Povratak telu u psihoterapiji: Jesmo li telo ili ga samo posedujemo?

Da li smo mi naše telo ili je ono samo fizički okvir u kojem se odvija naš mentalni život? Možemo li o mislima, emocijama i sećanjima govoriti nezavisno od organizma koji ih doživljava? I, ako su telo i um zaista toliko povezani, zašto smo tako dugo pokušavali da ih razumemo odvojeno?

Između telesnog i psihičkog iskustva nalazi se somatska psihoterapija, pristup koji polazi od pretpostavke da telo nije samo pasivni izraz naših emocionalnih stanja, već aktivno učestvuje u njihovom oblikovanju i regulaciji. Iako se danas sve češće govori o telesnoj svesnosti, traumama i povezanosti nervnog sistema sa psihičkim zdravljem, ideje na kojima počivaju ovi pristupi imaju mnogo dužu istoriju.

Ova pitanja prethode savremenoj psihologiji za gotovo dva milenijuma. Još su antički filozofi razmatrali odnos duše i tela, pokušavajući da objasne kako materijalni organizam može biti nosilac mišljenja, osećanja i svesti. Platon je pravio razliku između tela i duše, dok je Aristotel u svom delu O duši zastupao drugačije shvatanje, prema kojem se duša ne može jednostavno posmatrati kao nezavisni stanovnik tela, već kao princip života živog organizma.

Međutim, možda najuticajnije razdvajanje tela i uma u zapadnoj filozofiji dolazi u XVII veku, sa Reneom Dekartom. Njegov čuveni dualizam zasniva se na pretpostavci da postoje dve suštinski različite supstancije: misleća (res cogitans) i prostorna, odnosno materijalna (res extensa). Um je, prema ovom shvatanju, nešto što misli, dok telo pripada fizičkom svetu i podleže njegovim zakonima.

Iako je Dekart priznavao njihovu međusobnu povezanost, ova je podela otvorila problem koji će filozofiju i nauku zaokupljati vekovima: kako dve toliko različite stvari uopšte mogu da utiču jedna na drugu? Njegov savremenik Baruh Spinoza ponudio je gotovo suprotnu perspektivu. Za njega telo i um nisu dve zasebne supstancije, već dva načina razumevanja jedne iste stvarnosti. Ono što posmatramo kao telesni proces i ono što doživljavamo kao mentalno iskustvo ne predstavljaju nužno dva odvojena događaja, već različite aspekte istog postojanja.

Ovakva filozofska razmatranja danas mogu delovati udaljeno od svakodnevnog iskustva, ali zapravo otvaraju pitanje koje je izuzetno relevantno za savremenu psihoterapiju: možemo li razumeti nečiji psihološki život ako zanemarimo način na koji ga ta osoba doživljava kroz sopstveno telo?

Telo nikada nije potpuno odsustvovalo iz psihologije

Kada sam studirala psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, jedno od podsticajnijih saznanja bilo je upravo to koliko je razvoj ove discipline bio povezan sa fiziologijom. Iako danas psihologiju često poistovećujemo sa proučavanjem mišljenja, emocija, ličnosti ili međuljudskih odnosa, njeni naučni počeci bili su nerazdvojivi od istraživanja čula, nervnog sistema i reakcija organizma.

Osnivanje prve laboratorije eksperimentalne psihologije Vilhelma Vunta u Lajpcigu 1879. godine tradicionalno se uzima kao početak psihologije kao samostalne naučne discipline. Vuntovo istraživanje psihičkih procesa bilo je duboko povezano sa fiziologijom i psihofizikom, oblašću koja je ispitivala odnos između fizičkih nadražaja i subjektivnih doživljaja.

Drugim rečima, pitanje kako spoljašnji svet preko tela postaje deo našeg unutrašnjeg iskustva nalazilo se u samim temeljima naučne psihologije. Krajem XIX veka američki psiholog Vilijam Džejms otišao je korak dalje. U radu What Is an Emotion? iz 1884. godine izneo je za svoje vreme provokativnu pretpostavku: (možda) ne plačemo zato što smo tužni, već osećanje tuge, barem delimično, nastaje kroz naš doživljaj telesnih promena.

