Povezano
Kada ste poslednji put izašli u šetnju, a da niste imali nikakav konkretan cilj? Bez odlaska do prodavnice, dogovorenog susreta ili potrebe da dostignete određeni broj koraka. Samo da biste hodali, bez unapred određene rute i vremena povratka. Knjige o hodanju iz različitih perspektiva istražuju ovu naizgled najjednostavniju ljudsku aktivnost.
U svakodnevici u kojoj gotovo svaka aktivnost mora da ima neku svrhu, čak je i pešačenje postalo deo kulture produktivnosti. Hodamo kako bismo sagoreli kalorije, napravili deset hiljada koraka ili poboljšali koncentraciju, a sve ređe jednostavno zbog zadovoljstva kretanja. Iako znamo da šetnja može pozitivno da utiče na fizičko i mentalno zdravlje, možda njena najveća vrednost leži upravo u tome što ne mora ničemu da služi.
Hodanje je vekovima bilo neodvojivo od filozofije, umetnosti i književnosti. Aristotel je, prema tradiciji, podučavao svoje učenike tokom šetnji, Ruso je u dugim lutanjima pronalazio prostor za razmišljanje, a Niče je veliki deo svojih ideja razvijao u pokretu. Za mnoge pisce šetnja nije predstavljala predah od stvaralaštva, već njegov sastavni deo. Ali hodanje može biti i nešto drugo: način upoznavanja grada, čin neposlušnosti, pokušaj suočavanja sa sopstvenim mislima ili, u slučaju jednog poznatog filmskog reditelja, gotovo iracionalan izraz ljubavi.
Filozofija pešačenja, Frederik Gro
Zašto neke od najboljih ideja dobijamo upravo onda kada ustanemo od radnog stola i izađemo napolje? Francuski filozof Frederik Gro polazi od ovog pitanja u knjizi Filozofija pešačenja, ali umesto da ponudi još jedan praktični vodič za zdraviji život, istražuje vezu između hodanja, mišljenja i slobode. Kroz iskustva poznatih mislilaca i pisaca, među kojima su Fridrih Niče, Žan-Žak Ruso, Henri Dejvid Toro, Imanuel Kant i Artur Rembo, Gro pokazuje koliko različitih značenja može imati jedna obična šetnja. Za nekoga je ona način da pronađe inspiraciju, za drugoga prilika za osamu, a za trećega svojevrsni otpor pravilima i očekivanjima društva.
Posebno je zanimljiv njegov odnos prema ideji brzine. Dok se savremeni život uglavnom zasniva na težnji da za što manje vremena uradimo što više stvari, hodanje nas primorava da prihvatimo sporiji ritam. U njemu nema prečica, a sama udaljenost ponovo dobija značenje.
Lutalaštvo: istorija hodanja, Rebeka Solnit
Ako je hodanje toliko prirodna ljudska aktivnost, zašto je njegova istorija istovremeno i istorija društvenih privilegija, slobode i borbe za javni prostor? Američka književnica i esejistkinja Rebeka Solnit u knjizi Lutalaštvo: istorija hodanja istražuje kako se naš odnos prema kretanju menjao kroz vekove. Od filozofa koji su razmišljali u šetnji i pesnika koji su inspiraciju pronalazili u prirodi, preko razvoja gradskih parkova i pešačkih staza, sve do savremenih protestnih marševa, Solnit pokazuje da hodanje nikada nije bilo isključivo pitanje fizičkog kretanja.
Jedna od ključnih tema kojima se bavi jeste pravo na slobodno kretanje. Ko je kroz istoriju mogao da luta gradom bez straha? Kome su pripadale ulice, parkovi i prirodni predeli? I zašto se mogućnost da hodamo sami, naročito za žene, nikada nije podrazumevala u istoj meri? Knjiga tako povezuje lično i političko, svakodnevne šetnje i velike društvene promene. Posebno je relevantna danas, kada se gradovi sve više prilagođavaju automobilima, javni prostori komercijalizuju, a vreme koje provodimo napolju često zavisi od rasporeda koji jedva ostavlja mesta za dokolicu.
