Film “Parazit” je ispisao novu stranicu istorije kada je kao južnokorejski film, nominovan u tri kategorije za Oskara – najbolji film, najbolji režiser, najbolji strani film. Mogao bi sasvim lagano i da pokupi sve, ali pretpostavljamo da se to u nedelju neće dogoditi, no barem sa jednom statuom ide kući sigurno. Iako nismo sigurni šta mislimo o tome što postaje serija ono u šta apsolutno jesmo sigurni jeste da je u pitanju genijalan film i pravo remek delo. Masterirani crni humor, porodična drama i psihološki triler u jednom, a sve to u mnogome određuje i samu prirodu južnokorejskih filmova kojima nije nepoznanica da dobijaju svetske pohvale na račun svoje specifične estetike i bizarnih zapleta.
Pored “Parazita” postoji mnogo kinematografskih poslastica sa ovog meridijana, i zapravo čitav južnokorejski Novi talas (poznatiji kao „Hallyuwood” gde „hallyu“ znači nešto kao “struja, vetar iz Koreje”) je iznedrio veliki broj sjajnih autora i ostvarenja, čime se južnokorejska filmska industrija uspostavila kao jedna od najboljih svetskih u poslednje dve decenije. Neo-noir akciju “Oldboy” ćemo preskočiti jer je toliko kultan da je i Spike Lee radio svoju verziju 2013. i da ga je verovatno do sada već svako i odgledao (ako ne, onda pridodajte i to na listu, zapravo celu “The Vengeance Trilogy”) i prelazimo na ostale filmove koji su definitivno vredni vaše pažnje. Kada već traje korejski hajp, vozite se na tom talasu i dodajte ove filmove na svoju listu.
“Okja” (2017)
Režija: Bong Joon-ho
Uzbudljiva, nežna, šarmatna drama puna nežnih momenta koja pokazuje kakav je život u zajednici u korejskim planinama. Odatle, iz mira i porodičnosti i ljubavi, baca nas na njujorški beton i svet cinizma, opasnosti i neprijateljstva kojim predsedava maestralna Tilda Swinton. Dva sveta koja ne mogu da budu dalja, ali se ipak sudare, dok Mija pokušava da zaštiti Okju, čudno biće nalik na veliko prase koje liči na nilskog konja i koji je njen jedini prijatelj a za kojeg su zainteresovani svi, i to ne iz dobrih razloga. Odnos Mije i Okje je nešto zbog čega se srce topi a lako je i zaplakati, malo kao kad gledate crtani film “Dumbo”, ili “E.T.” ili kako se zbližavaju Elisa Esposito i biće iz vode.
Žanrovski ni nalik na „Parazit“ ali od istog režisera, pa ako želite da istražite njegov opus, počnite odavde. (Bonus savet: odatle pređite na „Mother“, nema na čemu.)
Kim Jee-woon je i pre ovog filma već bio globalno priznat i prepoznat zbog svog filma “A Tale of Two Sisters” ali je ovaj film definitivno zacementirao njegov uspeh. Nakon što profesionalni ubica Sun-woo odbija da ubije nevernu ljubavnicu svog šefa, nalazi se na meti svoje bande koja sada pokušava da ubije njega, zbog neposlušnosti i odbijanja zadatka. Sun-woo uspeva da pobegne ali se sve pretvara u konstatno jurenje i osvetu. Super dinamičan film koji ćete verovatno gledati na ivici stolice, a Lee Byung-hun (koji igra glavnu ulogu) je maestralan izbor za ovu ulogu. Scene borbe: utra stilizovane. Muzika: ge-ni-jal-na, budući da je Dalapalan, južnokorejski kompozitor radio muziku, u duhu Ennio Morriconea. Akcioni film na mnogo, mnogo višem nivou od onog na koji nas je Zapad navikao.
Adaptirana kratka priča Harukija Murakamija, bila je ozbiljna tema Kanskog filmskog festivala 2018. godine. Film se prvenstveno bavi dinamikom čudnog ljubavnog trougla, manipulacijom, željama i tajnama. Lee Jong je zaljubljen u Hae-Mi koja je u vezi sa Benom, veoma tajanstvenim, bogatim dečkom o čijim poslovima se ništa ne zna. Međutim ono što se zna, to jest što otkriva Leeju je njegov prilično bizaran hobi. Kako se priznanja ređaju, komplikuje se i odnos između svih njih, a njihovi životi dobijaju zaokret. Anksiozno, melanholično razvijanje priče, uz puno osećaja nelagode i zbunjenosti koji se naglašavaju dužinom trajanja scena. Uostalom i ceo film traje preko dva sata, tako da spremite se na nervozu. Ako ste fanovi Murakamija, ovo je obavezna lektira. A i ako niste, takođe.
Pre uspona Bong Joon-hoa, Chan-wook Park je bio zvezda korejske kinematografije i najhvaljeniji režiser, što je i logično budući da potpisuje “Oldboy” o kome se naširoko i naveliko govorilo. “The Handmaiden” je doduše potpuno drugačiji od toga, i njegov izlet u dramu i romansu, a verovatno i najpoetičniji film koji je snimio, i onaj za koji je dobio Oskara. Radnja je smeštena u vreme japanske okupacije Koreje. Priča prati Lejdi Hideko izuzetno bogatu naslednicu koja živi na imanju svog incestoidnog ujaka Kouzukija. U priči se pojavljuju i pevarant Fuđivara koji želi da se oženi njom i uzme joj pare, a u to ime infiltrira Suk-Hi da joj bude sluškinja, koja zapravo ima za cilj da je ubedi kako je Hideko savršen. Ipak, njih dve počinju intimno da se zbližavaju, sve prestaje da ide po planu i počinje da se komplikuje, a prave prirode i motivi svakog od njih četvoro izlaze na videlo. Uostalom, jedan pogled na poster i jasno vam je sve. Misteriozna i čudno naelektrisana atmosfera, predivni kostimi i sjajan OST.
Film koji je iako dosta klasična akcija, toliko lepo vođen i izveden da je primio četvorominutne stojeće ovacije na premijeri u Kanu. Od detinjstva Sook-hee je odgajana i trenirana da bude profesionalni ubica. Južnokorejska obaveštajna služba je rano regrutuje kao svog agenta uz dogovor da nakon deset godina službe, bude potpuno slobodna od takvog života i posla. Nakon što u 27. godini preuzima novi identitet i postaje Chae Yeon-soo, pozorišna glumica, počinje da uviđa da za nekog ko je bio ubica ceo život, “normalno” nije baš neka opcija i jednostavan zadatak. “The Villainess” ima dosta toga zajedničkog sa filmom Luca Bessona “La Femme Nikita”, koji donosi sličnu priču, i koji zapravo i jeste bio jedanod glavnih uticaja za Jung Byung-gilov film.