Ova ideja, kasnije poznata kao Džejms-Langeova teorija emocija, dovela je u pitanje intuitivno shvatanje prema kojem emocija najpre nastaje u umu, a zatim izaziva odgovarajuću telesnu reakciju. Iako se danas zna da je odnos emocija i fizioloških procesa znatno složeniji nego što je ova teorija pretpostavljala, Džejmsov doprinos bio je izuzetno važan: telo nije predstavljeno samo kao pasivni izvršilac emocionalnih stanja, već kao aktivan učesnik u njihovom nastanku.

Nešto kasnije, psihoanaliza je na drugačiji način otvorila pitanje odnosa psihičkog i telesnog. Frojdova rana istraživanja histerije i konverzivnih simptoma počivala su na zapažanju da se psihološki konflikti ponekad mogu ispoljiti kroz telesne simptome. Njegova objašnjenja ne treba poistovećivati sa današnjim medicinskim razumevanjem tih stanja, ali su predstavljala važan pokušaj da se fizički i psihički život čoveka sagledaju u međusobnoj vezi.

Dakle, telo nikada nije zaista nestalo iz psihologije. Ono što se menjalo bio je način na koji mu se pristupalo: kao predmetu objektivnog fiziološkog istraživanja, izrazu unutrašnjih konflikata ili, kasnije, neposrednom izvoru informacija o našem emocionalnom iskustvu.

Kako je telo ušlo u psihoterapijsku sobu?

Kada govorimo o istoriji telesno orijentisane psihoterapije, jedno od ključnih imena jeste Vilhelm Rajh, austrijski psihoanalitičar koji je početkom XX veka radio u Frojdovom profesionalnom okruženju. Rajh je tridesetih godina počeo da razvija ideju da se psihološki odbrambeni mehanizmi ne manifestuju samo kroz misli, ponašanje i karakter, već i kroz hronične obrasce mišićne napetosti, držanja tela i disanja. Ovakve obrasce nazivao je karakternim i mišićnim oklopom.

Njegova pretpostavka bila je da osoba koja tokom života sistematski potiskuje određene emocionalne reakcije može razviti i karakteristične telesne načine reagovanja, poput ukočenosti, ograničenog disanja ili stalnog mišićnog stezanja. Rajhova kasnija istraživanja i teorijske tvrdnje u velikoj meri napustile su okvire naučno potkrepljene psihologije. Ipak, njegov istorijski značaj za razvoj telesnih psihoterapijskih pristupa ostaje važan. Među autorima na koje je uticao bio je Aleksandar Loven, osnivač bioenergetske analize, koji je nastavio da istražuje odnos emocionalnih iskustava, držanja tela, mišićne napetosti i pokreta.

Pedestih godina razvija se i geštalt terapija, povezana sa radom Frica i Lore Perls, Pola Gudmana i drugih autora. Geštalt nije nastao kao isključivo telesna psihoterapija, ali je svest o neposrednom iskustvu, uključujući telesne senzacije, pokrete i način disanja, postala važan deo njegovog terapijskog pristupa.

Umesto da se pažnja usmerava samo na objašnjavanje prethodnih iskustava, geštalt terapeuti istražuju i ono što se događa u sadašnjem trenutku. Kako osoba govori o nekoj temi? Da li zadržava dah? Kakav položaj zauzima? Šta primećuje u sopstvenom telu dok opisuje određeni odnos ili događaj? Ovakva pitanja pritom ne polaze od pretpostavke da određeni gest ima unapred poznato značenje, već od ideje da način na koji nešto doživljavamo može biti jednako važan kao i naše objašnjenje tog doživljaja.

U drugoj polovini XX veka razvijaju se i drugi pristupi, među kojima su rad sa pokretom i plesom, Judžin Gendlinov Focusing, Hakomi metoda Rona Kurca, kao i kasnije senzomotorna psihoterapija Pet Ogden i Somatic Experiencing Pitera Levina.

Ove metode međusobno se razlikuju po teorijskim polazištima i tehnikama, ali dele jedno važno interesovanje: telo ne posmatraju samo kao mesto na kojem se psihičke teškoće ispoljavaju, već i kao deo iskustva kojem se u terapijskom procesu može posvetiti neposredna pažnja.

