Pažnja, pažnja! Cirkusfera je u gradu
...a namera im je da ožive naše najdublje emocije, strahove i divljenja!
Sada udišem. I izdišem. Okrećem novi list. Umesto razglednice DAH teatra u džepu sada nosim kartu za cirkus. Iščekivanje je drugačije, oštrije, obojeno mirisom piljevine i obećanjem vrtoglavice pod šatorom gde će zakoni gravitacije konačno prestati da važe.
Pažnja, pažnja! Cirkusfera je u gradu
Cirkuse smo oduvek posmatrali nekako setno, dolazili su, donosili sa sobom nešto lepo i uzbudljivo, ali i prolazili, putujući bez povratka. Rekla bih da njihovo putovanje najbolje opisuje priča „Livada, u jesen” Danila Kiša: Otišli su cirkusanti, ’atlete’ i mečkari, jesen je na izmaku… ostali su još samo tragovi njihovog boravka, utabano polje i zgažene trave…
Taj crveni, prepoznatljivi šator uvek je predstavljao sreću i avanturu, neočekivani ali zabavni nemir, koji dođe isto tako brzo kao što i ode. Baš kao što ga je Kiš uporedio sa ocem koji čas nije tu, čas jeste, cirkus je uvek bio simbol nomadskog života.
Ja sam ga posmatrala i kroz zvuk razglasa sa kamiona koji u daljini najavljuje dolazak trupe, simbolišući onu unutrašnju nadu koja se s vremena na vreme budi da me podseti da u životu moramo rizikovati i hrabro koračati napred. Međutim, isto onako kako bi utihnuo daleki eho sa razglasa, i ta bi se nada uvek povukla i utihnula.
Ali ovi cirkusanti, ove današnje Kišove ,,atlete” iz trupe Cirkusfera, nikuda zapravo ne odlaze.
Oni se, istina, s vremena na vreme spakuju i promene mesto, ali kroz svoje mnogobrojne projekte, festivale i radionice iz korena menjaju i redefinišu sam pojam cirkusa. Oni čine da crveni šator postane veći, napredniji i sasvim drugačiji.
Doneli su nam jedan potpuno novi, savremeni cirkus, u kome oni nisu samo atlete, već pre svega edukatori i umetnici koji svojim kreativnim delima i hrabrim performansima oživljavaju naše najdublje emocije, strahove i divljenja. Ovom cirkusu nisu potrebne životinje, nego ruke, noge i mašta.
Odlučila sam da kamion sa razglasom zaustavim, da mu na trenutak presečem put i zamolim Danku Sekulović iz Cirkusfere da nam dopusti da nakratko zavirimo u njihove kofere kako bismo svi ponovo ulovili onaj daleki eho i u sebi probudili onu unutrašnju nadu koja je prebrzo utihnula.
BURO. Ako savremeni cirkus zamislimo kao jedno veliko putovanje bez konačne stanice, kako izgleda taj vaš ,,nomadski” život?
Danka: Verujem da niko od nas u Cirkusferi kad je bio dete nije na pitanje Šta bi da budeš kad porasteš? odgovorio sa – umetnik u savremenom cirkusu. Nismo tada maštali o borbi za priznanje jedne umetnosti, za organizaciju umetničkih festivala u vreme kad kultura nestaje, i nismo ni sanjali da ćemo tražiti dublja značenja pokreta različitih cirkuskih disciplina.
Pa opet, evo nas tu svakog dana. Kao i u drugim profesijama, sve je teže odvojiti radne sate od privatnih, ne misliti na posao pred spavanje, otići na odmor ili ostati kod kuće u slobodno vreme.
BURO. Šta za vas simbolički predstavlja čin kada u nekom gradu podignete šator i stvorite privremeni prostor mašte?
Danka: Naši radni dani ne liče jedni na druge, jako se razlikuju sezone i nijedna godina nam nije ista. Centar naše radne godine svakako je organizacija festivala „CirkoBalkana” koji se događa dva puta godišnje, jednom u Zagrebu i jednom u Beogradu. To je vreme kad podižemo naš cirkuski šator i živimo pored njega.
Za njegovo podizanje potrebno nam je oko tri dana i tada možete sresti antropologe, nastavnike fizičkog, dramaturge, psihologe, programere, grafičare kao i molekularne biologe i mnoge druge.
