Reditelj Džordž Lukas je napravio Muzej narativne umetnosti

Da li znate kako je nastao muzej? Jedan od njegovih važnih prethodnika bili su takozvani kabineti kurioziteta, privatne zbirke evropskih vladara, aristokrata i bogatih kolekcionara u kojima su se, bez mnogo obzira prema današnjim podelama na umetnost i nauku, zajedno čuvali antički predmeti, slike, školjke, minerali, preparirane životinje, egzotični artefakti i sve drugo što je vlasniku delovalo dovoljno retko, neobično ili vredno pokazivanja. Bili su istovremeno pokušaji da se svet prikupi i razume, ali i veoma efikasni metod da se pokaže ko je imao novca, pristupa i moći da ga prikupi.

Nekoliko vekova kasnije, američki reditelj Džordž Lukas je napravio nešto što na prvi pogled nema mnogo veze sa prepariranim krokodilima i renesansnim kolekcionarima. Njegov Lucas Museum of Narrative Art – Muzej narativne umetnosti – koji se 22. septembra otvara u Los Anđelesu, koštao je oko milijardu dolara i trebalo bi da bude posvećen, kako mu samo ime kaže, narativnoj umetnosti: slikama i predmetima kroz koje ljudi pričaju priče.

U galerijama ovog muzeja, jedni pored drugih, izloženi su Frida Kalo i Norman Rokvel, stripovi i ilustracije za dečje knjige, manga, filmski kostimi i rekviziti, Benksi, radovi uličnih umetnika i predmeti iz Ratova zvezda. Od preko 40.000 radova i predmeta u zbirci reditelja, za početnu postavku izabrano je više od 1.300, raspoređenih kroz tridesetak galerija. Ambicija Džordža Lukasa bila je da gotovo sve slike koje pričaju neku priču stavi pod isti pojam umetnosti i da pritom ukine hijerarhiju između onoga (što smo naučili da) zovemo „visokom“ kulturom i onoga što svakodnevno konzumiramo kao popularnu.

Od kabineta kurioziteta do muzeja od milijardu dolara

Jedan od evropskih predaka muzeja bili su renesansni i ranonovovekovni kabineti kurioziteta. Zbirke su bile svojevrsni enciklopedijski pokušaji da se priroda, ljudsko stvaralaštvo i nauka obuhvate jednim sistemom. Putovanja, trgovina i kolonijalna ekspanzija kasnije su ih dodatno punili predmetima čije poreklo danas otvara sasvim druga pitanja o vlasništvu i prisvajanju. Iz pojedinih velikih privatnih zbirki kasnije su izrasle institucije koje danas posećujemo kao javne muzeje.

U tom smislu, Lukasov muzej možda nije toliko revolucionaran koliko je neobično savremen povratak samom početku muzeja. Ponovo imamo privatnog kolekcionara, njegov pogled na svet i ogromnu građevinu koja treba da objasni zašto stvari koje je godinama sakupljao pripadaju zajedno. Razlika je u tome što umesto korala, astrolaba i prepariranog krokodila danas imamo Pikačua, Frazetu, Benksija i Dart Vejdera.

Pripadaju li filmski rekviziti muzejima umetnosti? Istorija umetnosti je odavno morala da preispita ideju da su slikarstvo i skulptura i njima pridruženi mediji jedini vredni ozbiljnog proučavanja. Fotografija, grafički i industrijski dizajn, moda, film, ilustracija i strip već imaju institucionalne istorije. Džordž Lukas podseća da su ilustratori čije slike poznaju milioni ljudi često dobijali mnogo manje pažnje istoričara i teoretičara umetnosti od autora čiji je društveni uticaj bio neuporedivo manji. Da li je Norman Rokvel „jednako umetnost“ kao Van Gog? Zašto smo jednog automatski naučili da posmatramo kao umetnika, a drugog kao ilustratora, i šta ta podela govori o načinu na koji kulturne institucije proizvode vrednost?