Kako me je joga naučila da drugačije razumem sopstveno telo

Moje lično razumevanje veze između fizičkih, fizioloških i mentalnih stanja počelo je da se menja tek kada sam počela da praktikujem jogu, pri čemu ne mislim (prvenstveno) na fizičke benefite vežbanja, već na nešto što mi je u početku delovalo gotovo paradoksalno: iskustvo svesnog pokretanja tela. Na prvi pogled, izraz svesno kretanje zvuči oksimoron. Zar ne pokrećemo telo svesno svaki put kada pružimo ruku da nešto dohvatimo, ustanemo sa stolice ili krenemo niz stepenice? U suprotnom bi naše telo imalo potpuno autonomiju i ne bismo mogli da ga kontrolišemo (ni u pozitivnom, ni u negativnom smislu).

Međutim, razlika je u tome na šta usmeravamo pažnju. Kada pružamo ruku da uzmemo čašu, uglavnom smo usredsređeni na cilj radnje. Sam pokret odvija se gotovo automatski, bez potrebe da razmišljamo o svakom mišiću ili promeni položaja tela. Tokom joge, međutim, pažnja se postepeno preusmerava upravo na iskustvo pokreta: na ravnotežu, raspodelu težine, disanje, napetost pojedinih mišića i osećaj koji nastaje kada se telo opusti.

U tom procesu počela sam jasnije da primećujem nešto što mi je ranije promicalo: koliko fizička napetost može da prati određena mentalna stanja, ali i koliko promena telesnog doživljaja može da utiče na moje subjektivno osećanje smirenosti. Nisam, naravno, otkrila nešto što psihologija već nije poznavala. Ipak, stepen razumevanja određenog fenomena ili iskustva koje dolazi od teorijskog znanja i onog iz neposrednog iskustva ponekad je značajno različita, i više nego što očekujemo.

Pritom, joga je praksa ukorenjena u indijskim filozofskim i duhovnim tradicijama, koje su se pitanjima svesti, pažnje, tela i disanja bavile mnogo pre nastanka moderne zapadne psihologije. Isto tako, joga nije isto što i psihoterapija, niti bi ove dve prakse trebalo poistovećivati. Savremene forme joge takođe predstavljaju različite interpretacije mnogo starijih tradicija. Ono što ih u ovom kontekstu povezuje jeste interesovanje za usmeravanje pažnje na unutrašnje iskustvo.

Danas za deo onoga što sam počela da primećujem postoje i precizni naučni pojmovi. Propriocepcija označava sposobnost da osećamo položaj i kretanje sopstvenog tela, dok se interocepcija odnosi na opažanje unutrašnjih telesnih signala, poput otkucaja srca, disanja, gladi ili drugih fizioloških stanja.

Ovi procesi imaju važnu ulogu u našem emocionalnom životu. Telesne senzacije nisu samo sporedna posledica emocija, već deo načina na koji ih prepoznajemo i doživljavamo. Upravo je ta ideja postala jedna od važnih poveznica između savremene neuronauke i telesno orijentisanih psihoterapijskih pristupa.

Šta nam savremena neuronauka govori o povezanosti tela i emocija?

Jedan od autora koji su značajno doprineli savremenom razumevanju odnosa između telesnih stanja i psihičkih procesa jeste neuronaučnik Antonio Damasio. Njegova hipoteza somatskih markera polazi od pretpostavke da telesni signali i njihovi prikazi u mozgu učestvuju u emocionalnom vrednovanju iskustava i donošenju odluka. Naše odluke, prema ovom modelu, nisu rezultat isključivo racionalnog razmatranja informacija, već na njih utiču i emocionalni i fiziološki procesi.

Iako su pojedini aspekti ove hipoteze predmet naučnih rasprava, istraživanja interocepcije danas potvrđuju da su obrada unutrašnjih telesnih signala i emocionalno iskustvo blisko povezani. Setimo se samo koliko različitih telesnih senzacija možemo da primetimo kada smo uznemireni. Ubrzan rad srca, napetost u ramenima, stezanje vilice, promenjen ritam disanja ili neprijatan osećaj u stomaku često se javljaju zajedno sa psihološkim doživljajem stresa.

