TV heroina za sve devojke koje nikad nisu mogle da se uklope

Moje prvo „službeno” putovanje završilo se tako što sam sedela potpuno sama dok smo pravili pauzu na pumpi. Oko mene, desetak influensera – većinom devojke – veselo je čavrljalo. Ranije tog jutra, na doručku, osmelila sam se da sednem za njihov sto. Završilo se tako što sam nespretno ispričala jednu od svojih većih porodičnih trauma, pokušavajući da na neki način doprinesem razgovoru.

Veče pre toga, bila sam potpuno sama na reviji, s koje sam brzo otišla nazad u hotel, osećajući se prilično loše. To putovanje pretvorilo se u jedno od najgorih socijalnih iskustava koje sam ikada doživela – a bilo ih je mnogo. Negde usput, prihvatila sam svoju socijalnu anksioznost i očigledan nedostatak „socijalne inteligencije”, ali su to problemi s kojima se i dalje borim. Naravno da nisam usamljena u tome; mnogima od nas jednostavno nedostaje taj magični faktor – harizme, samopouzdanja ili nečega trećeg – koji osobu čini dopadljivom. 

Najčešći savet koji čujem jeste skroz na mestu: „niko ne razmišlja toliko o tebi, opusti se”. I to je istina. Ali ono što se često previdi prilikom davanja takvih saveta jeste da ljudi koji ne umeju da se snađu u različitim društvenim situacijama, problem imaju upravo zbog toga što, trudeći se da se uklope, svojim izjavama ili ponašanjem izazovu kontra efekat. Zbog toga su na svojoj koži osetili podsmevanje, poglede ili ogovaranja. I zbog toga su (po)ostali ona „čudna” osoba koju počinju da izbegavaju. 

Kada se ljudima ne dopadaš, uradićeš sve što možeš da to promeniš – jer usamljenost nije nimalo romantična. Svako želi prijatelje. Svako želi da bude omiljen u razredu, kancelariji ili na zabavi. I onda ćeš, pokušavajući da se uklopiš, često preći sopstvene granice samopoštovanja ili posegnuti za nekim drastičnim merama udovoljavanja drugima.

Čini se da Kejti Dipold, scenaristkinja koja je napisala lik Patriše Mojer u seriji Widow’s Bay, razume baš to. Patrišu tumači genijalna Kejti O’Flin i za svoju glumačku izvedbu je osvojila nagradu Emi.

Nespretna, neuklopljena i usamljena, Patriša je sekretarica gradonačelnika ostrva sa mračnom prošlošću, koja osim kolega na poslu nema širok krug prijatelja. Kejti Dipold joj dopušta da ostane baš takva kakva jeste – čudna i nedopadljiva – ali je pretvara u heroinu kakvu dugo nismo videli na televiziji. 

Upkros njenoj žarkoj želji da se dopadne, koja je dovodi u niz blamantnih situacija, Patrišu su zavoleli milioni širom sveta. Iako smo zbog nje osećali sramotu, napisana je i odigrana tako da je jednostavno nemoguće ne obožavati je – i ne osetiti prostu ljudsku toplinu koja je utkana u njen lik.

Kejti je stvorila jednu od najboljih horor komedija svih vremena, ali i novu horor ikonu kojoj smo se smejali, zbog koje smo osećali „prenesenu” sramotu, ali za koju smo navijali.

Ali, iznad svega, stvorila je heroinu za sve devojke koje nikad nisu mogle lako da se uklope.

Devojke koje se previše trude

U modernom diskursu, mnogo prostora se posvećuje incel kulturi usamljenih muškaraca koji ne mogu da pronađu emotivnog partnera, a često ni prijatelje. I zanemaruje se činjenica da postoji veliki broj žena koje se suočavaju sa istim problemom i koje, poput Patriše u seriji Widow’s Bay, večeraju same i trude se da „romantizuju” svoju usamljeni život. Za razliku od takozvanih incela, mnoge devojke i žene se svojski trude da nešto promene.

Paradoksalno, što se više trudiš, to očajnije deluješ.

U seriji Widow’s Bay, upravo to je izbor vrhunske komedije, ali i zastrašujućeg horora.

Kratki osvrt na zaplet serije, za one koji je nisu pogledali: priča nas vodi na američko ostrvo koje turisti izbegavaju, a meštani su uvereni da je ukleto. Uz to, imali su i slučaj serijskog ubice. Novi gradonačelnik, Emijem nagrađeni Metju Ris u ulozi Toma Loftisa, pokušava da to promeni i ponovo oživi ekonomiju ostrva. Patriša, njegova sekretarica, kao i čitava plejada upečatljivih lokalaca, smatra da će to samo probuditi uspavano prokletsvo mesta. Kada turisti ipak počinju da pristižu u velikim brojevima, njihovi strahovi se obistinjuju.