Novi Muzej narativne umetnosti upravo zato svoju zbirku ne organizuje prvenstveno prema epohama, nacionalnim školama ili medijima. Galerije nose teme poput ljubavi, porodice, rada, igre, sporta i avanture. Reditelj i njegova supruga i poslovna partnerka Melodi Hobson, suosnivači muzeja, čitavu ideju nazivaju umetnošću naroda: slikama uz koje ljudi već žive, čak i kada ih ne zovu umetnošću.

Međutim, „slika koja priča priču“ je toliko široka definicija da obuhvata ogroman deo istorije umetnosti. Narativno slikarstvo nije izmislio Džordž Lukas niti je to pojava novog doba; priče pričaju Karavađo, Žak-Luj David i srednjovekovne freske isto koliko i Marvelov strip. Čak i istoričari umetnosti koji podržavaju rušenje granice između popularne i visoke kulture ukazuju da narativ nikada nije bio izbačen iz muzeja. Ono što je ovde zaista novo jeste institucionalna težina data ilustraciji, stripu i komercijalnoj vizuelnoj kulturi, a ne samo postojanje priče u slici.

Čudnija je, međutim, odluka da u instituciji posvećenoj pričanju priča bude relativno malo klasičnog kustoskog objašnjavanja. Prema izveštajima sa prvih obilazaka, dela uglavnom nisu praćena opširnim zidnim tekstovima koji bi objasnili njihovu istoriju, društveni kontekst ili razlog zbog kojeg se nalaze pored određenog drugog rada. Ideja je da posetioci sami gledaju, povezuju i reaguju, umesto da im institucija unapred propiše ispravno čitanje.

To zvuči demokratično sve dok se ne postavi pitanje – zar upravo stvaranje konteksta nije jedan od funkcija (ovog) muzeja? Ako je centralna teza da između Benksija, dečje ilustracije, Rokvela, stripa i renesansne slike postoji važna veza, nije dovoljno samo okačiti ih u susedne prostorije. Kustoski rad bi trebalo da nam pokaže nešto što prethodno nismo umeli da vidimo.

U suprotnom dobijamo vrlo skupu verziju skrolovanja: stvar za stvarju, prepoznavanje, iznenađenje, još jedno poznato ime, još jedna fotografija. I šta smo na izlazu naučili?

Čemu sve ovo?

Muzej je, u saradnji sa drugim institucijama, napravio reprodukcije pećinskih slika iz Altamire, tavanice Sikstinske kapele, asirskih krilatih bikova i astečkog Sunčevog kamena pomoću fotografija visoke rezolucije i 3D skeniranja. Ideja je jasna: posetiocu omogućiti da na jednom mestu prođe kroz hiljade godina vizuelnog pripovedanja, bez putovanja od Španije preko Vatikana i Pariza do Meksika.

Jedna od stvari koje fizički muzej i dalje može da uradi bolje od knjige, ekrana ili Google Arts & Culture jeste susret sa originalnim predmetom: njegovim razmerama, materijalom, površinom, tragovima vremena i fizičkim prisustvom. Reprodukcija Sikstinske kapele može veoma dobro da objasni Sikstinsku kapelu, ali doživljaj nikada neće niti može biti isti kao dolazak pod Mikelanđelovu fresku.

U galeriji posvećenoj muralima i javnoj umetnosti nalaze se Dijego Rivera, Džudit Baka, Džej Ar (JR) i Benksi. Teorijski, veza je odlična, jer su svi oni na različite načine koristili javnu površinu kao medij i političko polje. Muzej narativne umetnosti namerno dodatno zamagljuje tu granicu.

