Pozorišna laboratorija DAH teatra
Kako umetnost utiče na pozitivnu transformaciju društva?
Svako putovanje bi trebalo da započne jednim dubokim udahom. Zapravo, svako planiranje puta bi trebalo da počne tako, možda bismo tada bili pod manjim stresom.
Ipak, dok u trku pokušavam da ispratim mapu trideset pet godina duge putanje jednog pravog putujućeg pozorišta, shvatam da me sve što o njima znam ostavlja bez daha.
Za umetnike iz DAH teatra taj udah je i doslovno i metaforički postao jedini način postojanja i opstanka. Već tri i po decenije, svaki put pre nego što se svetla priguše i pre nego što zakorače na scenu, oni izvode svoj tihi zajednički ritual: okupe se u krugu, uhvate se za ruke i zajedno duboko udahnu i izdahnu.
U tom jednom dahu sažeto je sve: i njihovo ime koje asocira na „dah vremena” i „imanje daha” za istrajnost, i Had kao podzemni svet u kojem hrabro tragaju za zaboravljenim istinama, i neverovatna snaga kojom se zajedno sa revolucionarima još od 1991. godine suprotstavljaju opštoj destrukciji i drugim životnim nedaćama.
Oni su dokaz da umetnost ne sme biti nemi posmatrač, već kreator i vodič koji nas, poput neobičnog vremeplova, vraća u prošlost kako bi osvetlio sadašnjost i projektovao budućnost.
Na tom njihovom putu, koji se uvek prelazi u jednom dahu, sluša se muzika od Šade i Koena do Skrileksa i Kraftverka, sedi se na stubovima od knjiga iz kojih pršti perje, i dele čaše vina sa najvećim pozorišnim vizionarima našeg doba.
O trnovitom i očaravajućem hodočašću DAH teatra razgovaramo sa njegovom umetničkom direktorkom i rediteljkom Dijanom Milošević.
Razglednice DAH teatra
BURO. Ako DAH teatar zamislimo kao jedno veliko putovanje – kuda ono nas i vas vodi? Je li taj put trnovit, čudan, edukativan? Koja muzika se na njemu sluša, koji film se gleda, koje knjige čitaju i koji umetnici sreću?
Dijana: Put DAH teatra prelazi se u jednom dahu. On je uzbudljiv, zahtevan, očaravajući, na momente se zaluta, a onda se opet izađe na mesto sa kog se pruža najlepši pogled na svetu. Sluša se razna muzika, zavisi od dela puta koji se prelazi, od Šade i Koena do Skrileksa i Kraftverka, a onda se zaigra uz Stromeja ili Lejdi Gagu. Sve to uz poneku dobru bosa novu, po potrebi se tu i tamo čuje i Majls Dejvis, nekada uskoče i Konstrakta i Rundek. Knjige ne samo da se čitaju nego i služe da se u njima ostave dragocene stvari pa da se posle nađu.
Može se reći da smo stalno u nekom filmu, koji traje već trideset pet godina
Imali smo veliku sreću da na početku našeg puta sretnemo reditelja i glumce Odin teatra: Euđenija Barbu, Torgera Vetala, Robertu Kareri, Džuliju Varli, Iben Nagel Rasmusen. Oni su nam i dalje česti saputnici. Sreli smo i Šira Dajmonda na njegovom putu kroz čudesni tradicionalni japanski teatar. Delili smo čašu vina sa Sonjom Keler koja je poznavala Bertolda Brehta i na našem festivalu pevala njegove songove. Odgovarali smo na zen zagonetke koje je u svojoj predstavi postavljao glumac Pitera Bruka Joši Oida, a igrao ju je povodom naših prvih deset godina.
Svojih dvadeset godina proslavili smo i sa tvorcem teatra Bread and Puppet Piterom Šumanom, koji je tom prilikom svirao svoju violinu i govorio protiv otimanja zemlje u Palestini. Sa glumicom legendarnog poljskog reditelja Ježija Grotovskog Renom Mireckom uronili smo u pozorišne rituale. Od Genadija Bogdanova, nastavljača linije jednog od najvećih pozorišnih reditelja Mejerholjda, učili smo osnove biomehanike, zahtevne pozorišne fizičke, vokalne i mentalne tehnike.
Na našem putu sretali smo i srećemo i mnoge druge umetnike, sa nekima hodamo dobar deo puta, neki su postojano pored nas, sa nekima se sretnemo pa rastanemo, pa se ponovo sretnemo. Neki više nisu prisutni na ovoj ravni postojanja, ali njihovo prisustvo je i dalje sa nama.
BURO. Kako ste se uputili u ovu pustolovinu sa DAH teatrom i šta je bila i ostala zamisao ovog pozorišta?
