(Auto)biografija emocije: En Karson dobitnica Nobelove nagrade za književnost
Povezano
U mojoj je kućnoj biblioteci primerak Autobiografije crvenog upravo postao najpopularniji član. Kanadska pesnikinja* En Karson proglašena je dobitinicom Nobelove nagrade za književnost za 2026. godinu. Papir je mog primerka još uvek isti. Rečenice su u njemu nepromenjene. Gerion je i dalje crven. Ipak, postoji nešto gotovo detinjasto u zadovoljstvu koje se javlja kada pisac* kojeg ste dugo voleli iz nekog svog, privatnog razloga dobije najveće moguće javno priznanje. Kao da je svet, nakratko, stigao tamo gde ste vi već bili, pa sada sa ponosom, kao da je dostignuće vaše, lično možete da ih sprovedete unaokolo.
Švedska akademija obrazložila je odluku rečima da je En Karson nagrađena je „za odvažan i inventivan opus koji je, u razigranom dijalogu sa klasičnom tradicijom, stvorio nove forme savremene književnosti“.
*En Karson nije, zapravo (samo) pesnikinja
Prvi susret moj sa En Karson bio je kroz njen (možda ključni) rad Eros, the Bittersweat. Teško je opisati to delo, barem rečima kojima raspolažem sada, a da ne redukujem inventivnost forme, teme i stila svodeći je na poznate izraze koje, bilo zbog frekventnosti ili inherentne opštosti, ne uspevaju da dočaraju lepotu i snagu njenog pisanja.
Najkraće bi bilo reći da je to esej (forma), koji istovremeno objašnjava (večno nedokučiv, neprestano prisutan) fenomen (doživljaj?) erosa, ali je i književni osvrt na kreativno stvaranje, kritički spis o književnosti i proučavanje načina na koji sama želja funkcioniše u jeziku (tema). Karson među redove prostire nešto što svi prepoznajemo, ali gotovo niko ne ume da precizno objasni – želju – i posmatra je kao geometrijski problem (stil).
Postoji onaj koji želi, ono što želi i razmak između njih. Bez tog razmaka, kaže eros, nema ni želje. Čim posedujemo, prestajemo da želimo na isti način. Predmet se približio; trougao se raspao. Eros the Bittersweet kreće (se) od pojedinačnog prema kolektivnom, od Sapfe i Platona prema nečemu što je istovremeno književno i sasvim telesno.
Najlepše u njenom pisanju, zaista u čistom, estetskom smislu, u osećaju ispunjenosti čitanjem, pa čak i svojevrsne katarze, dolazi iz toga što se pred čitaocem značenje gotovo nikada ne zatvara. Jedna rečenica može istovremeno pripadati književnoj teoriji, poeziji i intimnom iskustvu, a ono što je na početku izgledalo kao analiza grčke reči nekoliko stranica kasnije postaje način da razumemo sopstveno iskustvo.
Kao klasičarka koja je više od tri decenije predavala antičku književnost i čiji je autorski rad neraskidivo vezan za starogrčke tekstove, En Karson je gotovo čitavu karijeru provela brišući granicu između prevoda, interpretacije, eseja i autorskog dela. Anders Olson, predsednik Nobelovog komiteta za književnost, upravo je to izdvojio kao jednu od ključnih karakteristika njenog rada, navodeći da se Karson odvojila od lirike vezane za „narativno ja“ i inspirisala nove književne forme. Njena metoda, rekao je, proizvodi dela koja su istovremeno „razigrana i ironična“ i koja se kreću ne samo između klasične i savremene poezije već i između različitih žanrova i umetničkih formi.
Jeste li, uostalom, videli više odrednica u bibliografiji jednog autora? Beopolis, izdavač srpskih prevoda, između ostalog Autobiografije crvenog i Crveni doc>, navodi sve sledeće: poezija, esejistika, proza, kritika, prevod, dramski dijalozi, fikcija i publicistika. Čak su i naslovi njenih knjiga razigrani, neretko ironični, ali istovremeno precizni.