General Grivusov Wheel Bike prvi put je materijalizovan upravo za muzej. Benksi je, na Lukasov poziv, ponovo izveo nekoliko svojih poznatih slika na novim površinama, uključujući motiv devojčice sa balonom; istovremeno su pribavljena i nova dela direktno iz umetnikovog studija. Džej Arov Giants, Kikito iz 2017. nastao je na granici između Meksika i SAD; ogromna fotografija jednogodišnjeg dečaka postavljena je tako da, gledano sa američke strane, izgleda kao da dete proviruje preko graničnog zida. Granica nije bila pozadina rada, već polazna tačka i njegov sastavni deo.

Predmet korišćen tokom snimanja filma nosi istoriju sopstvene proizvodnje. Naknadno napravljena fizička verzija digitalnog objekta prvenstveno materijalizuje uspomenu na film. Originalni Benksijev rad nastao na konkretnom gradskom zidu ne postoji na isti način kada se njegov motiv ponovo iscrta na zidu muzeja.

Kod Benksija je paradoks još očigledniji. Ulični rad čija značenja zavise od mesta, ilegalnosti, prolaznosti i neočekivanog susreta sada je rekonstruisan unutar potpuno kontrolisanog prostora privatno osnovanog muzeja vrednog milijardu dolara. Problem nije što ulična umetnost ulazi u muzej. Muzeji moraju da je dokumentuju i čuvaju. Međutim, da li je prenošenje slike isto što i prenošenje dela?

Šta jeste umetnost, a šta nije muzej

Ljudi koji možda nikada ne bi otišli u muzej zbog Rokvela ili Fride Kalo doći će zbog Ratova zvezda. Ljudi koji ne čitaju istoriju ilustracije možda će doći zbog mange, stripa ili Benksija. Deca imaju besplatan ulaz, odrasli plaćaju 25 dolara, a uz galerije postoje dva bioskopa, besplatna istraživačka biblioteka, park i restoran. Institucija veoma otvoreno računa na to da će poznata popularna slika biti mamac za susret sa nepoznatom umetnošću.

Muzeji ne bi trebalo da budu mesta na koja ulazimo tek kada smo prethodno naučili kako da se ponašamo u njima. Ako neko uđe zbog Dart Vejdera, a izađe zainteresovan za Gordona Parksa, istoriju stripa ili ilustratorku čije ime nikada nije čuo, Lukasov eksperiment ima smisla. Međutim, onda upravo ono što se događa između ta dva trenutka postaje najvažnije. Nije dovoljno dovesti čoveka do dela, potrebno je ponuditi mu razlog da ga pogleda drugačije.

U javnim muzejskim kolekcijama širom sveta ionako postoji mnogo više predmeta nego što će većina nas ikada videti. Tačan procenat nije moguće univerzalno utvrditi, ali muzejska struka već godinama upozorava da ogromni delovi fondova ostaju u depoima; u nekim institucijama izloženo je svega nekoliko procenata zbirke. Razlozi nisu samo nedostatak zidova, već i konzervacija, osetljivost materijala, istraživanje i rotacija postavki, ali ostaje činjenica da je vidljivost kulturnog nasleđa ograničen resurs.

Stoga, od nove institucije vredne milijardu dolara imamo pravo da tražimo nešto više od činjenice da je uspela da sakupi veliki broj stvari koje želimo da fotografišemo. Muzej ne postaje muzej zato što je privatna kolekcija konačno dobila dovoljno veliku zgradu. Njegova vrednost nastaje tek kada između predmeta proizvede znanje. Pitanje nije da li su Frida Kalo i Betmen dozvoljeni u istoj instituciji niti da li je strip umetnost (taj smo razgovor, valjda, odavno završili), već šta ćemo videti između njih što nismo mogli da vidimo pre ulaska.

Ako izađemo razumevajući zašto ljudi hiljadama godina proizvode slike da bi od sveta napravili priču i kako su te slike zauzvrat oblikovale ono što smatramo ljubavlju, herojstvom, porodicom, nacijom, dobrom ili zlom, onda Džordž Lukas možda jeste napravio muzej koji nam je bio potreban.

Fotografije: Profimedia