Odlazak pisca zbog čije su priče ljudi napuštali bioskope

Nedavno nas je napustio Rju Murakami, jedan od najpoznatijih i najradikalnijih savremenih japanskih književnika. Prema saopštenju izdavačke kuće Gentosha, pisac je umro 17. oktobra u svom domu. Proslavili su ga beskompromisni romani – priče ispunjene crnim humorom, subverzijom, nasiljem, seksualnošću i temama zavisnosti.

Njegova dela ostala su upamćena kao izuzetno oštra, pronicljiva kritika društvenih anomalija i modernog načina života kako u Japanu, tako i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Murakamijevi romani i priče često su privlačili pažnju filmskih stvaralaca – neke je režirao on sam, dok su druge adaptirale strane kolege.

Ubedljivo najpoznatija adaptacija jeste kultni horor-triler Audition iz 1999. godine, u režiji Takašija Miikea, čija radnja prati udovca koji preko lažnih audicija za film pokušava da pronađe novu partnerku.

Koliko je njegov književni izraz snažan, najbolje svedoči ocena škotskog pisca Irvina Velša koji je 2009. godine za The Guardian zapisao da Murakamijeva proza vešto balansira između melanholične sete i oštrine hirurškog skalpela ili mesarskog noža.

Kada je film Audition Takašija Miikea prvi put prikazan na festivalu u Vankuveru krajem 1999. godine, a potom i u Evropi u Roterdamu 2000. godine, izazvao je ogroman šok i brojne izlaske publike iz bioskopskih sala, piše BFI. I nakon više od četvrt veka, ovo ostvarenje i dalje važi za vrhunski horor čija atmosfera ne napušta gledaoca ni dugo nakon završetka odjavne špice.

Dok je holivudskom horor scenom krajem devedesetih vladao ironični tinejdžerski talas započet filmom Scream, iz Japana je stigao niz psiholoških trilera – poput Audition.

Zasnovana na istoimenom romanu pisca Rjua Murakamija iz 1997. godine, priča prati udovca Šigeharua Aojamu koji, na nagovor sina i prijatelja, sedam godina nakon suprugine smrti odlučuje da ponovo pronađe partnerku. Pošto ne zna kako drugačije da stupi u kontakt sa ženama, prihvata bizaran plan svog prijatelja: organizuju lažnu audiciju za filmski kasting.

Na samoj audiciji, Aojama odmah biva opčinjen bivšom balerinom po imenu Asami Jamazaki. U njoj on vidi utelovljenje svog patrijarhalnog ideala: ženu koja je lepa, otmena i poslušna.

Prvih pedesetak minuta filma namerno je režirano u duhu mirne, tople porodične drame, bez ikakvih vizuelnih nagoveštaja da je reč o strašnom hororu. Režiser Takaši Miike ovom metodom svesno obmanjuje publiku: pošto posmatrači dolaze u bioskop sa određenim očekivanjima, Miike ih najpre uspavljuje lažnim osećajem bezbednosti.

Film navodi gledaoce da pomisle kako su pogrešili i došli na pogrešnu projekciju, stvarajući doživljaj nalik vožnji na rolerkosteru sa povezom preko očiju. Trenutak kada se atmosfera konačno naruši i kada priča skrene u zlokobnom pravcu zbog toga deluje daleko šokantnije i intenzivnije.

Režiser je objasnio i da u toj drugoj polovini ostvarenja scene prelaze jedna u drugu bez vidljivih rezova, stvarajući utisak neprekinute noćne more. Ovakvom montažom i atmosferom gledalac gubi mogućnost da nasluti šta sledeće sledi, što rađa snažan osećaj anksioznosti. U tom opštem haosu i psihološkom pritisku, jedine opipljive tačke realnosti za publiku postaju sirovi, fizički prizori patnje.

Zanimljivo je da je Takaši Miike na samom početku želeo da prekine film tik pre scena mučenja, ostavljajući rasplet mašti gledalaca. Ipak, na nagovor saradnika odlučio je da u potpunosti materijalizuje svoju viziju. Za Miikea, čin fizičke patnje u drugoj polovini filma ne predstavlja puki horor efekat, već tačku spajanja dvoje glavnih aktera – trenutak u kom njihova specifična i traumatična veza dostiže svoj apsolutni vrhunac.

Režiserov zaključak o filmu kao „ljubavnom pismu”, a ne klasičnom hororu, u potpunosti ogoljava njegovu subverzivnu interpretaciju romana Rjua Murakamija.

Rju Murakami na srpskom: Koja dela japanskog pisca su prevedena?

Izdavačka kuća Booka prevela je četiri knjige japanskog pisca, koje možete pronaći u bibliotekama ili na sajtovima za preprodaju, dok su pojedini naslovi i dalje dostupni u knjižarama. Među prevedenim delima pisca je i „Audicija“.

Pored romana po kojem je nastao kultni film, tu je i delo „Karaoke strave“. U njemu nas pisac uoznaje nas sa šestoricom mladih gubitnika koje zanimaju samo alkohol, voajerisanje i karaoke. Nasuprot njima je neobična grupa žena koje su razvedene, nezavisne i žestoke, apsolutno rešene da ne trpe ničije maltretiranje. Jedan od mladića spontano napada i ubija jednu od žena što dovodi do žestokog, strateški precizno razrađenog rata između dve grupe.

Prvi roman Rjua Murakamija „Plavo, gotovo prozirno“ dočarava japanski lučki grad u blizini američke vojne baze i u njemu grupu prijatelja zarobljenih u destruktivnom začaranom krugu seksa, droge i rokenrola.

Sličnu tematiku donosi i roman „U miso supi“, o mladiću koji novac zarađuje radeći kao vodič strancima kroz tokijsko podzemlje seksa. Tri dana pre Nove godine dobija poziv od američkog biznismena zainteresovanog za trodnevni aranžaman po tokijskim seks klubovima. Međutim, njegov klijent je sve samo ne običan seks turista i mladić ubrzo shvata da je u društvu čoveka koji je možda odgovoran za jeziva dela koja su šokirala Tokio.

Rju Murakami ostaće upamćen kao pisac koji je pozivao čitaoce da napuste zonu komfora i direktno se suoče sa tabu temama, izolacijom i potisnutim traumama moderne civilizacije.

Naslovna fotografija: Omega Project / Christophel Collection / Profimedia