Nijednu od ovih profesija nećete prepoznati jer svi jednako udaramo maljevima po klinovima, sklapamo konstrukciju, natežemo gurtne, nosimo cerade, postavljamo scenu ili nameštamo tribine. Pravimo svoj privremeni umetnički dom u kom nam je želja da ugostimo što više publike.
Tako ćemo i ove godine septembar i oktobar provesti u Ciglani, gde će se u našem crvenom šatoru susresti umetnici iz različitih država i predstaviti svoje radove beogradskoj publici. Svake godine pored predstava imamo i edukativni i muzički program.
BURO. Kakvo je iskustvo konstantno stvaranje u međuprostoru, između pakovanja, putovanja i scene?
Danka: Zabavna činjenica jeste da dok nam je šator spakovan i nije u funkciji, i naše torbe su spakovane i tad nas možete sresti na različitim lokacijama gde smo deo različitih programa i projekata bilo da su oni umetničkog, teorijskog, produkcijskog, edukativnog ili zagovaračkog karaktera.
Ali kad se jednom šator podigne, sa svih strana pohrlimo da se kraj njega sretnemo
Broj podizanja šatora se razlikuje od godine do godine, u zavisnosti od uslova i saradnji koje se dogovore. Tako da je naš šator (kao i mi) tokom prošlih godina gostovao po drugim festivalima kao što su Nišville jazz festival u Nišu, Ana Desetnica festival u Ljubljani, Love fest u Vrnjačkoj Banji, festival Cirkus Bende u Amsterdamu, Motovun filmski festival u Motovunu…
BURO. Kada se vratiš na početke, od uličnih improvizacija, šta je bila prva iskra koja te je povela baš na ovaj „odmetnički”, uzbudljiv i fizički zahtevan put, u nesvakidašnju pustolovinu?
Danka Sekulović: Upoznavanje sa savremenim cirkusom dešavalo se na različite načine. Neke je privukla disciplina, neke improvizacija, neke igra, neke saradnja, neke kreativa. U mom slučaju, dogodilo se spajanje dva interesovanja: umetnosti i želje za treningom. Ovu želju za treningom namerno ne nazivam sportom, iako se tokom treninga rade vežbe snage, izdržljivosti, tehnike.
Cilj našeg truda ogleda se u umetničkoj kreaciji, ne u sportskom takmičenju
Tako da nikad nemamo jednog šampiona, već delimo ideje i doživljaje na individualan način, pa je teško i uporediti dva nastupa čak i kad se radi o istoj disciplini, bilo da su u pitanju dva izvođača ili čak isti izvođač.
BURO. Na koji način se u savremenom angažovanom cirkusu redefiniše pojam „cirkuskog tela”, tela koje na putu svesno prihvata rizik, umor, pa i ožiljke i padove kao deo svoje lične istorije i izvođačke snage?
Danka: Teoretičari savremenog cirkusa izdvajaju pojam rizikakao jedinstvenu sponu svih cirkuskih predstava. Taj rizik je upravo ona doza istinitosti sa scene koja vuče publiku da sedi na ivici stolica.
Svaki naš trenutak proveden na treningu posvećen je upoznavanju i pomeranju rizika, sa svešću da ga nikada ne možemo u potpunosti ukloniti, jer čak i kad se na letećem trapezu nastupa sa sigurnosnom mrežom, pad na nju može izazvati povrede. Ovde moram pomenuti da nam potpuno uklanjanje rizika nije namera.
Kroz svaku kreaciju mi ne samo da prihvatamo rizik već ga iznova i tražimo
Takođe, taj rizik nije samo nešto što nas dovodi u fizičku opasnost već se može prepoznati i u trikovima punim tenzije. Plastičnim primerom, žongler, najčešće, nije u fizičkoj opasnosti ako mu čunj ili loptica ispadne, ali rizik je i tu prisutan i to može da potvrdi svako ko je uživao gledajući žonglerske performanse.
Sa druge strane, promišljanje načina na koji se vodi rizik kroz jedno delo upravo je ono što izdvaja savremeni od tradicionalnog cirkusa. Jer zadiviti publiku veštinom i uvesti publiku u svet jedne zadivljujuće veštine ipak su dve različite stvari.
BURO. Kako bi izgledao idealan život cirkusanata?
