I POSLE SVEGA – TIMELESS: Slušali smo Prinsov posthumni album

Deset godina nakon Prinsove smrti objavljen je album sa selekcijom retkih snimaka koji obuhvata period kompletne karijere, od 1977. do 2016. godine.

Jureći kroz hodnike dvadeset trećeg sprata „Beograđanke“, gde se nekada nalazio Radio Studio B, utrčavajući „u program“ sa Prinsovom pločom u ruci (analogno vreme, prim.aut), za mnom je lagano hodao legendarni Ljubomir „Bluz sat“ Vučković – Vučko, jadan od muzičkih urednika na radiju.

Ulazeći u studio, dok sam nameštao ploču za emitovanje, dobacio je kroz oblak duvanskog dima: „Prins?! Odličan gitarista, novi Hendriks – rekao sam to čim sam čuo prvi album.“

Naš dragi Vučko sa Prinsom, negde za šankom, verovatno ispija pivo i sluša kako ovaj vešto prebira po žicama svoje visoko stilizovane gitare… Kakve li se to svirke odigravaju tamo negde… gore.

Nestvarna je Prinsova zaostavština. Njenih razmera, mi dole, nismo ni svesni. Na početku karijere sve instrumente u studiju svirao je sam (ali sve!), pevao je i dosnimavao prateće vokale, snimao i producirao svoje pesme.

I da, vremenom je usavršio sviranje gitare do virtuoznosti.

O Prinsovom životu i delu prvi put sam pisao tek neposredno nakon njegove smrti za potrebe jednog modnog magazina. Misleći da će se ponoviti prilika da ga vidim uživo, zbog nekih razloga kojih ne mogu ni da se setim, nisam otišao na Sziget Festival (2011) gde je nastupio nultog dana.

Ali eto, trebalo je da pišem o njegovoj muzici opraštajući se tom prilikom kao jedan od fanova. Slušajući ponovo neke albume, njegove autorske radove za druge artiste, iznova sam tada u zrelijim (slušalačkim) godinama, otkrivao „Artistu nekada poznatog kao Prins“ (Artist Formerly Known As Prince) ili „Simbola“ (Symbol).

Kad nas neki umetnik sa tako upečatljivom pojavom, harizmom i izuzetnim legatom napusti to se u savremenom svetu ne oseti toliko, zar ne? Preminuli izvođači danas nastavljaju svoje virtuelne „živote“ na društvenim mrežama, dok naslednici sređuju njihove datoteke i publici isporučuju prava muzička blaga.

Snaga njihovih pesama nastavlja da nas obuzima.

Jedan od primera desio se autoru teksta koji čitate, tokom DJ nastupa pre nekoliko godina. Kao sledeću pesmu spremio sam zicer, očekivano „Kiss“, ali sam pomislio da je zbog dugačkog harmoničnog fejdauta prethodne pesme ipak bolje da kroz to umiksujem uvod sa orguljama u „Let’s Go Crazy“. I tako, desila se magija.

Kada se vazduhom prolomio Prinsov narativ: „Dearly beloved, We are gathered here today, To get through this thing called – life,“ okupljeni su bili apsolutno, ali apsolutno spremni da luduju sve do grandiozno vrišteće gitarske solaže na kraju pesme. Izbor kreatora „Stranger Things“, da okosnicu poslanje sezone prošle godine čini upravo hit „When Doves Cry“, ne čudi jer šta bi drugo moglo da prati veliko finale omiljene pan-generacijske serije. To može samo Prins.

Prinsov posthumni album pokreće emocije

Osvrt na poslednje posthumno izdanje „Timeless“ (NPG Records, Legacy Recordings, Sony Music, Menart), počećemo od poslednje pesme koja demonstrira svu neobuzdanu autorsku, a pre svega interpretatorsku snagu pred kojom publika ostaje u euforičnom grču. Reč je o živom izvođenju pesme „How Come U Don’t Call Me Anymore (live at the Oracle Arena, March 4, 2016)“, nešto više od mesec dana pred smrti. Glas, klavir i publika. Prinsov neodoljiv, savršen, divlji falseto i izuzetna dramatizacija u izrazu čini ovaj audio zapis senzacionalnim.

Pesma je originalno objavljena 1982. godine kao ’B’ stranu singla „1999“; Ališa Kiz je par decenija kasnije svoju verziju uvrstila na debitantski album „Songs in A Minor“ (2001). Pesma „I Am You“, koja pak otvara izdanje „Timeless“, snimljena je kasnih sedamdesetih tokom sesija za prvi studijski album „For You“ (1978).

Užurbana fanki tema zasnovana na temeljima Džejmsa Brauna, postulatima Parliament-Funkadelic ere, ekstravaganci Rika Džejmsa i Bucija Kolinsa, predstavlja mladog nezasitog, neobuzdanog, kontroverznog autora sa veštinama koje imaju moć da promene nešto u doživljaju popularne muzike.

Između te dve numere na ovom izdanju, nalazi se selekcija pesama iz različitih Prinsovih stvaralačkih faza kroz koje dodatno, iznova upoznate i otkrivate njegovu genijalnost. Jedna od ličnih fascinacija u nizu je savršena autorska fleksibilnost. Nije to kao kod Džeksona, Madone ili Bouvija.

Prins je imao jedinstven pristup pop pesmi, stvarajući je na podlogama gde to naizgled nije moguće, dok je od mejnstrima činio plodno tlo za razvoj slušalačke/kritičarske misli. Prins je umeo upravo to – da osvesti, utiče i dodatno izoštri naša čula. Njegov način i pristup formi pesme, u tom smislu, bili su jedinstveni.

Zanemario bih globalno loše kritike upućene na račun svega vezanog za ovo izdanje. Čemu i kome su upućene? Geniju lično?! Jedna u nizu besmislenih istupa u sveznajućoj digitalnoj eri.

Album „Timeless“ je u meni pokrenuo gomilu emocija, paleći mnoge davno ugašene lampice. To je više nego dovoljno da snažno prigrlim takav sadržaj, kao da je njegov autor još uvek tu sa nama.

I Wish U Heaven…

Naslovna fotografija: American Pictorial / Hollywood Archive / Profimedia