The Beauty of the Husband: A Fictional Essay in 29 Tangos već u naslov unosi nekonvencionalnost forme i strukturu plesa. Za tu knjigu Karson je 2001. postala prva žena koja je osvojila nagradu „T. S. Eliot“. Men in the Off Hours spaja stihovane eseje, poeziju, epitafe i prozu; Decreation poeziju, eseje i operu; dok je Nox, nastao nakon smrti njenog brata, objavljen kao harmonika-knjiga smeštena u kutiju, odnosno reprodukcija beležnice koju je Karson pravila pokušavajući da razume gubitak.
Lepo li je kada se neko, ili nečiji rad, ne može tako jasno definisati? Nije li oslobađajuće, i za pojedinca i za stvaraoca, znati da je i to mogućnost; umesto kalupa, konstantno preplitanje?
Autobiografija crvenog i drugih mitova
Autobiografija crvenog je roman u stihu iz 1998. koji polazi od fragmenata starogrčkog pesnika Stesihora i mita o Gerionu, crvenom krilatom čudovištu koje ubija Herakle, ali Karson taj antički materijal premešta u savremeni svet. Gerion postaje dečak koji fotografiše, zaljubljuje se, pati i pokušava da razume sopstveni identitet. Mit nije rekonstruisan, već ponovo otvoren, kao materijal koji se može rastaviti i sastaviti u sasvim drugu priču.
Tako su njena autorska literarna dela često amalgam prevodilačkih interesovanja, fragmenata antičkih tekstova, književne kritike i sopstvene imaginacije. En Karson starim tekstovima prilazi kao živoj materiji koja, kao i sve druge, nikada ne nestaje već samo menja svoj (pokazni) oblik, kao jezik koji je uvek živ. Upravo je tako, možda paradoksalno, unela dah svežine u savremenu anglosaksonsku književnost; igrajući se prastarim principima grčkih tragedija, pesnika i govornika.
Olson je u obrazloženju Nobelove nagrade posebno izdvojio i njenu saradnju sa vizuelnim umetnicima, koreografima, operskim i pozorišnim rediteljima kao dokaz slobode sa kojom se odnosi prema književnim očekivanjima i pravilima. Ta sloboda objašnjava zašto je njen uticaj od devedesetih postao toliko značajan i izvan same književnosti. Karson prevela je Sofoklovu Elektru, a onda spojila Helenu Trojansku i Merilin Monro u performansu Norma Jeane Baker of Troy; Euripidove Trojanke pretvorila je u grafičko delo The Trojan Women: A Comic.
Njena dela jesu poezija romantične slike, ali pre svega neprestana (psihološka) igra jezikom i jezičkim konstrukcijama. Rastapanje i ponovno oblikovanje značenja ono je čime me je kupila. Etimologija kod En Karson postaje neka druga vrsta nauke, zahvaćena maštom, nešto slično načinu na koji je Meri Oliver promenila ugao iz kojeg posmatram prirodu. Sentiment je kod nje uvek dovoljno efemeran da izmakne potpunom objašnjenju, ali istovremeno dovoljno prodoran da se utisne.
Poseban primer je If Not, Winter: Fragments of Sappho, zbirka prevoda sačuvanih fragmenata Sapfine poezije. Upravo fragmentarnost, praznine i nedostajući delovi, postaju deo iskustva čitanja. Sapfa, starogrčka pesnikinja sa ostrva Lezbosa, ostavila je toliko snažan trag u jeziku i kulturi da se iz njenog imena razvio i termin sapphic, koji se danas, naročito u engleskom jeziku, koristi za žensku istopolnu želju, ljubav i umetničke prikaze takvih odnosa.
Nisu ovakva poređenja konvencionalna, ali znam da bi En Karson takvo prevođenje cenila; njenom bi radu u jeziku savremene umetnosti pandan bila Rosalija, koja na sličan autorski način sa svakim albumom pravi sopstveni kalup: ni flamenko, ni pop, ni rok, ni regeton, a sada ni crkvena ni klasična muzika, iako od svega toga pozajmljuje elemente. Kod obe su pravila tradicije važna, ne kao okvir na koji se oslanjaju, već preduslov da znaju gde mogu da ih rastave.
Kada ju je stalna sekretarka Švedske akademije Ingrid Karlberg pozvala ovog jutar da joj saopšti vest, En Karson je bila na Islandu. Na pitanje šta u tom trenutku radi, rekla je: sluša vetar.
Fotografije: Profimedia