Danka: Idealno ne mogu ni da zamislim sa ove pozicije stalnih snalaženja i nepostojećih budžeta, ali srećna sam kad čujem da publika koja dolazi na predstavu savremenog cirkusa ne očekuje više samo puku zabavu i komediju, već da su se pojavile i mogućnosti za druge žanrove.
BURO. Kako uspevate da kroz igru sa lopticama, ili neke druge stare cirkuske metode modernizujete cirkus? Šta još radite, kako i kroz koje performanse komunicirate i sa decom i sa odraslima?
Danka: Svaki put kad pišemo opis predstave nađemo se pred pitanjem: za koji je ovo uzrast? Ako stavimo 6+ da li to znači da ovi mlađi nemaju šta tu da traže ili ako stavimo 3+ da li će svi stariji pomisliti da je za decu. Uvek pokušavamo da ubacimo pojašnjenje poput: Predstava je za odrasle ali su deca dobrošla i slično…
Nažalost kod nas se cirkus čita kao dogođaj za decu
Sa druge strane ti odrasli roditelji koji dovedu decu se najčešće i sami dobro provedu. Univerzalnost jezika savremenog cirkusa je u tome što se izbegava podilaženje publici. Dijalog publike i izvođača teče kroz umetnički jezik cirkuskih discipljina, i možda nam nekad nije jasno šta je umetnik hteo da kaže, ali to je samo prilika da svako bira šta hoće da čuje.
BURO. Sem regionalnog putujućeg festivala „CirkoBalkana”, mnogo je projekata koje ste pokrenuli. Opiši nam rezultate nekih od njih, pošto su svi stvoreni sa ciljem učenja, razmišljanja, razmene ideja, apstraktne umetnosti.
Danka: Evo prilike da pričamo o „Fabrici savremenog cirkusa”, besplatnom edukativnom projektu za mlade. Pre deset godina pokrenuli smo tromesečni program upoznavanja mladih sa savremenim cirkusom kao umetničkim izvođačkim jezikom. Cilj projekta nije da za tri meseca proizvede cirkusante, već da zainteresovanim polaznicima otvori vrata ka jednom neobičnom umetničkom svetu.
Program obično započinje u šatoru a zatim se nastavlja u KC Magacin. S vremenom, rast interesa se najbolje vidi u broju prijava, jer smo prve godine počeli sa 10 polaznika, a poslednje dve godine imamo preko 80 prijavljenih.
Svaka generacija se upoznaje sa minimum tri cirkuske discipline, teorijskim delom i kreativnim istraživačkim radom, koji se podeli sa publikom tokom javne prezentacije.
Poslednjih godina ovaj edukativni projekat okupio je bivše polaznike koji su preuzeli organizaciju i realizaciju edukacije. Tako da sad u šali kažemo da je ovo prvi samoorganizovani cirkuski univerzitet u Beogradu.
Ove godine smo po prvi put održali program nekreativnog naziva „Fabrika 2” gde smo nastavili rad sa polaznicima koji su sa nama već neko vreme kako bismo im omogućili podizanje nivoa tehnike ali i pružili neophodan kontinuitet rada i treninga.
Cilj nam je uspostavljanje cirkuske škole kakve već postoje u svetu
I srećni smo što nismo usamljeni u ostvarivanju ovog cilja, tako da pored pominjanih saradnika iz regiona ovde želimo da pomenemo i saborce iz Novog Sada, školu Cirkoneo.
Tu je naravno i naš program za decu pod imenom „Talentarijum”, u kom takođe sve više bivših polaznika fabrike, a danas kolega, radi sa decom uzrasta od sedam do četrnaest godina i zajedno sa njima otkriva cirkuske discipline i brojne druge umetničke zavrzlame.
* * *
Septembar je! Crveni šator je ponovo na livadi, pre nego što nastupi tmurna jesen zakoračite hrabro pod njegovo platno, gledajte, promišljajte i sanjajte. Njihovi pokreti prava su mala umetnička dela koja će vas odvesti u svet mašte. A kada predstava se završi i cirkuski se jarbol spusti, livada će ostati za drugu igru, jer pored cirkusa, poljane su oduvek bile mesta za vašare, susrete, narodne nošnje i KOLO.
Geografija pokreta se nastavlja…
foto: arhiva Cirkusfere