Najbolja serija godine (za sada) će vas iznenađivati iz epizode u epizodu
Između urnebesne komedije i vrhunskog horora.
„Malo mesto u kojem se dešavaju čudne stvari“ je moj omiljeni žanr kad su serije u pitanju – i konačno uživam u baš takvom ostvarenju, kvalitetno napisanom, režiranom i odglumljenom. AppleTV serija Widow’s Bay je prava poslastica, a kako smo stigli do polovine godine (već), svečano ću je proglasiti najboljom koju sam gledala od početka 2026.
Serija Widow’s Bay je maštovita fuzija žanrova – komedije i horora – a uspeva da bude jednako uspešna u oba. Donosi niz duhovitih replika i situacija koje su istinski smešne, da bi zatim elegantno zašla u domen istinski strašnog i jezivog. Svaka epizoda je potpuno drugačija, vozi vas kroz preokrete i iznenađenja, a glumci su besprekorni. Kad smo najavili ovu seriju, ranije ovog proleća, rekli smo da nas podseća na Twin Peaks. To poređenje može da opstane – a ima li većeg komplimenta za televizijsko ostvarenje?
Recimo, četvrta epizoda serije, Beach Reads, može da stoji zasebno, kao kratka, ubitačna horor priča, u duhu velikih majstora žanra. Ali tu su i epizode inspirisane narodnim legendama, one koje deluju kao grozomorni trip, dok stalno nailazimo na vizuelne motive i ideje koje referišu na filmove poput Jaws, Halloween, The Fog i The Wicker Man – i posebno rad Stivena Kinga.
Widow’s Bay: Najbolja serija prvog dela godine
Metju Ris, kojeg smo zavoleli u Netflix seriji The Beast In Me, tumači lik Toma Loftisa, udovca i gradonačelnika mesta Widow’s Bay, malog ostrva nadomak obale Nove Engleske koje na prvi pogled deluje ušuškano.
On oko sebe ima onaj tip ekscentričnih, iritantnih saradnika kakve obično srećete u televizijskim komedijama, od kojih je najvažnija njegova usamljena, nespretna zamenica Patriša – koju fantastično igra Kejt O’Flin, apsolutna zvezda ove serije.
Tomov san je da ovo usnulo ostrvo pretvori u novi Martha’s Vineyard, preplavljen turistima koji piju kapućino, čitaju The New York Times i čine da mesto postane „urbano i aktuelno“. Međutim, meštani su sumnjičavi prema njegovim planovima, delom zato što ne žele da daju novac za aparate za espreso, a delom zato što Tom očigledno ne uspeva da izađe na kraj ni sa sopstvenim sinom tinejdžerom, koji puši travu i stalno upada u nevolje.
Ovi sujeverni lokalci takođe znaju i nešto što Tom uporno pokušava da porkne: Widow’s Bay je, jelte, uklet. Ostrvo ima vekovnu istoriju kuga, razornih tajfuna, klovnova ubica – da ne pominjemo sve moguće vrste natprirodnih pojava. Svakih nekoliko godina, ostrvo zahvati talas nasilnog ludila.
Kada novinar koji piše putopise objavi hvalospev o mestu Widow’s Bay u novinama, turisti počinju da pristižu – a loše stvari kreću da se dešavaju.
Serija poseduje samouveren, autentičan i opipljiv vizuelni jezik – maltene možete osetiti miris kiše u vazduhu i prašinu u zgradama – a čini se i da je cela glumačka ekipa savršeno razumela svoj zadatak. Svi briljiraju u postavljanju prepoznatljivih osnova za svoje likove, koje potom mogu dublje da istražuju i razvijaju.
Widow’s Bay je delo Kejti Diplod, koja je pisala Parks and Recreation, a zanimljivo je da je ona osoba s čuvenog meme-a gde sedi obučena u horor legendu Babaduka, na žurci koja nije imala takav vibe.
Serija je takođe poduhvat koji je očigledno napravljen sa mnogo ljubavi i poštovanja prema žanru kojem pripada – shvata horor ozbiljno. Ima tu dosta iskrenih prepada (jump scares), kao i prilične količine eksplicitnog nasilja (gore), ali horor elementi serije nikada se ne koriste za jeftino izazivanje smeha, koji se inače tako prirodno javlja u drugim aspektima priče.
I dok Widow’s Bay možda tera šegu sa svojim ekscentričnim likovima i sve bizarnijim situacijama u kojima se nalaze, nikada ne ismeva one koji su slabiji. Umesto toga, ona se snažno oslanja na ono što sve horor priče uopšte čini vrednim gledanja: na ljude koji se nalaze u samom središtu.
Widow’s Bay se izdvaja od mnogih sličnih horor priča o malim gradovima upravo po tome što intenzivnijim trenucima daje poštovanje koje zaslužuju, zbog čega horor u ovoj seriji zaista blista. To je takođe u velikoj meri zasluga Hiroa Muraija (Atlanta), Tija Vesta (House of the Devil, X), Endrjua Dejanga (Friendship) i Sema Donovana (Severance, Utopia) – gostujućih reditelja koji zapravo znaju kako se režira i snima horor. U manje kompetentnim rukama serija bi se raspala, a ovde je prisutno tako opipljivo i pedantno poštovanje prema gotskom pripovedanju i zastrašujućem folkloru.
Reč je o jednom od najboljih horor iznenađenja u 2026. godini, koja je do sada bila zaista velika za žanr. Samouverena prva sezona odmah hvata pun zalet i donosi konstantne nalete straha i smeha, koji su usidreni strastvenim glumačkim izvedbama, kreativnim haosom i ambicioznim zamahom koji savršeno priprema teren za mnoge naredne sezone.