Naravno, takve reakcije nisu jedinstvene za pojedinačne emocije. Ubrzano srce može biti posledica fizičke aktivnosti, kofeina, uzbuđenja ili straha, a bol u vratu može imati sasvim fizičke uzroke. Ipak, ono što je za psihoterapiju posebno zanimljivo jeste način na koji opažamo i, posebno, tumačimo te senzacije.

Za neke ljude telesna napetost predstavlja prvi prepoznatljiv znak da su uznemireni, čak i kada još nisu uspeli da identifikuju emociju koju osećaju. Kod drugih, ista senzacija može izazvati dodatnu zabrinutost i doprineti začaranom krugu anksioznosti. Zato savremena istraživanja sve više pažnje posvećuju ne samo tome koliko dobro opažamo telesne signale, već i tome kako ih razumemo, koliko im pažnje pridajemo i na koji način na njih reagujemo.

Šta je zapravo somatska psihoterapija?

Iako se o somatskoj terapiji danas često govori kao o jedinstvenoj metodi, ovaj izraz zapravo obuhvata različite psihoterapijske pristupe koji telesno iskustvo uključuju u razumevanje i tretman psiholoških teškoća.

Za razliku od predstave o psihoterapiji kao razgovoru između terapeuta i klijenta, u kojem su u središtu misli, sećanja i međuljudski odnosi, somatski pristupi veću pažnju posvećuju i telesnim senzacijama koje prate određena iskustva. To, međutim, ne znači da se u njima ne razgovara. Naprotiv, razgovor može ostati centralni deo terapijskog procesa, ali se uz njega istražuje i ono što osoba primećuje u telu.

Terapeut, na primer, može da pozove klijenta da obrati pažnju na fizičke senzacije koje se javljaju dok govori o nekoj stresnoj situaciji. Da li primećuje napetost? Kako diše? Da li se osećaj menja kada uspori, promeni položaj ili preusmeri pažnju na nešto što mu pruža osećaj sigurnosti?

U zavisnosti od metode, rad može uključivati vežbe telesne svesnosti, pažljivo praćenje disanja, blage pokrete, istraživanje položaja tela ili postupno prepoznavanje promena u fiziološkoj pobuđenosti. Jedan od poznatijih savremenih pristupa jeste Somatic Experiencing, koji je razvio Piter Levin. U njegovom središtu nalazi se rad sa telesnim senzacijama povezanim sa stresom i traumatskim iskustvima, pri čemu se posebna pažnja posvećuje postepenosti i izbegavanju preplavljivanja osobe intenzivnim emocionalnim reakcijama.

Senzomotorna psihoterapija, koju je razvila Pet Ogden, takođe uključuje rad sa telesnim reakcijama, ali ga povezuje sa teorijama traume, afektivne regulacije i obrazaca vezivanja. Metode poput Hakomija, s druge strane, kombinuju telesnu svesnost, usmeravanje pažnje na sadašnji trenutak i istraživanje emocionalnih i psiholoških obrazaca.

Važno je naglasiti da somatska psihoterapija ne podrazumeva nužno fizički dodir. Mnogi pristupi oslanjaju se prvenstveno na razgovor, pažnju i pokret, dok se eventualni dodir razmatra samo u okviru odgovarajuće stručne obuke, jasnih profesionalnih granica i izričitog pristanka klijenta. Drugim rečima, cilj nije da terapeut „pročita“ telo i otkrije neku skrivenu istinu koju osoba sama ne zna, nego da se telesno iskustvo uključi u proces razumevanja emocija, reakcija i načina na koje osoba uspostavlja osećaj sigurnosti.

Da li telo zaista pamti traumu?

Popularnost knjige The Body Keeps the Score, psihijatra Besela van der Kolka, značajno je doprinela interesovanju javnosti za odnos traume i telesnog iskustva. Međutim, tvrdnja da telo „pamti“ traumatska iskustva zahteva određenu preciznost.

Traumatska iskustva mogu biti povezana sa dugotrajnim promenama u stresnim reakcijama, autonomnoj regulaciji, spavanju, pažnji, emocionalnom reagovanju i načinu na koji osoba doživljava određene telesne senzacije. Ipak, to ne znači da su sećanja doslovno pohranjena u mišićima ili da se određena trauma može identifikovati na osnovu napetosti pojedinog dela tela.