Dijana: Početak je bio, kao i svi počeci, nešto što je odredilo put DAH teatra. Jadranka Anđelić i ja, koje smo ga osnovale, rešile smo da prestanemo da radimo u institucionalnim pozorištima. Htele smo da nastavimo da radimo u tradiciji pozorišnih laboratorija, što je značilo dug istraživački rad, gde bi proces rada na predstavama bio jednako važan kao i rezultat, tj. predstava.
Nismo želele da radimo političko pozorište, pošto se u tom trenutku, daleke 1991. godine, u našoj zemlji radilo političko pozorište koje po nama nije postavljalo prava pitanja niti pozivalo na odgovornost. Htele smo da radimo u sigurnim, kontrolisanim uslovima pozorišne laboratorije, za mali broj gledalaca.
Ono što se desilo u realnosti bilo je potpuno suprotno: naša prva predstava „Ova vavilonska pometnja” bila je antiratna, znači političko pozorište, igrana je u fontani ispred Kulturnog centra Beograda, dakle na otvorenom, u vrlo opasnim okolnostima jer su gledaoci bili i mnogi ljudi u uniformama koji nisu delili naše pacifističke poglede niti odobravali pozivanje na odgovornost tadašnjih vlasti.
Nikada neću zaboraviti reakcije publike, ljudi koji su dolazili da nam se zahvale, da kažu koliko im je bilo važno da čuju u javnom prostoru ono što nisu mogli da čuju preko cenzurisanih medija – da postoji mnogo ljudi koji se protive tom ratu i da se te reči javno izgovore. Tako smo kao vrlo mlada pozorišna grupa, na samom početku puta, dobili važnu, možda najvažniju potvrdu da smo potrebni našoj zajednici. I to je odredilo naš put do današnjih dana.
BURO. Može li se putovanje DAH teatra,od nastanka do danas, opisati rečima?
Dijana: Put DAH teatra traje trideset pet godina. Inače sam osoba za koju trajanje predstavlja veliku vrednost, moja prijateljstva, veze sa ljudima, ljubavi – dugotrajni su. Tako je i sa DAH teatrom. Srećna sam što toliko traje, a i što sada u njemu ima različitih generacija, pa je, nadam se, izvesno da će trajati i u budućnosti.
Naravno da ne mogu da sumiram trideset pet godina tako intenzivnog postojanja, ali mogu da kažem da je ono što je možda i najvažnije to da mi u DAH teatru delimo iste vrednosti i da verujemo u našu misiju – da kroz umetnost utičemo na pozitivnu transformaciju društva. Jadranka i ja smo shvatile da nemamo mnogo uzora kod nas, naročito što se tiče strukture i opstanka jednog nezavisnog teatra, pa smo uzore potražile po svetu i našle čitavu jednu pozorišnu familiju.
Od samog početka smo mnogo putovale, a putujemo i danas, širom planete, sa svojim predstavama i projektima, ali i ugošćavamo brojne inostrane umetnike i organizacije jer smatramo da je važno da naša publika vidi šta se radi u svetu i da se sretne sa ljudima koji dolaze iz različitih kultura i tradicija. DAH teatar je namenjen širokoj publici, svima koji su zainteresovani da razmišljaju i sanjaju zajedno sa nama i koji će sebi dozvoliti da se pokrenu u akciju podstaknuti onim što su kroz naše predstave i aktivnosti iskusili.
Za mene DAH teatar predstavlja dom, u svakom smislu te reči
BURO. Svrstava li se DAH teatar u putujuće pozorište? Kako izgleda to moderno putovanje jednog pozorišta u druge gradove i države?
Dijana: Mi jesmo jedno neuobičajeno putujuće pozorište, koje sada ima svoj prostor u Makenzijevoj 79. Za razliku od mnogih evropskih i svetskih trupa koje putuju najčešće svojim kombijima, mi smo, zbog okolnosti embarga i viza koje su nam devedesetih godina bile potrebne za sve evropske zemlje, od samog početka putovale avionom. Tako da smo živele paradoks – dolazile smo iz jedne siromašne zemlje, borile se da finansijski opstanemo, ali smo skoro uvek letele. To je tako i danas, mada su se okolnosti promenile.
Naravno, tu se srećemo sa brojnim tehničkim izazovima, kako spakovati predstavu, kako transportovati scenografiju, kako ne preći dozvoljenu kilažu, a sve poneti? Takođe smo puno putovale iz jednog u drugi prostor, selile smo se mnogo, a razlog je taj što zbog našeg nezavisnog kritičkog mišljenja ne možemo da dobijemo svoj prostor u gradu nego ga i danas iznajmljujemo.
BURO. Možemo li DAH Teatar uporediti sa vremeplovom? Iako nas kroz neke predstave podseća na prošlost, on, zbog načina realizacije, kao da je iz budućnosti?
