“Najvažnije je da se naspavaš – tvom organizmu je potrebno osam sati sna.” Ove reči, da ne kažem mamin gospel, mi i dalje odzvanjaju u ušima iako odavno više nisam mala i nemam nikakav ozbiljan razlog da ih se držim kao pijan(a) plota. Istina jeste da ne patim od nesanice, osim u retkim fazama ozbiljno teških i stresnih životnih situacija koje se ipak ne mogu nazvati trajnim stanjem. Istina je, isto tako, da baš i ne spavam najredovnije, moj ritam nije uvek ujednačen, a ljudi sa kojim provodim najviše vremena često su još gori od mene (znate ko ste). U pojedinim periodima života sam spavala vrlo malo, bez nekih ludih posledica iako sam već bila prerasla srednju školu. Ne znam i ne bih da se hvalim, pogotovo ne da solim ranu onima koji se zaista muče, ali verujem da nemam ozbiljnih problema. Jedna od mojih najboljih drugarica sa kojom sam nekoliko godina i živela je potpuno druga priča. Osim što od svoje treće godine pati od migrene, ozbiljno pati od hronične nesanice. Uz nju sam prvi put otkrila zvuke za uspavljivanje, panično spuštanje roletni srazmerno strahu da će se neki zrak svetla probiti ujutro nakon neprospavane noći, maske za lice, sprejeve za posteljinu, melatonin, čajeve i kupke, aplikacije na telefonu i, jednom rečju, začarani svet pomagala dizajniranih da vam pomogne da se opustite i odspavate nekoliko sati. Uz Yasmin sam otkrila i bindžovnje serija, drugačije nazvano “gledaj dok se ne onesvestiš”.
Danas, kada ne mogu da zaspim, shvatim da je obično ispred mene kompjuter. I da, gledam u ekran dok se ne onesvestim. Toliko se ne odvajam od njega da sam razmišljala o tome kako je kranje vreme da počnem da se mackam nekom zaštitom od plavog svetla neposredno pred odlazak u krevet. A onda sam, jednostavno, odlučila da je najjednostavnije da ga ni ne unosim u sobu, a da telefon ostavim tako da ne mogu da ga dohvatim iz kreveta. Verujte mi, u 90% slučajeva ovo radi posao. Isključim se i opustim.
Ipak, sve više i više ljudi mi se žali kako im je to nemoguće. Načini koje isprobavaju su praktično beskonačni (i ništa manje inventivni) ali nekada mi se čini da je kolektivna opsesija snom počela da proizvodi suprotan efekat: umesto da pomogne i smiri, ljude čini nervoznijim i pojačava im subjektivan osećaj da nešto ne rade kako treba. Dakle, još jedan način da se osećamo neadekvatno.
Za početak, iako je neki okviran broj sati verovatno tačan za većinu, to zaista ne znači da treba da vas hvata panika ako spavate manje. Godinama smo veličali javne figure koje tvrde da spavaju svega nekoliko sati na noć, ako i toliko. Danas više nije tako i pomalo smo pobegli u drugu krajnost. San je jedno od najizučavanijih fenomena medicinskog sveta, a njegovi poremećaju se dovode u vezu sa ogromnom lepezom loših posledica od gojaznosti do kancera. Kako nam je život uhvatio sve manje ljudski tempo, tako raste i broj ljudi koji zvanično pate od nesanice. Samim tim, drastično raste i broj prepisanih lekova i svakakvih pomagala. Nažalost, čini se da i pored toga ne spavamo kvalitetnije, ni bolje ni više. Istraživanja pokazuju da se u proteklim decenijama prosečno spavanje skratilo za devedeset minuta, dok oko 30% populacije spava manje od šest sati po noći.
Za ovo, naravno postoji mnogo razloga od kojih je prvi taj da više nikada nismo offline. Zapravo, istraživanja takođe pokazuju da je glavni uzork sve većih slučajeva nesanice taj što nam je poremećen cirkadijalni ritam – takoreći biološki ritam – koji velikim delom reguliše svetlost. Većina ljudi je sve vreme izložena svetlu, prirodnom ili veštačkom, više nije ni važno. Svetlo koje emituju uređaju koje koristimo pred spavanje, uključujući tu sve vrste ekrana, znatno odlažu prirodno oslobađanje melatonina i time direktno utiču na naš unutrašnji sat.
Danas, kada smo “osvojili ishranu i vežbanje”, okrenuli smo se trećem preduslovu zdravlja: kvalitetnom snu. Velik broj ljudi navodi upravo “bolji san” kao svoju najveću ambiciju vezanu za zdrav život. Nažalost, aplikacije za spavanje često proizvode potpuno suprotni efekat. Nije retko da zbog “nepostizanja targeta” koji aplikacija postavlja kao optimalan, onaj ko je koristi ne dobije ništa drugo osim frustracije (a svi znamo da što se više nerviraš, manje su šanse da ćeš zaspati isto kao što ni voda neće da proključa ako džedžiš iznad ringle) ali u ozbiljnijim slučajevima, aplikacije mogu doprineti razvoju poremećaja sna koji se zove ortosomnija.
Ironično, “orto” znači dobro, a “somnia” spavanje, a poremećaj se odnosi na razvijanje opsesije kvalitetnim snom. Ovaj poremećaj postao je zvanična dijagnoza pre svega koju godinu, a posebno se razvija kod osoba koje “prate svoje spavanje” putem aplikacija. U suštini problema nije sama tehnologija ili plavo svetlo nekog aparata već psihološki procesi koje ovakva praćenja trigeruju na način sličan tome kako dijete mogu trigerovati poremećaje u ishrani. Zbog toga što u svojoj osnovi ima opsesiju vezanu “za zdravlje” odnosno “zdrav san”, neki istraživači je smatraju pandanom ortoreksije, poremećaja u ishrani pri kom je osoba koja boluje opsednuta zdravom hranom do te mere da ugrožava svoje zdravlje.
Suština problema jeste da opsesivno ponašanje ne vodi rešenju nigde, pa ni na polju sna i po tom pitanju se svi stručnjaci slažu. Ukoliko želite da spavate bolje, treba o tome manje da mislite (i da isključite sve naprave u svojoj spavaćoj sobi) ili da koristite neke osnovne tehnike disanja i opuštanja. Ok, meni je lako to da kažem, nisam pravi insomniak. Fer.
Pravi insomniaci ne mogu poboljšati svoje stanje samo tako što će tapnuti na off dugme na ekranu ali to još manje mogu učiniti uz pomoć aplikacija (koje su diskutabilne i zbog zloupotrebe podataka koje skupljaju o korisnicima, na sličan način na koji se skandal sa zaštitom podataka desio sa fitnes aplikacijom Fitbit). Ono što treba da urade jeste da proniknu u srž problema, uz pomoć profesionalnog terapeuta. Rešenje se ne postiže za dva dana i može iziskivati dugotrajnu terapiju i resetovanje. A resetovanje na fabričko podešavanje je baš ono što je potrebno.