na lokalnom jeziku kaže „živeli“ i primetiće da se u većini zemalja podrazumeva kontakt očima i blago kucanje čašama.

Dok se u većini zemalja podrazumeva kucanje kriglama uz glasno „živeli“, u Mađarskoj se to strogo izbegava. Običaj je nastao 1849. godine, kada su austrijski generali gušenje mađarske revolucije proslavili upravo trijumfalnim kucanjem krigli, nakon čega su se Mađari zarekli da to neće činiti narednih 150 godina.

Iako je taj rok istekao, tradicija je opstala. Naravno, turisti danas masovno krše ovo pravilo po budimpeštanskim barovima i niko im to neće uzeti za zlo. Ipak, ako želite da ispadnete pravi kulturološki insajder, bila bi fora da sa lokalnim barmenom to baš prokomentarišete.

Samo ga pogledajte u oči, podignite čašu i recite „Egészségedre!“ bez dodirivanja krigli, sigurno ćete pokupiti simpatije, a možda i besplatnu rakiju za šankom!

Ne zovite socijalnu službu na Islandu

Život na severu Evrope pun je neobičnih navika koje strancima često deluju čudno. Na Islandu postoji običaj koji strance redovno ostavlja u šoku: roditelji ostavljaju bebe u kolicima na ulici dok oni sede u kafiću i piju kafu.

Lokalno uverenje nalaže da boravak na oštrom, svežem vazduhu jača imuni sistem deteta i godi njegovom zdravlju. Dodatni faktor je i izuzetno niska stopa kriminala, zbog koje se niko ne plaši za bezbednost deteta. Iako prizor kolica parkiranih na trotoaru po hladnoći deluje uznemirujuće, nema potrebe za panikom niti pozivanjem policije.

Zašto Holanđani ne spuštaju zavese?

Ako šetate stambenim četvrtima holandskih gradova, primetićete neobičan prizor: prozori u prizemlju nemaju zavese i čitave dnevne sobe su potpuno izložene pogledima sa ulice. Prolaznici mogu slobodno da vide kako porodice večeraju, gledaju televiziju ili razgovaraju.

Sa druge strane, ako u Amsterdamu naiđete na prozore sa potpuno spuštenim roletnama, velika je šansa da se nalazite u čuvenoj Četvrti crvenih fenjera, gde zatvoreni prozori znače da je u toku privatni termin.

Ova navika otvorenih prozora u običnim naseljima vuče korene iz kalvinističke protestantske tradicije i kulta transparentnosti. Vekovima unazad, držanjem otvorenih prozora prolaznicima i komšijama se slala jasna poruka: porodica unutra živi pošteno, nema šta da krije i ne bavi se nikakvim nedozvoljenim radnjama. Iako je religijski uticaj danas izbledeo, običaj je opstao kao simbol kulturološke otvorenosti.

Glava u torbi pri prelasku ulice u Vijetnamu

Svako ko se vratio iz Vijetnama sigurno vam je prepričavao koliko je prelazak ulice tamo traumatično iskustvo. Ulicama gradova poput Hanoja i Ho Ši Mina automobili se kreću u manjem broju, ali zato rekom motora i skutera nema kraja.

Čekanje da se saobraćaj zaustavi ili da vas neko propusti potpuno je uzaludno. Nepisano pravilo glasi: jednostavno zakoračite na kolovoz i počnite da prelazite. Ključno je da ne pravite nagle pokrete, ne trčite i održavate ujednačen, predvidiv tempo.

Vozači motora će sami izračunati vašu putanju i obići vas s jedne ili druge strane. Osećaj jeste zastrašujući, ali kada prvi put pređete ulicu dok se more skutera razdvaja oko vas, doživećete pravo olakšanje.

foto: pexels.com