Kada pričamo o napadima panike, koji su složićemo se prilično neprijatno iskustvo za proživeti, obično ih svrstavamo u loše momente protiv kojih se treba boriti i koji treba da prođu. I treba da prođu, jer stanje stalne panike definitivno nije ni dobro ni zdravo, ali koliko god čudno zvučalo, a zvuči, dobri napadi panike i prestravljivanje do srži su nekada baš ono što nam treba. Signal su da nas nešto plaši, a kako ono što plaši ujedno i koči, nema funkcionalnije stvari od prebiranja po tegićima koji nas drže u sigurnim zonama i pitanjima tipa „da li možda želim više od ovoga?“ i „šta bih bila/bio da se ne plašim?“. Upravo ta pitanja stvarno umeju da probude paniku, i da, govorimo o pravom pravcatom “ležim u fetus položaju, bojim se da mrdnem, jer će me napasti još neko iz arsenala pitanja “da li je vreme da promenim posao?”, “ jel to to, ovako zamišljam svoj život?”, “možda treba pokrenuti nešto samostalno?”, “a možda PhD?” “šta ja radim uopšte?” napadu panike.
Ovi napadi dolaze u svim bojama i oblicima, i obično krajnje nepredvidivo ali to što ih proživljavamo definitivno ne govori ništa ni o nama ni o poslu koji obavljamo, a ponajmanje govori da nismo dovoljno dobri. Sumnje ne definišu ni ličnost ni karijeru i gotovo pa je naučno dokazano, da ih imaju svi čovekoliki stanovnici planete Zemlje, od računovođe u banci preko velikih CEOa do poznatih ličnosti. Imaju ih i oni koji su zapravo i potpuno zadovoljni sopstvenim žvotom i poslom i svime što uz to ide, samo se pitaju, jer je prirodno pitati se. Šta mogu bolje, šta mogu drugačije, da li želim, da li je vreme? U tim pretresanjima želja i dostignuća, i dok hiperventiliramo u 4 ujutru nad činjenicom da ne znamo šta će s nama biti u penziji, postoji nekoliko pitanja koja mogu da pomognu u odgovaranju da li smo se ozbiljno zeznuli i životno upropastili zarobivši se u pogrešnoj karijeri ili je sve samo prolazna faza. Razvedrimo se, jer u oba slučaja, nije nepopravljivo.
Da li sam naspavana / Da li sam gladna?
Nije šala. Vrlo je validna teorija da se ljudi dele u dve kategorije: na one koji su nesnosni kad su gladni i one koji su nesnosni kad su neispavani (okej i one koji su nesnosni kako god obrneš) i prvi sledeći put kad vas napadne jeziv, nepodnošljiv, dubinski besmisao, prvo pretresti ove dve opcije. Nedostatak sna prema naučnim istraživanjima igra veliku ulogu u stvaranju osećanja anksioznosti i može izazvati pravi haos u ogranizmu, a i u glavi, pa sve odjednom deluje mnogo strašnije, sivlje i očajnije. Oni trenuci u kojima na papiru sve deluje okej, ali smo u praksi ludi od brige, veoma često su samo rezultat svih nagomilanih neprospavanih noći i razmislimo još jednom na temu “jutro je pametnije od večeri”. Kao što ne bi bilo pametno donositi nagle karijerne (a ni druge) odluke “na prazan stomak”, tako ne valja ni na velike podočnjake. Nekada problem stvarno jeste biološke prirode i ukoliko ste u poslednje vreme imali više kafa nego obroka, i više sati pred tabelama i u papirima, nego u kvalitetnom snu, razmislite o boljem balansiranju i zdravijim navikama. Možda stigne i rozikastija perspektiva.
Burnout ili totalni promašaj?
Burnout je stvarna stvar. Milenijalse su kojekako nazivali: i lenjim i razmaženim i preterano zaštićenim i nenaviknutim na stvarni život i stvarne probleme i svašta smo podneli znajući da ništa od toga nije baš tako i da se borimo sa ozbiljnom aždajom savremenosti, a onda je na red došlo i imenovanje te iste ale. Burnout iliti pregorevanje je nešto sa čime se susreće visok postotak današnjih mladih i radnih a Svetska zdravstvena organizacija kaže da se burnout prepoznaje po tri simptoma. Prva dva su logična: premor i smanjena produktivnost, a treći je osećanje negativnosti i cinizma spram posla. Dakle, ukoliko posao koji radite odjednom nema smisao i sve želite da promenite loša vest jeste da je moguće da proživljavate ovaj sindrom, a dobra da to ne znači da ste nužno baš sve životno omašili, da ste karijerni promašaj i da vam je sreća bila u drugom zanimanju, već ste samo možda premoreni – ne treba vam stop dugme, već samo pauza.
Šta je stvarno pogrešno?
Ako smo otpisali prve scenarije, siti smo, naspavani, i generalno izbalansirani ali još uvek nezadovoljni poslom i u panici da ovo aposlutno ne treba ovako da izgleda, neopohodna mera za smirivanje su dobri stari papir i olovka, i naravno lista. Kada se problemi, želje i emocije zapišu, tek onda počinju da žive a ništa drugačije nije ni na ovom planu. U trenucima karijernog besmisla najjednostavnije je prepustiti mu se i provaljati po samosažaljenju, ali je to realno i najmanje produktivno i korisno, a luksuz gubljenja vremena nije na listi stvari koju imamo. Šta stvarno želim? Koji su moji talenti, šta mi ide dobro? Šta sam naučila od svih poslova do sada? Šta mi smeta na aktuelnom poslu? Šta bih promenila u idealnom slučaju? Čime sam zaista nezadovoljna? Pisanjem raznih pitanja, lakše se iskristališe suština, i the problem, a koji god da je razlog panici, rešivo je, i verovatno daleko bolje izgleda kad mu se pristupi konstruktivno i ne u sitne sate.
I šta sad sa svim ovim?
Poslednje ali ne i najmanje važno. Zapravo, najviše važno ali i mnogo lakše reći nego uraditi. Jedan težak ali tačan kliše, od kog valja krenuti kaže: nema smisla brinuti o onome što ne može da se promeni. I da, možda je recimo glamurozni, glumački život super ideja, ali ukoliko niste radili na tome ili barem neočekivano dobili poziv iz Holivuda sva je prilika da ne treba ulagati energiju u scenarije paralelnih univerzuma. No, to ne znači da nešto od talenata ne možete iskoristiti i u svom poslu, a energiju umesto u tugovanju iskorisiti za stvaranje svega što može da bude ili menjanje onoga što jeste. Razvrstati šta je korisno, a šta ne. Korisno: fokusirati se na planove i delovanje, i ne ubijati svoj vajb neprestanim preispitivanjem. Beskorisno: plakati, nervirati se i (samo)optuživati. I neće sve biti savršeno, ruku na srce i najlepši posao kada je posao na momente postaje katastrofa, ali fokusirati se na stvari koje možemo da držimo pod kontrolom i koje jesu pod našom odlukom jeste dobar prvi korak.
Tako da, sledeći put kada vas stegne osećaj panike i lagano drhturenje smisla po celom telu, umesto da vas preplavi i parališe, možda to drmusanje iskoristiti kao poziv na buđenje. Dubok udah izdah (a svi se slažu od budističkih monaha do harvardskih naučnika da nema boljeg smirivanja panike od pravilnog i dubokog disanja), i ozbiljno pitanje: šta želim i mogu da uradim?