O hodanju po ledu, Verner Hercog
Postoje putovanja koja započinjemo zato što želimo nešto da vidimo, ali i ona za koja nemamo sasvim racionalno objašnjenje. Jedno od takvih preduzeo je nemački filmski reditelj Verner Hercog u novembru 1974. godine. Kada je saznao da je njegova prijateljica i filmska istoričarka Lota Ajzner teško bolesna, Hercog je odlučio da iz Minhena do Pariza krene peške, uveren da ona neće umreti dok ne stigne do nje. Nije ga zaustavila činjenica da je bila zima, niti da ga čeka nekoliko stotina kilometara hodanja kroz sneg, kišu i hladnoću.
Iz tog neobičnog putovanja nastala je knjiga O hodanju po ledu, kratki dnevnik u kojem se smenjuju opisi napuštenih sela, zaleđenih puteva, susreta sa nepoznatim ljudima i unutrašnjih previranja samog autora. Hercog piše neposredno, ponekad gotovo halucinantno. Njegove beleške nisu klasičan putopis koji nas vodi kroz znamenitosti i preporučuje mesta koja treba posetiti. Naprotiv, u njima ima mnogo umora, samoće, straha i neizvesnosti. Šetnja ovde prerasta u čin vere, upornosti i ljubavi, dok fizičko putovanje postaje način da se čovek suoči sa sopstvenom nemoći pred mogućnošću gubitka.
Sanjarije usamljenog šetača, Žan-Žak Ruso
Gotovo dva i po veka pre nego što je mindfulness postao deo svakodnevnog wellness rečnika, Žan-Žak Ruso pisao je o potrebi da se udaljimo od društvene buke i pronađemo prostor za sopstvene misli. Sanjarije usamljenog šetača nastajale su tokom poslednjih godina njegovog života, između 1776. i 1778, a objavljene su posthumno. Knjiga je sastavljena od deset tekstova koje Ruso naziva šetnjama, iako se oni ne bave toliko pređenim kilometrima koliko unutrašnjim putovanjima.
U njima razmišlja o prošlosti, odnosima sa drugim ljudima, prirodi, samoći i sopstvenom mestu u svetu. Njegove šetnje nisu samo izvor zadovoljstva, već i pokušaj da pronađe mir nakon godina sukoba, razočaranja i osećaja odbačenosti. Zanimljivo je koliko njegove misli danas deluju savremeno. Iako su okolnosti potpuno drugačije, potreba da se makar privremeno udaljimo od tuđih očekivanja i pronađemo sopstveni ritam ostaje prepoznatljiva. Ruso nas, međutim, ne poziva da od samoće napravimo još jednu tehniku samopomoći. Njegova knjiga mnogo je složenija, istovremeno melanholična, introspektivna i duboko lična.
Hodanje, Tomas Bernhard
Austrijski pisac Tomas Bernhard u kratkom romanu Hodanje prati razgovor dvojice muškaraca koji tokom šetnje neprestano raspravljaju o svom zajedničkom poznaniku, Kareru, čiji je život obeležio psihički slom. Naizgled jednostavna situacija postepeno se pretvara u vrtlog misli, ponavljanja i digresija. Bernhardov karakteristični stil, istovremeno mračan, ironičan i apsurdan, čini da se granica između razmišljanja i opsesije gotovo potpuno izgubi.
Za razliku od filozofa koji u hodanju pronalaze spokoj, Bernhard istražuje njegovu uznemirujuću stranu. Šta se događa kada ne možemo da pobegnemo od sopstvenih misli? Da li nas kretanje zaista oslobađa ili samo stvara prostor da se još dublje izgubimo u njima? Ovo nije knjiga koja će vam obećati da ćete se posle svake šetnje osećati bolje, ali jeste izuzetno zanimljivo književno istraživanje veze između tela, jezika i mišljenja.
Ovaj sadržaj nije sponzorisan. Svi proizvodi predstavljaju nezavisan izbor autora. BURO. ne ostvaruje proviziju od eventualne kupovine putem navedenih linkova.