Ta razlika posebno je važna u vremenu kada se psihološki pojmovi sve češće koriste izvan stručnog konteksta, često uz pojednostavljena objašnjenja i obećanja brzog emocionalnog oslobađanja. Upravo zato naučna potkrepljenost pojedinih somatskih metoda zaslužuje pažnju.

Pregled istraživanja Somatic Experiencing pristupa, objavljen 2021. godine u časopisu European Journal of Psychotraumatology, pokazao je preliminarno ohrabrujuće rezultate u smanjenju simptoma povezanih sa posttraumatskim stresom. Ipak, autori su naglasili da su dostupne studije metodološki neujednačene i da je potrebno više kvalitetnih randomizovanih kontrolisanih istraživanja. Slično tome, stručnjaci koje je konsultovao Harvard Health Publishing ukazuju na činjenicu da telesno orijentisane terapije još nemaju jednako snažnu istraživačku podršku kao pojedini dobro proučeni psihoterapijski pristupi.

Za tretman posttraumatskog stresnog poremećaja, međunarodne kliničke smernice i dalje prvenstveno preporučuju metode sa čvršćim dokazima efikasnosti, uključujući određene oblike kognitivno-bihejvioralne terapije usmerene na traumu i EMDR. To ne znači da somatski pristupi nemaju vrednost, već da je važno razlikovati njihovu teorijsku osnovu, lična iskustva korisnika i ono što je do sada potvrđeno kontrolisanim naučnim istraživanjima.

Kome bi telesno orijentisana psihoterapija mogla da odgovara?

Somatski pristupi mogu biti posebno efiksan ljudima koji primećuju izraženu povezanost između emocionalnog stresa i telesnih reakcija, poput hronične napetosti, ubrzanog disanja ili teškoća sa opuštanjem. Takođe, nekim osobama koje teško prepoznaju ili verbalizuju sopstvena osećanja rad sa telesnim senzacijama može ponuditi dodatni način istraživanja emocionalnog iskustva.

Za druge, naročito za one koji su već prošli kroz verbalno orijentisanu psihoterapiju, ali žele da prodube razumevanje sopstvenih reakcija, uključivanje telesne svesnosti može predstavljati koristan nastavak rada. Ipak, usmeravanje pažnje na telo nije prijatno niti korisno za svakoga u svakom trenutku. Osobe koje imaju intenzivnu anksioznost, panične napade, disocijativne simptome ili posledice traumatskih iskustava mogu određene telesne senzacije doživeti kao posebno uznemirujuće.

Izuzetno je važno, upravo iz tog razloga, da terapijski rad bude individualno prilagođen, postepen i vođen kvalifikovanim stručnjakom, bez pretpostavke da je intenzivno suočavanje sa telesnim doživljajima samo po sebi lekovito.

Jednako je važno da se fizički simptomi ne tumače automatski kao psihološki problem. Bol, vrtoglavica, otežano disanje ili druge telesne tegobe zaslužuju odgovarajuću medicinsku procenu kada za to postoje indikacije. Telesno orijentisana psihoterapija zato ne mora biti zamena za druge oblike psihološke ili medicinske pomoći. Za neke ljude ona može predstavljati dodatnu dimenziju psihoterapijskog procesa, dok će drugima više odgovarati drugačiji pristup.

Povratak ili drugačija vrsta pažnje?

Kada danas govorimo o „povratku telu“ u psihoterapiji, moglo bi se steći pogrešan utisak da je ono nekada bilo potpuno isključeno iz psihološkog razumevanja čoveka. Istorija discipline pokazuje upravo suprotno. Od filozofskih rasprava o odnosu duše i tela, preko ranih fizioloških istraživanja i Džejmsove teorije emocija, do savremene neuronauke, telo je neprestano bilo prisutno u pokušajima da razumemo ljudsku psihu.

Povratak telu zato ne podrazumeva odustajanje od razuma, razgovora ili psihološke analize – naprotiv, može predstavljati njihovo proširenje. Ako želimo bolje da razumemo sopstveni unutrašnji život, jednako je važno primetiti i kako se osećamo u sopstvenom telu.