Relativno skoro sam pročitala članak u online izdanju magazina „The Wall Street Journal“ o tome kako safari komadi više nisu ok zato što je ovo stil inspirisan kolonijalizmom. Dakle, stigli smo dotle da ozbijna publikacija postavlja premisu da nije politički korektno nositi zelenu, kaki i boju peska uz velike džepove, tzv. utility komade. Moja prva reakcija? Da molim Yvesa i Veruschku da im oproste.
Lično, nemam puno poštovanja prema ljudima kojima je glavna profesija da se vređaju u svoje (i još češće) tuđe ime. Nisam predstavnik onoga što se u Americi naziva white privilege, nisam ni Amerikanka, nisam ni plava, niti mi je deda išao u neku od Yvy League škola. Žensko sam. Da li to znači da sam dovoljno društveno ugrožena da smem da govorim iskreno? Na primer, iskreno, mislim da Jennifer Lawrence ima puno pravo da stoji u haljini sa dekolteom i šlicem u februaru, kada je napolju hladno. Mislim da dežurni dušebrižnici ne treba da je primoravaju da se brani zbog toga. Mislim da je u osnovi dobra diskusija o političkoj korektnosti u modi, zastranila u nekim svojim delovima.
„U modi se, u suštini, ne radi o odeći“, izjavila je Franca Sozzani, legendarna glavna urednica italijanskog Voguea, kao komentar na neka od svojih kontroverznijih izdanja kao što su all black issue iz 2008. godine u kom nije bilo nijedne manekenke svetle kože, editorijala sa izlivenom naftom 2010. i editorijala sa temom porodičnog nasilja iz 2014. godine. „Radi se o životu. Ne možemo stalno pisati samo cveću, čipkama i akvamarinu.“
Dizajneri se služe raznim „osetljivim“ motivima decenijama. Ako ćemo da se zadržimo u poslednje tri, Jean Paul Gaultier je u prvoj polovini devedesetih imao kolekcije inspirisane Hasidi Jevrejima i Mongolima, Chalayan je 1997. godine na pistu poslao modele u čadorima, a Galliano je jednu svoju kolekciju visoke mode za Dior nazvao „Beskućnici“. Molim da mi se ne zameri što ga spominjem, neko vidi samo anti-semitistu, ja vidim i čoveka koji je imao nervni slom i problem sa opijatima (a nećemo, nadam se, da napadamo osobe sa bolestima zavisnosti). Da li su ovakve kolekcije zaista samo frivolan odgovor na ozbiljne probleme, kulturološko prisvajanje najgore vrste? Ili su pokušaj modne industrije da skrene pažnju na ove teme preko sredstava koja su joj na raspolaganju? Biću realna, verovatno se radi i o jednom i o drugom. Ali svaki put se digla prašina, i svaki put je upravo ta sporna odeća malo pomerila granicu razumevanja u dobrom smeru.
Najbolja moda je ona koja izaziva konvencije. Njena svrha je da reflektuje svet oko nas. Pitajte bilo kog kustosa koji se bavi odećom zbog čega ona pripada u muzeju i dobićete odgovor da je moda ogledalo svog vremena. Franca Sozzani je verovala da moda ima mogućnost i zadatak da svoj položaj iskoristi da istakne probleme i gurne ih pod oko javnosti. Ipak, mnogi modu stavljaju isključivo u kutiju sa etiketom „beg od stvarnosti“. Dozvoljavaju joj jedino ulogu da nam stalno iznova pruža ružičaste snove o glamuru. Ako neko ne želi da prihvati ovu ulogu, lako nastaje problem. Opšta pretpostavka je da je moda isključivo plitka stvar, koja ne može, jednostavno nije u stanju, da razume bilo šta na nivou koji nije površinski.
