Šta da pogledate od Los Havis pre nego što „La bola negra“ stigne u bioskope

Do pre desetak godina Havijer Ambrosi i Havijer Kalbo bili su dvojica mladih glumaca koji su u holu madridskog Teatro Lara postavili mali mjuzikl o dve tinejdžerke, časnim sestrama i Bogu koji peva Vitni Hjuston. Danas ih znamo jednostavno kao Los Havis (šp. Los Javis), a njihov novi film La bola negra iz Kana je otišao sa nagradom za najbolju režiju, zatim osvojio nagradu publike na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, dok ga je Španska filmska akademija izabrala da predstavlja zemlju u trci za Oskara za najbolji međunarodni film.

La bola negra, inspirisana nedovršenim delom Federika Garsije Lorke, povezuje živote trojice muškaraca u tri različita istorijska trenutka kroz seksualnost, želju, bol i nasleđe. Na prvi pogled, razmera filma deluje prilično udaljeno od gotovo kućne produkcije prvih epizoda serije Paquite Salas. Ipak, kada se vratimo unazad kroz njihovu filmografiju, ispostavlja se da su teme koje danas obrađuju na znatno većem platnu u njihovom opusu gotovo od početka.

Los Havis su tokom svoje dosadašnje karijere radili sa različitim budžetima, formatima i ambicijama, ali se kroz svaki od njihovih projekata javljaju ključna pitanja koja ih zanimaju. Ko dobija pravo da ispriča sopstvenu priču? Šta nasleđujemo od generacija pre nas? Može li umetnost da promeni način na koji razumemo sopstvenu prošlost? Šta se događa sa ljudima koji ne pristaju uredno u priču koju je društvo već napisalo za njih?

La bola negra sada ta pitanja postavlja kroz tri vremena i gotovo čitav vek španske istorije. Pre nego što do njega stignemo, prethodni radovi Los Havis već prilično dobro pokazuju odakle dolaze.

La llamada (2017)

Hronološki gledano, ovde bi zapravo trebalo da piše 2013. godina. La llamada je prvo bila pozorišni mjuzikl koji su Ambrosi i Kalvo postavili u holu Teatro Lara u Madridu, da bi četiri godine kasnije snimili istoimenu filmsku adaptaciju sa Makarenom Garsijom, Anom Kastilo, Belen Kuestom i Grasijom Olajo.

Premisa je jedna od onih koje ne treba previše objašnjavati jer ih je gotovo nemoguće učiniti manje neobičnim nego što jesu. Marija i Susana, dve tinejdžerke opsednute elektro-latinom, leto provode u hrišćanskom kampu La Brújula. Nakon jednog od njihovih noćnih izlazaka Mariji počinje da se pojavljuje Bog, u obliku sredovečnog muškarca koji joj peva Vitni Hjuston. U međuvremenu jedna časna sestra preispituje sopstveni poziv, druga pokušava da spase kamp; ono što bi lako moglo da ostane samo dobra šala postepeno se pretvara u priču o tome kako uopšte prepoznajemo sopstvenu „vokaciju“.

U La llamada već postoji gotovo ceo budući rečnik Los Havis: religija bez jednostavne poruge, camp bez cinizma, pop muzika tretirana potpuno ozbiljno i ljudi kojima je dozvoljeno da budu istovremeno smešni i duboko ranjivi. Najvažnije je to što se njihova ironija gotovo nikada ne završava podsmehom prema liku. Bog koji peva I Have Nothing jeste smešan, ali Marijina potraga za smislom nije. Upravo će taj neobičan spoj grotesknog, sentimentalnog i potpuno iskrenog kasnije postati jedna od njihovih najprepoznatljivijih osobina.

Paquita Salas (2016)

Ako La llamada objašnjava njihovu ljubav prema muzici, veri i velikim osećanjima, Paquita Salas objašnjava njihov odnos prema šoubiznisu i ljudima koje industrija ostavlja iza sebe.

Pakita, koju igra Brajs Efe, nekada je bila uspešna zastupnica glumaca, ali je industrija u međuvremenu nastavila dalje bez nje. Njeni metodi pripadaju drugom vremenu, imenik klijenata sve je tanji, a svet influensera, društvenih mreža i novih pravila celebrity kulture gotovo joj je potpuno stran. Kada izgubi jednu od svojih najvažnijih glumica, pokušava da sačuva agenciju – i sopstveno mesto u profesiji koja joj iz dana u dan govori da je postala višak.