Tako se stižemo do najbolje epizode serije, pod nazivom Beach Reads, u kojoj je glavna zvezda upravo Patriša. Na maštovit način, epizoda nam pokazuje koliko je bolno biti „nepopularan“, odnosno isključen iz društva. Patriša pronalazi knjigu samopomoći koja joj obećava da će postati osoba koju svi vole, tako što će prirediti žurku za pamćenje – međutim, knjiga je zapravo mnogo podmuklija nego što izgleda. Daje joj ono što želi – zabavu na kojoj će biti omiljena – ali po jezivu cenu.

Scena u kojoj Patriša otkriva šta knjiga ustvari jeste istovremeno je veoma smešna i veoma strašna, što je prava retkost u televizijskom pripovedanju.

Horor žanr često istražuje lične traume, ali i one koje proističu iz međuljudskih odnosa, pa je u ovoj epizodi koncept knjiga samopomoći, koje obećavaju temeljne životne promene „manifestacijama“ ili sličnim pseudonaučnim metodama, doveden do zastrašujućih, monstruoznih razmera – što je veoma domišljato.

Epizoda istovremeno postaje kritika tereta koje usamljene osobe osećaju dok pokušavaju da se dopadnu drugima, ali i rešenjima koje im (kapitalističko) društvo nudi. Naravno, ta rešenja često samo pogoršavaju situaciju i osobu dovode u još beznadežnije stanje.

Ali, Patriša u nastavku serije ne ostaje lik koji je nesnađen i usamljen. Epizoda Your Baggage donosi nam nešto istinski prelepo: stavlja je u poziciju koja je u horor žanru po pravilu rezervisana samo za najlepše i najpopularnije devojke. Patriša postaje final girl. U slasher filmovima žanra, to je jedina ili poslednja preživela nakon što su svi ostali likovi brutalno ubijeni. Ona se transformiše iz potencijalne žrtve u snalažljivu heroinu koja uzvraća udarac ubici.

Navikli smo da to bude harizmatična i zgodna glumica – Widow’s Bay se odlučuje na zaokret i tu privilegiju dodeljuje Patriši, a čitava epizoda njene jurnjave s ubicom je urnebesna. Takođe se može čitati kao ultimativna televizijska „osveta“ za sve čudne devojke (čak ima scenu u kojoj Patriša konačno uzvraća udarac bivšim drugaricama iz razreda koje je nisu pozvale na svoje okupljanje).

Glumačka interpretacija koju donosi O’Flin zasniva se na odbijanju da se lik Patriše veštački ulepša ili prikaže u dopadljivom svetlu. Umesto toga, glumica se svesno oslanja na urođenu zsocijalnu neprilagođenost i nespretnost samog lika, kreirajući portret osobe koja deluje trajno preplavljeno i zatečeno zahtevima okruženja u kom se nalazi.

Međutim, ispod te spoljašnje labilnosti leži specifična, tvrdoglava životna otpornost i unutrašnja snaga koja Patrišu neumoljivo goni da nastavi dalje i savladava prepreke. Ovakav pristup ulozi ostvaruje magnetski uticaj na publiku, trenutno stvarajući duboku empatiju i potrebu gledalaca da navijaju za nju.

Koliko god to sitničavo i sujetno zvučalo, meni, anksioznoj osobi koja je neretko bila u Patrišinim cipelama, sve to je bilo veoma zadovoljavajuće gledati. Sudeći po reakcijama na društvenim mrežama, nipošto nisam jedina.

U tome je čar popularne kulture, ali i njena vrednost: okuplja nas i podseća da u svojim iskustvima nismo sami.

Kejti Dipold je jedna od najduhovitijih žena na svetu

Autorka serije Widow’s Bay zaslužuje sve nagrade koje je osvojila. I ne samo zbog Patriše. Svaka njena objava na Instagramu je urnebesna, a takođe je autorka ovog legendarnog tvita:

Njena fotografija u kojoj sedi jedina kostimirana na zabavi, i to kao Babaduk (horor legenda), zapravo krije potencijalno rešenje za socijalnu anksioznost – i to ono koje je meni zapravo najviše pomoglo. Prosto je: ne treba shvatati sebe previše ozbiljno. Treba se smejati sebi, jer život je previše apsurdan i čudesan kako bismo iznova i iznova razmišljali o svim situacijama gde smo rekli ili uradili nešto pogrešno.

Činjenica da smo živi sada i ovde, na elipsastoj lopti koja velikom brzinom juri kroz prazninu, dovoljno je bizarna. Podrugljivi izrazi koje su nam upućivale „popularne“ devojke i momci nasuprot tome više nemaju nikakvu snagu. Treba prigrliti svoja „čudna“ interesovanja, jer prekratko smo ovde da ne bismo dopustili sebi da jednostavno uživamo u onome što nam donosi radost.

Kejti Dipold je čekala godinama da svoj iščašen smisao za humor podeli sa nama – a mi smo zavoleli čak i njenu čudnu, trapavu Patrišu.

Naslovna fotografija: Profimedia