Ipak, ne mogu da se ne zapitam šta bi se desilo da je kojim slučajem Lee McQueen i dalje živ i za kormilom svog brenda? On je sebi dozvoljavao luksuz (i bio u mogućnosti da to uradi zbog drugačije društvene klime) da kritičarima koji su ga optuživali za „političku nekorektnost“ figurativno pokaže srednji prst. Ili da na ljubazan upit, pruži jednostavno objašnjenje posle kog nije bilo potrebe da se izvinjava. Postojali su dobra volja i nešto što se zove kreativni integritet kao i svest da nije sve nastalo iz bahatog neznanja, da nije svako tumačenje isključivo bukvalno. 1997. godine na reviji „La Poupée“, crna manekenka je prošetala po pisti sa metalnim okovima na rukama i nogama koji su joj ograničavali kretanje. Kada je upitan da li se radi o referenci na robovlasništvo, McQueen se stresao i objasnio da sporni look sa tim nema nikakve veze, već da je okov simbol ograničenja koja modi nameću buržoaski arbitri dobrog ukusa. I to je prošlo. Trebalo je samo pitati. Možete li da zamislite kakav cunami bi se desio na društvenim mrežama i da li bi ga Lee McQueen preživeo da se ovo kojim slučajem desilo danas? Ljudi, kada nisu sigurni u to kako da protumače nešto, uglavnom pretpostave najgore.
Naravno, ovo ne znači da neki dizajneri, magazini i platforme ne vijaju kratkotrajan efekat jeftinog šoka. Ne treba ni da „da oprost“ dizajnerima, fotografima i stilistima ili ih oslobodi odgovornosti za sopstvene postupke. Svi treba da budemo svesni realnosti u kojoj živimo. Kraj prošle godine je bio turbulentan, sa dva ogromna igrača u igri. Pratili smo Diet Prada izveštaje kao da gledamo neko prvenstvo, sa fascinacijom kojom bismo gledali sudar koji je neizbežan, a od kog ne možemo da odvratimo pogled. Za ispade kakve je imao Stefano Gabbana, u vezi sa Kinezima, gej zajednicom, ženama, Selenom Gomez i svetom uopšte, nema opravdanja. Ni afera sa Pradamalia privescima nije baš sjajan PR: „Ljudi žele poštovanje zato što se danas raspravlja o kulturnoj aproprijaciji. Ali ona je u osnovi mode. Ona je i u osnovi umetnosti, svega.“ Nisam sigurna da je ovo najprimerenija Miuiccijina izjava na temu, ma koliko uopšteno bila istinita, pogledajte priveske u pitanju pa odlučite sami.
Ali nisu svi koji su se zamerili Instagram i modnoj zajednici počinili „prekršaje“ istog kvaliteta i intenziteta. Danas, čini mi se, sve što neko uradi može nekog da uvredi. Atmosfera autocenzure (a to je najgora cenzura od svih) vlada i u medijima koji se bave modom isto koliko i u modnim kućama. Modni kritičari i novinari sve se više boje da kažu šta zaista misle iz straha da će i oni dobiti dozu istog leka. Modne kuće, sa svoje strane, rade da bi na kraju napravile profit. Riziku često nema mesta u toj računici pa su i kolekcije sve češće smišljene tako da se izbegne bilo kakva mogućnost da se „neko nagazi“. Nažalost, to znači da su često mlake i nebitne. Ako pravite nešto da bi se dopalo svima, vrlo često taj proizvod neće nikom ništa posebno značiti. A ko je onda na dobitku u ovoj atmosferi političke korektnosti? Gorepomenuti dušebrižnici koji, predvodeći svoje virtuelne armije, istovremeno prave tržište za svoje proizvode i šire svoj uticaj preko svih granica koje bi, kao anonimusi, dostigli. O ucenama negativnim PR-om da ne govorimo.
Jasno je da stvari nisu crno-bele, a granice nisu uvek jasne. Ali ako ukinemo svu kreativnu slobodu, šta nas čeka u budućnosti osim dosade i ravnodušnosti? I, ne, ne govorim samo o modi.