Dijana: Ovo je lepo poređenje. Nadam se da se publika oseća kao na jednom putu koji se ne kreće linearno kroz vreme, već se to putovanje sastoji iz paralelnih trenutaka raznih vremena. Naša pozorišna instalacija „One. Ispred svog vremena“ govori o ženama iz naše kulture koje su bile pionirke u svojim oblastima, ali koje uglavnom nisu dovoljno priznate do današnjeg dana.
Ovo je multimedijalna, interaktivna instalacija gde se možete sresti sa prvom pilotkinjom na našim prostorima Danicom Tomić ili Jelisavetom Načić, prvom arhitekticom koja se sa svojim mužem srela u logoru. Izabrale smo da o tim izuzetnim ženama iz naše prošlosti govorimo vrlo modernim jezikom.
BURO. Ako smo rekli da DAH Teatar putuje kroz vreme, kada će njegov pun potencijal biti shvaćen i potreban publici?
Dijana: Publika kojoj je DAH Teatar potreban uglavnom nađe put do nas. Mlade generacije koje sada dolaze da gledaju naše predstave govore o tome da smo shvaćeni i sada, tj. da putujemo kroz vreme. Lično, mislim da je naš potencijal prepoznat odavno, ali naravno mi živimo u specifičnim političkim okolnostima, tako da smo vrlo svesno rešile da se šetamo od margine do centra. To je i velika privilegija umetnika, ta sposobnost da se menjaju društveni slojevi, da se komotno osećamo sa svima.
Jedna od najdražih nagrada koje smo dobile jeste zlatna minđuša koju nam je dao čuveni reditelj Euđenio Barba. On je za svoj rad dobio veliku nagradu „Luiđi Pirandelo“, zlatnu ploču sa ugraviranim likom Pirandela. Barba je dao da se ta ploča istopi i da se od nje napravi desetak minđuša koje je podelio sa desetak trupa iz celog sveta koje, po njegovim rečima, zajedno sa njim i sa Odin teatrom brane marginu. Imale smo čast da jednu takvu minđušu i mi dobijemo.
BURO. „Nasleđe”, „Zagonetka revolucije”, „Drveće pleše” samo su neke od novijih predstava koje izvodite ovih dana, a i one nas, same po sebi, vode nekim putevima. Kakvi su to putevi i šta se iz njih uči?
Dijana: Naša davna taktika i potreba jeste da imamo repertoar predstava koje ćemo igrati dugi niz godina. „Zagonetku revolucije” igramo punih osam godina i u nekom smislu, nažalost, predstava je sada aktuelna više nego ikad. U njoj se bavimo smislom revolucije, različitim interpretacijama istorije i likovima revolucionara i revolucionarnih umetnika, poput toga da Majakovski govori teze o revoluciji i poziva i umetnike i sve ostale građane da pokrenu promene i da ne budu kukavice.
„Nasleđe” je naša najnovija predstava koju je kreirala Ivana Milenović Popović, inače glumica DAH teatra, kao svoj doktorski rad na Institutu za umetničku igru. To je njen prvi samostalni projekat, koji se bavi važnim pitanjem „šta žene nasleđuju”, i upravo se ansambl vratio sa gostovanja u Amsterdamu.
„Drveće pleše” je plesno-pozorišna predstava koju igramo već pet godina u parkovima i šumama u našoj zemlji i u Evropi. Ona se bavi podizanjem svesti o važnosti drveća i govori protiv njegove bespotrebne seče radi profita. U Beogradu je igramo u Studentskom parku, igrale smo je i u Atini, Frankfurtu, Sevilji, Rinkebingu, a sada se spremamo da gostujemo u Ljubljani.
BURO. Možete li izdvojiti neke omiljene predstave ovog teatra?
Dijana: Ne mogu da kažem da imam omiljene predstave jer se u sve svoje, to jest naše predstave podjednako investiram. Ali mogu da govorim o predstavama koje su predstavljale prekretnicu ili neku vrstu znaka pored puta. Na engleskom postoji odlična reč milestone (majlston), ili u keltskoj tradiciji cairn (kairn), koja metaforički predstavlja zajednicu koja slaže male pojedinačne doprinose u zajednički znak, put ili sećanje.
Jedan od tih doprinosa je predstava „Legenda o kraju sveta” koju smo kreirale tokom ratova devedesetih godina, a koja se bavila pitanjem da li je moguće kreirati život na ruševinama. Na kraju predstave tri glumice: Maja Mitić, Sanja Krsmanović Tasić i Tina Milivojević, koristeći četrnaest kilograma soli, crtaju jednu ogromnu mandalu na podu koja predstavlja i univerzum, i novi svet, i kuću. Sa tom predstavom gostovale smo prvi put u SAD tokom Olimpijskih igara 1996. godine i ona nam je otvorila vrata tog kontinenta, na kome smo posle toga još puno puta gostovale.