Na površini je to komedija o španskoj industriji zabave, prepuna cameo pojavljivanja, unutrašnjih šala i vrlo specifičnog humora. I jeste beskrajno smešna. Iza perike, vizitkarti, neuspelih audicija i kancelarije koja je videla bolje dane nalazi se vrlo ozbiljna priča o zastarevanju, ambiciji, odbacivanju i strahu da će svet za koji smo mislili da u njemu imamo svoje mesto nastaviti da postoji sasvim dobro bez nas.

To je obrazac kojem će se Los Havis stalno vraćati: kroz lik koji bi televizija lako pretvorila u karikaturu, oni insistiraju da ga upoznamo dovoljno dobro da karikatura postane osoba.

Veneno (2020)

Sa Veneno se razmera njihove priče značajno menja. Serija je inspirisana knjigom ¡Digo! Ni puta ni santa novinarke (u prevodu, Kažem! Ni kučka ni svetica) Valerije Vegas i prati život Kristine Ortiz Rodrigez, poznatije kao La Veneno, trans žene koja je tokom devedesetih zahvaljujući televizijskim pojavljivanjima postala jedna od najprepoznatljivijih ličnosti španske popularne kulture. Tri perioda njenog života igraju Džedet, Danijela Santjago i Izabel Tores, dok Lola Rodrigez tumači Valeriju, mladu studentkinju novinarstva koja odlučuje da zabeleži Kristininu priču.

Ipak, Veneno nije klasičan biografski format u kojem uredno prelazimo od rođenja do smrti poznate osobe. Sećanja su nepouzdana, vreme se preklapa, ista osoba dobija različita lica, a privatna istorija jedne žene neprestano se sudara sa istorijom zemlje koja je decenijama odlučivala čiji život sme javno da postoji. Serija kroz Kristininu biografiju prati i promene položaja LGBTQ+ ljudi u Španiji od druge polovine 20. veka nadalje.

Ovde postaje posebno jasno nešto što će biti važno i za La bola negra: Los Havis se ne interesuju samo za queer likove, nego queer istoriju – ono što je sačuvano, ono što je izbrisano i način na koji jednu generaciju određuje ono što je prethodna morala da preživi.

Istovremeno, Veneno nikada ne pretvara svoju junakinju u uredan simbol. Kristina može biti velikodušna, teška, urnebesna, kontradiktorna, teatralna i ranjiva, ponekad sve to u nekoliko minuta. Upravo u odbijanju da joj naknadno „ispeglaju“ biografiju nalazi se jedna od najvećih vrednosti serije.

La Mesías (2023)

Ako želite samo jedan naslov neposredno pre La bola negra, neka to bude La Mesías. Sedmodelna serija počinje viralnim snimkom neobičnog hrišćanskog pop benda Stella Maris, koji čini nekoliko sestara. Za većinu interneta one su novi bizarni viralni fenomen. Za Enrika, međutim, snimak otvara nešto mnogo starije: detinjstvo obeleženo zanemarivanjem, religioznim fanatizmom i majkom koja je sopstvenu porodicu zatvorila unutar mesijanskog sistema verovanja. Njegova sestra Irene pokušala je da isti period života ostavi iza sebe, ali pojava devojaka prisiljava oboje da se vrate onome od čega su pobegli.

Ako je u La llamada vera još mogla da bude prostor čuda, ovde može postati i sredstvo kontrole. Ako je muzika tamo bila oslobađajuća, u La Mesías istovremeno može biti propaganda, beg, fantazija i jedini način da se preživi ono što ne umemo da izgovorimo.

Serija se zato ne zadržava dugo ni u jednom žanru. Porodična drama prelazi u psihološki triler, zatim u mjuzikl, religioznu ikonografiju ili gotovo čist pop spektakl. Često je opisuju kao priču o traumi, veri kojom pokušavamo da popunimo prazninu i umetnosti kao mogućnosti bekstva, a upravo u tom spajanju naizgled nespojivog verovatno se najbolje vidi koliko su Ambrosi i Kalvo formalno napredovali od Paquite Salas.

La Mesías je 2023. osvojila nagradu Forqué za najbolju igranu seriju, dok su Lola Duenjas i Roher Kasamahor nagrađeni za svoje uloge. Dugogodišnje opsesije rediteljskog dvojca ovde prvi put dobijaju razmeru koju će La bola negra dodatno proširiti: porodica kao mesto ljubavi i nasilja, religija, identitet, umetnost, trauma, različite generacije i prošlost koja odbija da ostane prošlost.

Fotografije: Profimedia