Znate one filmove kada nekog dragog prijatelja dugo ne vidite, godinama, a onda je u sledećem kadru on koji se u međuvremenu proslavio, izdao knjigu, ne preterano fizički promenio, govori rečenice od kojih svi umiru od smeha, a vi ste u poslednjem redu i stidljivo prilazite da uzmete svoj primerak knjige i potpis. E taj pisac je moj prijatelj i bivši kolega iz radne klupe VICE-a, Uroš Dimitrijević koji je pre nekoliko dana sleteo iz Pariza pravo u DKSG gde je promovisao svoj novi roman „Daske“. Baš je čudno pisati o nekome koga dobro poznaješ i raditi intervju sa njim, te ću se truditi da ostanem minimalno pristrasna. Zapravo evo, svu pristranost sažeću u jednu rečenicu, a onda se potruditi da roman izkomentarišem maksimalno objektivno: Urošev roman je nešto najbolje što sam pročitala u poslednje vreme i morate da kupite njegovu knjigu odmah sad.
Urošev prvi roman Siroti mali ratovi našao se u užem izboru za NINovu nagradu, a u ovom novom, njegovo pisanje se usložnjava, sazreva, teče poput spuštanja skejtom sa vetrom u kosi i po kojom mušicom u ustima, dok kompleksnost narativa dobija na volumenu. Radnja je smeštena u njegov rodni grad Niš i početak dvehiljaditih, te će za sve vas koji se održavate u životu pomoću nostalgije za ovim periodom biti prava poslastica. Međutim on u nostalgiji ne preteruje, dozira je britko kroz pop kulturne reference koje čine posebnu vrednost ove avanture. Savremenost izražavanja, lokalizmi i razigrani humor neće vas mnogo iznenaditi ukoliko pratite njegove tekstove na Oblakoderu, ili ste ih pratili u VICE-u, ali u ovom romanu i on pronalazi svoj autentični izraz zbog kog ćete naglas prsnuti od smeha na kom god mestu čitali „Daske“. Ukoliko ste voleli film „Boyhood“ ili „Mid90s“, dobićete književnu verziju ovih filmova smeštenu na jug Srbije. Zapravo, Uroševi romani, na našem prostorima su žanr za sebe, jer se u njima konačno neko pozabavio jednom generacijom koja ne zna da li je pošla ili je došla, i to kroz prizmu lokalnog i zabavnog.
Pričala sam sa njim o romanu, pisanju i naravno milenijalsima.
Ovo je tvoj drugi roman, kritičari kažu mnogo kompleksiniji i zreliji od prvog. Kako je tebi tekao sam proces pisanja, u odnosu na prvi roman Siroti mali ratovi?
Iako sam osećao veći pritisak dok sam pisao drugi roman (imao sam neka očekivanja od samog sebe, a pitao sam se i da li čitaoci imaju određena očekivanja), proces pisanja je tekao mnogo lakše nego prvi put. Verovatno se, nesvesno, stvorilo neko iskustvo, našao sam sistem rada koji mi odgovara. Kada sam pisao prvi roman, stalno sam se vraćao i sređivao rukopis. Ako bih uveče napisao deset strana, ujutru bih se vratio na njih i peglao, pa bih potom napisao novih šest strana, a narednog dana ponovo prepravljao svih šesnaest. I tako non-stop, što je čitav proces odužilo, plus me je dosta umaralo. Sada sam se odlučio za drugačiji, maratonski pristup. Da napišem prvu ruku odjednom, bez vraćanja i gledanja u retrovizor, a da se potom vraćam, sečem, prepravljam. I takav sistem pisanja mi mnogo više prija.
Živiš u Parizu, koliko te je ta udaljenost inspirisala da pišeš baš o Nišu?
Mislim da mi je udaljenost dosta pomogla u pisanju u Nišu. Ta distanca, naročito fizička, mi je bila neophodna. Kada si toliko daleko, neminovno si više nostalgičan prema mestima, ljudima, sećanjima, naročito ako je okruženje toliko drugačije i ne postoji ništa što može da te asocira, barem ne jedan na jedan. Možda bi mi bilo teže da sam o Nišu pisao iz Beograda, jer bi me razna mesta, pa i ljudi, podsetili na Niš. Čak se i neke ulice zovu isto. Međutim, osim samih gradova, onog u kojem trenutno živim i onog u kojem sam nekada živeo, možda me je najviše inspirisao mlađi brat Sava, koji živi u Nišu. Kada sam jednom prilikom razgovarao sa njim o omiljenim mestima na svetu, on mi je, iskreno kako samo, u tom trenutku, desetogodišnje dete može, rekao da mu je Niš omiljeni grad, jer su mu tu porodica i drugari, da mu je Čair omiljeni park, jer se tu igra svakog dana posle škole, da ima omiljeni bioskop itd. I onda sam shvatio da sam u nekom trenutku u životu i ja bio isti takav. Postojao je čitav period mog odrastanja, naročito adolescencije, kada mi je Niš bio omiljeno mesto za život. Gde god bih otputovao, prosto sam uvek jedva čekao da se vratim u Niš, da u sumornom školskom dvorištu vozim skejt sa drugarima, da vidim devojku koja mi se sviđa (vidim, dakle, ne i priđem, bitna odlika u tim godinama). Tako sam prosto znao da ako želim da pišem coming-of-age roman, moram da ga smestim u Niš, jedini grad koji sam zaista poznavao u tim godinama.
Šta ćeš čitati ovog leta?
Trenutno sam opsednut Holivudom sedamdesetih, tako da čitam ono što gledam i obrnuto. Trenutno čitam divnu Tarantinovu knjigu eseja o filmovima – Cinema Speculation i imam potrebu da pogledam većinu filmova o kojima piše, a kako su mnogi od njih zasnovani na romanima, onda lovim te knjige gde stignem. S obzirom na to da je leto odmah iza ugla, sigurno ću na plažu poneti Deliverance, Džejmsa Dikija i The Getaway Džima Tompsona. Međutim, nešto me već mesecima vuče ka skandinavskoj književnosti, tako da imam osećaj da ću se vratiti Knausgoru, možda upravo prigodnom naslovu – U Leto. Dosta su me zainteresovali romani Mučnina: o neodrastanju Vide Davidović i Aperkat Maje Iskre. Ako ih ne budem čitao na plaži, sigurno ću u parku.
