Kada je neko aktivan više od pola veka kao što je to bio Germano Celant i toliko relevantan u umetničkom svetu, teško je precizirati čime se sve tokom života bavio jer je toga tušta i tma, a još je teže prihvatiti vesti o njegovoj smrti. Ono što doduše stvarno nije teško, jeste potvrditi da je bio nezamenljiva figura sveta umetnosti i praroditelj pravca koji je ostao značajna stranica opšte istorije umetnosti kao i odati mu priznanje za sve što je radio.
Tokom 60-ih, italijansko društvo se, kao i mnoga druga, našlo u sred ekonomskog haosa, studentskih protesta, i dnevnih obračunavanja levih i desnih političkih grupa. Prilično nesigurne godine, ispunjene nepoverenjem i skepticizmom, ali i one koje su iznedrile generaciju mladih koji su želeli da se bave obnovom, da učestvuju u građenju novog društva, u uspostavljanju novih pravila i vrednosti, u formiranju sistema i sveta u kom žele da žive u budućnosti. Naravno da umetnost kao takva ne samo da nije ostala imuna, nego je bila i jedan od osnovnih nosilaca promene. Razumevši da kulturološka revolucija ne može da ne dotakne i ne transformiše i jezik i politiku i umetnost, kao vođa gerila grupe Germano Celant je, kao mladi istoričar umetnosti i kustos, u Đenovi 1967. okupio umetnike koji su na prvi pogled imali malo toga zajedničkog i napravio izložbu “Arte Povera – Im Spazio”. Time je rečnik istorije umetnosti postao bogatiji za još jedan termin, a posledično je nastao i pravac za koji će Germano napisati manifest “Arte Povera: Zabeleške za gerila rat“ koji će ostati neizbrisiva strana istorije italijanske umetnosti, ali i istorije umetnosti uopšte.
Kada je Celant govorio o Arte Povera iliti “siromašnoj umetnosti” svakako nije govorio o nedostatku finansija, iako je i to bila realna situacija, već daleko pre o radikalnoj jednostavnosti i stvaranju umetnosti koja je “osiromašena”- oslobođena tradicionalnih vrednosti, prakse i materija. Propovedali su povratak običnom i svakodnevnom, kao i ideju da svakodnevica postaje važna i sama po sebi postaje umetnost. Zagovarali su dinamizam i energiju u radu, upotrebu neslikarskih materijala i zamenjivanje četkica i boja zemljom, staklom, kamenjem, istraživanje prostora i jezika, povratak na Ground Zero, nulti stadijum gde nema kulture ni umetnosti, a umetnost je sam život. Na tragu dadaizma, ukorenjeni u futurističkoj tradiciji i taman na pragu konceptuale koja će mnoge od ovih stavki tek da razradi. Ovo je bio prvi put da su se Giovanni Anselmo, Alighiero Boetti, Jannis Kounellis, Mario Merz, Marisa Merz, Pino Pascali, Michelangelo Pistoletto i drugi okupili pod jednim imenom, kao deo Arte Povere, nakon čega su postali istaknute figure sveta umetnosti, a sa mnogima je Celant nastavio da sarađuje do kraja života.
Iako kratkog daha, pokret je nastavio u mnogome da utiče na opuse umetnika tokom života, ali je ostvario veliki uticaj i šire, predlažući radikalno udaljavanje od umetničkih kanona, nasleđenih vrednosti i pravila, i napadajući sve utemeljene društvene, kulturološke i umetničke vrednosti stvarajući radove koji nisu ispunjavali ništa od onoga što se do tada prepoznavalo kao umetnost, koje su i neki naknadni “pravci” prihvatili. Nešto slično tome se kasnije dogodilo i u konceptualnoj umetnosti, a i sam Germano je nastavio da propagira takve “gerilske” vrednosti u svim svojim daljim radovima.
Od te prve izložbe i tokom narednih godina, Celentova karijera je išla uzlaznom putanjom i sve internacionalnije, pa je 1988. postao kustos u Guggenheim Museum u Njujorku, a odatle je 1995. prešao u Prada fondaciju u Milanu, gde je radio kao umetnički direktor do 2014, nakon čega je postao Scientific Superintendent za Fondazione Prada. Tokom njegovog vremena, fondacija Prada je postavila i organizovala sjajne izložbe kao što su one Louise Bourgeois, Anish Kapoor, David Smith, Walter de Maria, Michael Heizer i drugih.
Godinu dana pre Bijenala u Veneciji 1997. i “Future, Present, Past” projekta koji je s jedne strane bio završen neverovatno brzo i sa velikim uspehom, ali je pobrao i kritike da je suviše komercijalan, zajedno sa spisateljicom Ingrid Sischy i Luigi Settembrini, kurirao je prvo Bijenale mode u Firenci, na kom je sarađivao sa savremenim umetnicima i modnim dizajnerima, i izložio radove i jednih i drugih, i ohrabrio neke od prvih saradnji. Danas, kada pomislimo na saradnju između ove dve industrije, ne može se reći da je to preterana revolucija, jer umetnici rade sa određenim brendovima iznova i iznova, granice su svakako veoma zamagljene pa nije neobično da neko bude i dizajner i umetnik, a saradnje su, kako svedoče Nedelje mode, sve češće i ozbiljnije. Ne može se reći ni da se to nije događalo i pre, uostalom setimo se Dalija ako nikog drugog, ali nivo na kom je Celent izjednačio savremenu umetnost i modu, dajući im zajedničko Bijenale, je bio sasvim nov i u to vreme uzbudljiv.
Ipak, mnogi su mu to i zamerili, jer za nekog ko je bio strog prema komercijalnom i konzumerističkom društvu ovo nije bio očekivan angažman. Kao što kaže Francesco Bonami za ArtNews, bilo je potpuno iznenađujuće da ista osoba u samo godinu dana može da kurira toliko nespojive stvari, izložbe koje su oštra i nedvosmislena kritika društva poput “Post Zang Tumb Tuuum. Art Life Politics: Italia 1918–1943” (2018.) i KAWS izložbu (2019). Prva podrazumeva 600 radova i 800 dokumenata o italijanskoj umetnosti, i ozbiljna je studija u kojoj se iznosi stav da umetnost i politika ne mogu biti razdvojene u Evropi koju su velikim delom XX veka obeležavali ratovi, a druga je vrhunac komercijalnosti. Em KAWS, em u Kataru. Ali baš to je i bila njegova snaga. Pun kontradiktornosti, i sa jedinstvenom, beskompromisnom vizijom fokusirao se na ono što ga je zanimalo i trigerovalo u datom trenutku, i to je i radio. Baš to je bio Germano Celant, bez kog će umetnički svet definitivno ostati siromašan.