Predstavu „Dokumenti vremena” radile smo tokom NATO bombardovanja naše zemlje 1999. godine na stepenicama muzeja. U njoj dve glumice – Sanja Krsmanović Tasić i Aleksandra Jelić, predstavljaju dve jako, jako stare žene koje igraju na stepenicama građevina povezanih sa istorijom grada, uz pratnju muzičara Nebojše Ignjatovića koji svira nekoliko instrumenata i peva. Izvodili smo je na stepenicama Muzeja Vojvodine u Novom Sadu, Narodnog i Etnografskog muzeja u Beogradu, u školi za devojke u Nju Orleansu, na stepenicama hale Dr Etker u Bilefeldu, na stepenicama teatra u Novosibirsku i Omsku i na mnogim drugim mestima. Često kažem kako nas je ta predstava dovela žive i zdrave do kraja bombardovanja.
Pozorišna akcija Ne/Vidljivi grad izvodi se u gradskim autobusima, i to je projekat koji traje i danas. Polazeći od činjenice da su naši gradovi u svojoj dalekoj prošlosti, kao i danas, bili multietnički, sa velikim brojem stanovnika različitog porekla i kultura, i da je ta svest izbledela usled naleta kriza i ratova koji su stvarali multietničke tenzije, a ne razumevanje, kreirale smo projekat koji se bavi promocijom različitih etničkih kultura koje koegzistiraju i danas, a nedovoljno su vidljive. Ovu pozorišnu akciju kreirale smo misleći na Beograd i gradove u Srbiji, ali se ispostavilo da se širom Evrope i sveta dešava veliki talas nacionalizma i ksenofobije, tako da je potreba za slavljenjem različitosti koje čine kulturu jednog grada i društva nešto što je prisutno globalno, pa smo Ne/Vidljivi grad izvodile, pored naše zemlje, i u autobusima u Skoplju, Brajtonu, Sasariju, Faenci, Pošgrunu, u vozu koji je saobraćao između gradića u Danskoj, u metrou u Rio de Žaneiru. Ali najdirljivija reakcija publike desila se upravo u Beogradu gde su putnici izlazili iz autobusa sa rečima: „Bože, šta su nam to učinili?”
Meni lično je jako važan „kairn” moje predavanje/performans 25 čaša vina u kom čitam svoje priče o životu u teatru od detinjstva do danas u političkim i istorijskim okolnostima naše zemlje. Tokom ovog performansa delim 25 čaša vina gledaocima i na kraju svi zajedno plešemo. Delila sam čaše vina i plesala sa publikom i u Vašingtonu, Leksingtonu, Heraklionu, Spoletu, u Gruziji, u Rio de Žaneiru, u Malmeu, a posebno drago igranje bilo mi je u Mostaru.
BURO. Treba li vratiti predstave na ulicu, izmestiti ih iz okvira i kako da to učinimo?
Dijana: Predstave na ulici imaju posebnu snagu. Kao i predstave za specifičan prostor. Nema recepta kako da se predstave vrate na ulicu, jednostavno treba to uraditi. Ali mora da postoji dramaturško-tematski razlog zašto se predstava igra na ulici ili na nekom specifičnom mestu kao što je autobus, park, trg, ruševine biblioteke. Razlog je povezan sa onim što predstava prenosi i što može da se prenese samo kroz taj specifičan prostor. U tom smislu, uvek treba da ide prvo ideja predstave, a onda se u odnosu na ideju određuje prostor.
BURO. Šta uskoro možemo da očekujemo od DAH teatra, ima li nekih novosti?
Dijana: Počele smo da radimo na novoj predstavi koja se bavi putovanjem kroz demokratiju. Planiramo da je završimo do kraja godine i na taj način obeležimo 35 godina postojanja teatra. Već sada smo krenule da spremamo novo izdanje našeg festivala Umetnost i ljudska prava koji će se desiti u junu sledeće godine. Njegova tema je „Otpor/Otpornost”.
Pored toga, realizujemo nekoliko evropskih projekata: Mynd, Fado, Storyline Discovery, Spotlight. Sve to izvodi posvećeni umetnički kolektiv sa velikim krugom saradnika. U našem kolektivu, tj. timu DAH teatra, gde svi imamo mnogostruke zadatke, pored Jadranke i mene i glumica Ivane i Milice, jesu i Nataša Novaković i Maja Ćuk u produkciji, Dragana Živanović i Lidija Stojanović koje rade finansije i Meri Zec koja vodi društvene mreže.
Sada udišem. I izdišem. Okrećem novi list. Umesto razglednice DAH teatra u džepu sada nosim kartu za cirkus. Iščekivanje je drugačije, oštrije, obojeno mirisom piljevine i obećanjem vrtoglavice pod šatorom gde će zakoni gravitacije konačno prestati da važe.
Geografija pokreta se nastavlja…