Bez prethodnog znanja i istraživanja, odmah sam kupila kartu da gledam film “Najgora osoba na svetu” na Slobodnoj zoni. Dovoljan je bio plakat simpatične žene koja trči sa predivnim osmehom na licu i urednim “curtain” šiškama koje sam uvek želela da imam. Zanimalo me je kom cilju se toliko raduje, jer izgleda toliko slobodno, rasterećeno, srećno i … svoje. Ja imam taj osmeh isključivo kada trčim ka Mc Donaldsu. Sam misteriozno-provocirajući naziv takođe golica i poziva da što pre pogledate i otkrijete koja nas to dela i osobine kategorišu kao “najgore na svetu”. Antagonizam između naslova i slike bio je presuđujuć. Šta je to što nas danas svrstava u “najgore” pored svega kroz šta prolazimo?
Dan pred projekciju saznajem da postoji mnogo više od šiški i zagonetnog osmeha iza filma, a to je uvežbani dvojac: norveški reditelj i pisac Joachim Trier i scenarista i reditelj Eskil Vogt, zaslužni za skandi hitove poput filmova Thelma, Oslo August 31st i Reprise. Plus, film je coming of age, a ja gutam sve što je coming of age i time održavam svoj vampirski identitet tinejdžerke u sebi.
Film je podeljen na dvanaest poglavlja uz epilog, što me odmah kupuje jer volim književne oblike na filmu. Svaki odeljak poput poglavlja u knjizi ima svoje ime, pa ćete tako gledajući film proći kroz naslove poput “Bad Timing” ili “ “Oral Sex in the Age of #MeToo”. Priča počinje kratkim odlomcima iz života glavne junakinje harizmatične Džuli (Renate Reinsve) koja iz off-a govori kako je sa studija medicine otišla na studije psihologije, a onda je i od toga odustala jer se nije potpuno pronašla i odlazi na kurs fotografije gde otkriva svoju umetničku dušu koja je dugo čamila u njoj. Nakon toga piše članak o oralnom seksu koji postaje viralan i shvata da je ipak pisanje to što ona najviše voli da radi i čime bi trebalo da se bavi. “Bi trebalo” je vrlo jaka i važna odrednica tokom celog filma, jer se protagonistkinja upušta u sijaset situacija, u neke zato zato što je privlače, a neke zato što se bliži tridesetoj. Gori joj u glavi i pod nogama jer još uvek nije rešila neke “životne stvari”, koje bi trebalo da su rešene do tada. Mislim da je ovo deo gde se najveći deo publike milenijalsa i identifikuje. Preispitivanja, pravljenje “pravog izbora” u okeanu predočenih, strah od prolaznosti i onoga što dolazi.
Uporedo sa menjanjem interesovanja, obrazovanja, životnih navika ona menja i ljubavne partnere. U svetu punom mogućnosti, prilika, zanimanja, ljudi, ona je izgubljena, zbunjena opcijama, pod pritiskom da napravi onaj pravi za sebe, koji će je, na kraju odrediti kao osobu. Uplivava u određene svetove koji je čine srećnom, da bi kako vreme odmiče shvatila da tu uopšte ne pripada. Na primer, kada upozna poznatog strip umetnika Aksela (Anders Danielsen Lie) koji je petnaest godina stariji od nje, zaljubi se i uživa u strastvenoj romansi iz snova, a onda ode sa njegovim prijateljima na more i počne da uviđa da uopšte ne pripada tom svetu i da je (opet) izabrala pogrešnu opciju. Kulminacija ove veze dešava se kada par počne da priča o deci, gde Aksel zauzima stav da je vreme da imaju dete, na šta Džuli odgovara da nije spremna. Nije spremna jer je potrebno da uradi više, ni sama ne zna šta, ali je sigurna da nije uradila dovoljno.
Feminizam i ženska perspektiva u ovom filmu su nešto što se kontantno provlači i što je priznajem, jako osvežavajuće i možda jedan od razloga zašto je toliko nas ovaj film progutalo i identifikovalo se sa Džuli. Ona je osvešćena žena koja kroz svakodnevne situacije preispituje položaj žene u društvu, komentariše, pozicionira se kritički u odnosu na ženomrzačke stavove, nema idealistička očekivanja od majčinstva već je upućena šta ono sve nosi, govori otvoreno o seksu i menstruaciji, edukovana je o dešavanjima ženskog pokreta. Džuli je po svemu sudeći zamišljena kao feministkinja, ali u ovoj izvedbi reditelj je nažalost fejlovao trudeći se da filmu ulije feministički ton, ali ne u celosti. U nekom trenutku on ljubavne krahove sa muškarcima i emocionalnu nesnađenost glavne junakinje pravda odustnošću očinske figure iz njenog života, tačnije predstavlja je kao mladu ženu sa daddy issues i time direktno ovaj film ubacuje u korpu onih sa izraženim rodnim stereotipima i površnom analizom ljubavnih i seksualnih iskustava žena. Ali na kratko ćemo zažmureti na to i vratiti se na milenijalse.
Džuli nije najgora osoba na svetu zato što je ostavila dečka ili zato što do tridesete godine nije našla stalni posao, osnovala porodicu i shvatila u potpunosti ko je. Naziv filma tumačim ironično i mislim da je ovo pre svega priča o milenijalskoj zgubljenosti, anksioznosti, strahu i preplavljujućem osećaju griže savesti koji nas prate i bockaju da moramo da budemo dovoljno dobri i napravimo prave izbore. U svetu gde su instant zadovoljstva, instant odnosi i poslovi postali imperativ, ostajemo zaglavljeni u limbu razmišljajući kako da isklešemo najbolju verziju sebe.
Kroz kratke, brze, zabavne, vizuelno zavodljive kadrove a la Eric Rohmer, kakve bismo voleli da imamo na svom Instagramu, taj angst je ono što Džuli koči ali i pokreće u njenom životu. Ovo nisu problemi koji su izmišljeni u prethodnih nekoliko godina, ali film pojedina iskustva koja se vezuju za milenijalse identifikuje kao njihova univerzalna i razlaže ih, što mu je i obezbedilo toliku popularnost ovih dana. Kako sam se ja, žena u tridesetim iz male sredine koje je tokom studija došla u Beograd i tu ostala identifikovala sa junakinjom iz Osla (osim što želim te šiške i ne bavim se onim što sam završila)? Vrlo lako. I dalje isprobavam razne životne oblike koje postoje i tragam za novim verzijama sebe, jer nisam sigurna da se u trenutnoj osećam dovoljno “svoje”. Nosim neukrotivi nemir koji mi oduzima samopouzdanje i utiče na izbore, iznad mene je i ja mu ništa ne mogu, jer živim ovde i sada. Impulsivna sam, u isto vreme želim da izlazim petkom, subotom i nedeljom i obiđem sve žurke, izložbe i koncerte, ali i da živim u maloj kući na planini sa svojom porodicom i gajim organski čeri paradajz. Neodlučna sam u svemu, često čamim u nekom beztežinskom stanju gde mi se čini da je sve neizvesno, a prostor ispred mene izgleda kao ogroman ambis u koji ću se survati ako nešto ne preduzmem.
Pravim loše odluke za kojima žalim, u međuvremenu uživam u raznim zadovoljstvima ne znajući da li su mala ili velika, ali kako vreme odmiče shvatam i da su sva ta preispitivanja, greške, odnosi i mikro nervni slomovi upravo ono što me čini kompletnom osobom. Najgorom na svetu.