Čudesna privlačnost tetrisa iliti zašto uživamo u ovako jednostavnoj igrici?
Jedna za drugom situacije se, manje ili više zgodno, nameštaju. U različitim varijantama i priličnom broju oblika i boja, padaju odnekud gde nemamo pristup, a nemamo ni baš mnogo (ako uopšte) uticaja na to šta sledi. Nije da smo spremni nije ni da smo išta tražili, ali tu su, i ritmično pristižu. Nekada se desi da dođe baš ono što nam treba da bi se slika o “idealnom” skockala “sama od sebe”. Još samo ovo i sve će biti savršeno. I stvarno nekada brzo stigne to dugoočekivano “ovo”. Sve se posloži, umiri, izravna i… nestane. Vreme je za drugi nivo u kom opet sve ispočetka gde opet ne znaš šta je sledeće. Savršeni status quo se dogodi, ali nije održiv, a ni mir nije trajno stanje, osim ako nije onaj pravi unutrašnji, a do toga mašala.
Nekada, a to najviše zaboli, bude zamalo savršeno kad eto nečeg što kako god da obrnemo ne znamo šta s njim. Nije baš leglo ali se na mišiće uglavi i uklopi, snađemo se i preživimo. Nekada je baš sve (jedno za drugim) apsolutno pogrešno. Gomila se, štrči, opire, i podseća da nismo bili spremni, da nismo na vreme reagovali, da ništa više neće biti kako treba, i zauvek će ostati ovako rogobatno, iščašeno i naopako. Neće, jer i te katastrofe, iako im tajming očigledno nije jača strana, imaju neki prećutni sporazum. Naređaju se sumanuto, istutnje u jednom dahu, ali se između sebe nešto i dogovore, uklope se u jednu Überkatastrofu ali prođe i ona- pre ili kasnije, spusti se i to za jedan nivo.
To vam je dragi moji, tetris. Ili život, kako vam draže.
Ne znam da li je neko skoro igrao ovu igricu, realno i zašto biste, pored svega ostalog što se može raditi, a kamoli igrati danas, ali ja sam sa tetrisomanijom kao svaki pravi kontraš počela krajem ovog vanrednog stanja. U neku ruku mislim da je to sasvim logičan trenutak, kada svemu stvarno vidiš kraj pa možeš da otpustiš sve fol kontrole i svu racionalnost, otreseš odgovornost za smirivanje drugih i posediš malo u “jebote šta je ovo bilo?!” osećanju. U drugu ruku – bolje da nisam, jer em što sam se navukla, em što me neprestano grize savest da je dobro parče vremena koje sam mogla znatno bolje da iskoristim otišlo na slaganje oblika, a istovremeno imam i bizaran osećaj da sam mnogo smirenija. D je rekao da u maju moram pod obavezno da pronađem vremena za sebe, i eto našla sam ga. Prilično sam sigurna da nije mislio na igranje tetrisa, ali bože moj, svašta ni ja nisam mislila pa eto.
Treba reći da je, smiraja što se tiče, nauka na mojoj strani i postoji beskrajan niz istraživanja i studija na temu Tetrisa i njegovih blagotvornih uticaja na anksioznost i stres. Psihološkinja Kate Sweeny je sprovela istraživanje u kom se bavila efektima igre u stresnim situacijama i tokom perioda čekanja i neizvesnosti. Sweeny je dala zadatak učesnicima da igraju Tetris pre nego što se suoče sa visokstresnom situacijom koju iščekuju i pogodite šta? Oni koji su igrali igricu pokazali su znatno niži nivo stresa i anksioznosti od onih koji nisu.
S druge strane, još pre deset godina, na Univerzitetu u Oksfordu, istraživanje je potvrdilo da igranje Tetrisa znatno utiče na umanjivanje traumatičnih flešbekova i ova igrica se pokazala jednom od korisnijih pri smanjivanju PTSD-a, a studija objavljena u BMC Research Notes 2009. pokazuje da Tetris pospešuje aktivnost onog dela mozga koji je posvećen kritičkom razmišljanju i rasuđivanju. Ipak, pored toga što je očigledno od koristi, postoji još jedno, logično i sasvim neizbežno pitanje. Zašto je pobogu ovako jednostavno navući se na igricu staru više od trideset godina?
Biće da je stvar u njegovoj životnosti. Alexey Pajitnov, ruski programer koji je sredinom 80-ih stvorio Tetris rekao je da smatra da je privlačnost u tome što kao ljudi, imamo urođenu potrebu da napravimo red. Da uvedemo pravila, da bismo izvukli neki smisao od haosa zvanog život, a Tetris zapravo komunicira baš sa tom potrebom. Obraća se direktno njoj i to na sasvim bazičnom nivou, i omogućava joj da bude zadovoljena. Uostalom, uklopiti sve oblike, znači organizovati, graditi, pregovarati, popraviti, razumeti, a nije li to na kraju dana ono što svi radimo svakodnevno? Pregovaramo sa životom, cenjkamo se sa situacijama, nagađamo i uklapamo prilike kako nam se čini najpogodnijim.
Tetris je samo malo složenija verzija toga jer imamo bolju preglednost šta će da nas upropasti a šta uzdigne na novi nivo, ali svejedno ostaje beskrajan niz problema koje treba rešiti da bi se išlo napred, neverovatan osećaj ispunjenosti kad nešto neplanirano „klikne“, i slatka nepredvidljivost da će možda baš sledeća stvar biti ono što nam treba. Možda i hoće.
Igrati Tetris znači imati samo jednog neprijatelja: vreme. I svesno učestvovati u nečemu što zapravo nema kraja i nema finalni cilj koji bi nas zadovoljio. Samo beskonačan niz malih pobeda, malih varnica sreća i uzbuđenja. Kako Pajitinov kaže “igricu je veoma jednostavno naučiti, ali je veoma teško postati ekspert” ali to nije baš tačno. Nije veoma teško, nego je nemoguće usavršiti je jer je beskonačno nepredvidljiva, ali to zapravo i jeste glavna fora sa životom. Pardon, tetrisom. Što više igraš to si bolji. Što više grešiš bolje znaš da prepoznaš gde. Što brže prepoznaš, bolje i reaguješ sledeći put i pakuješ tamo gde će šteta biti najmanja.
Fora je samo igrati.