Da li je „seen“ postao najiskreniji odgovor?

Danas više ne moramo da kažemo „ne“, postalo je dovoljno da samo pročitamo poruku. Nekada smo čekali da telefon zazvoni, pa smo čekali SMS, a danas – dve plave crtice, malu oznaku „seen” i onu čudnu tišinu koja nastane kada shvatimo da je neko pročitao ono što smo napisali, ali nije smatrao da na to treba da odgovori. Ili nije želeo…

„Seen“ je možda jedan od najiskrenijih izuma savremene komunikacije. Ne zato što nužno govori istinu, već zato što nam jasno stavlja do znanja da je druga osoba poruku videla. Sve posle toga postaje pitanje izbora. „Hajde da se vidimo ove nedelje?“ Seen 14:32h. U 14:33h smo još uvek smireni. U 18:47h, već počinje da nas kopka zašto nema odgovora, a sutradan u 11:15h gotovo sigurno nešto znači.

Da li smo svesni da je poruka skoro pa jasna?

Naravno, moguće je da je osoba imala poslovni sastanak, bila u nekoj gužvu, htela da odgovori kasnije pa zaboravila. Svi smo to uradili, ja prvi. Nekada otvorim poruku u nekoj gužvi, i pomislim „odgovoriću kasnije“, a onda se setim tri dana kasnije. Ali postoji i druga vrsta „seen-a“. Onaj kod kojeg ne čekate odgovor, nego počinjete da razumete da je odgovor sam “seen”.

Imam jednu drugaricu K. koja je nedavno imala “teške” ljubavne probleme. Njen novi potencijalni dečko joj je ostavio poruku na „seen“, a zatim nekoliko dana nije bilo nikakvog traga ni glasa od njega. Nije se javljao, nije objavljivao ništa na društvenim mrežama, bio je, što se kaže – offline. U nekom trenutku došla je do zaključka da je možda čovek i umro. Rekao sam joj da je to prilično dramatična reakcija za jedan “seen”. A onda su, nekoliko dana kasnije, stigli storiji. Prvo jedan selfie, pa drugi, pa još nekoliko potpuno normalnih dokaza života. M. je, dakle, bio živ. I to vrlo živ, s obzirom na to da je partijao sa svojim prijateljima, i nekim “drugaricama”. Samo K. i dalje nije udostojio odgovora. Na sledećoj kafi ostalo je samo ono mnogo komplikovanije pitanje: da li taj „seen“ zapravo nešto znači? I tu se, čini mi se, krije cela mala filozofija savremenog dopisivanja.

Jer šta zapravo znači „seen“?

Da li to znači: „Nemam šta da ti kažem“? Ili – „Ne želim da ti odgovorim“? Možda, „Odgovoriću kasnije“? Ili, „Ne znam kako da odgovorim“? Ili samo – „Video sam poruku“? Problem je što danas od jedne male oznake pokušavamo da napravimo čitavu psihološku analizu druge osobe.

Nekada smo znali da kažemo: „Nije mi odgovorio.“ Ali zato danas imamo dokaze. Vidimo kada je bio online, da je poruka pročitana, vidimo kada nam je story pogledan, ako je lajkovao nešto drugo, kao i kada objavi fotografiju sebe kako sedi negde na kafi, dok mi i dalje isčekujemo odgovor na našu poruku. Teško je posle takvih „dokaza” ne započeti potragu za značenje „seena” Ali ne možemo svaki „seen“ pretvarati u malu detektivsku istragu. Jedna pročitana poruka nije i nužno psihološki profil potencijalnog partnera. Neko može da nas voli, a da nam ne odgovori tri sata na poruku. Problem nastaje negde drugde. Kada „seen“ postane zamena za komunikaciju. Jer postoji velika razlika između toga da nekome ne odgovoriš odmah i da nekome nikada ne odgovoriš. Između „javiću ti se kasnije“ i potpunog nestanka. Između toga da nemaš kapacitet za razgovor i toga da drugu osobu ostaviš da sama konstruiše značenje tvog ćutanja.

Možda zapravo ne dugujemo svima odgovor. Ne moramo da se teramo da odgovorimo na svaku poruku, svaki poziv, svaki pokušaj razgovora ako nam nije do toga. Imamo pravo da se isključimo, ali, takođe, dugujemo makar i kratki odgovor ljudima sa kojima smo već imali neku vrstu odnosa. Ali, nekada je jedna rečenica dovoljna. „Ne mogu sada“ nije možda lepa rečenica, ali je jasna. A jasnoća je danas postala luksuz. Ja sam offline već dva meseca, i zaista većina ljudi to zna da poštuje, ali uvek ima i onih kojima moje odsustvo nije jasno i koji se poto poto trude da im budem dostupan. I svaki put se iznova iznenadim koliko nam je postalo teško da prihvatimo da neko jednostavno nije tu. Kao da mora da postoji neki jako dobar razlog, objašnjenje, nešto što će opravdati to što se ne javljamo. A možda samo ne želim da budem na telefonu, da odgovaram, da budem dostupan svima u svakom trenutku. Nekad mi je jednostavno potrebno da me nema i da imam svoj mir, da budem sam sa sobom. I mislim da bi i to trebalo da se poštuje, zar ne?

Živimo u vremenu u kojem možemo nekoga tako lako da uklonimo iz života, bez ijedne izgovorene reči. Ne moramo više da raskidamo prijateljstva, odnose, saradnje ili simpatije sa velikom drama. Samo prestanemo da odgovaramo, a osoba će vremenom shvatiti. I upravo zato „seen“ toliko boli, zato što je neko pročitao poruku i ostavio nas bez informacije šta to znači. A mi onda radimo ono što ljudi najbolje rade. Izišljamo i projektujemo u svojoj glavi razne scenarije. I tako jedna mala plavičasta oznaka ispod poruke postane čitav unutrašnji monolog od koga osedimo. Zato „seen“ ne govori ono što želimo da čujemo, ali nas tera da se suočimo sa činjenicom da druga osoba ima izbor. Da odgovori, ili da ne odgovori.

Možda je to najiskreniji deo cele priče. Ne možemo kontrolisati tuđu tišinu. Možemo samo odlučiti koliko ćemo dugo sedeti ispred ekrana i pokušavati da je prevedemo. Jer nekada „seen“ zaista znači samo: pročitao sam, a nekada je to mnogo više.

U svakom slučaju, možda bismo svi mogli da se vratimo jednoj pomalo staromodnoj stvari – odgovoru. Ne zato što moramo uvek da budemo dostupni, nego zato što je lepo kada ono što mislimo ne mora da se pogađa. A ako već odlučimo da ćutimo, možda je vreme da priznamo sebi da i tišina ponekad govori sasvim dovoljno. Samo je pitanje koliko smo spremni da je čujemo.
A vi, da li vi imate nekoga koga ostavljate na “seen”, ili neko ipak vama to radi?

Fotografije: Pexels