„Himna životu“ Žizel Peliko: Knjiga o životu koji dolazi posle svega

Postoje toliko teške životne priče koje nas ostave bez reči, one od kojih danima ne možemo da dođemo sebi. Ali postoje i one koje, uprkos svemu što se u njima dogodilo, pronađu način da govore o životu. Himna životu Žizel Peliko pripada upravo toj drugoj kategoriji.

Nakon što je njena priča potresla Francusku i svet, a sudski proces protiv njenog bivšeg supruga i muškaraca koji su učestvovali u zločinima nad njom postao jedan od najpraćenijih slučajeva poslednjih godina, Žizel Peliko u ovoj knjizi govori o tome kako izgleda nastaviti život kada se on iz temelja promeni.

Himna životu je knjiga koju je Žizel Peliko napisala zajedno sa Židit Perinjon, višestruko nagrađivanom francuskom književnicom, novinarkom i esejistkinjom. Knjiga je u svetu dočena sa velikom pažnjom, objavljena je u preko dvadeset zemalja, a njen uspeh u Francuskoj bio je izuzetan, gotovo 70.000 primeraka prodato je već tokom prve nedelje, dok je nakon dve nedelje broj prodatih primeraka premašio 100.000. Knjiga je potom zauzela vrhove lista najprodavanijih naslova u nizu evropskih zemalja. U Srbiju je stigla u izdanju Nedeljnika, dok je prevod na srpski jezik uradila Olja Petronić.

Sam Nedeljnik Himnu životu ne predstavlja samo kao knjigu o onome što se dogodilo Žizel Peliko, već kao priču o preživljavanju, nadi, dobroti i pitanju kako živeti kada je najteže. Uz objavljivanje knjige, Nedeljnik je ovoj temi posvetio i veliku pažnju kroz ekskluzivnu priču o Peliko, kao i intervju sa Židit Perinjon.

U najavi knjige Nedeljnik posebno ističe da je Žizel Peliko „žena koja je promenila način na koji svet govori o seksualnom nasilju, hrabrosti i preživljavanju“, ali i da je ovo, pre svega, priča o ženi koja je odbila da ćuti. Ta dva pogleda važna su za razumevanje same knjige: ona jeste svedočanstvo jedne od najpotresnijih priča našeg vremena, ali istovremeno pokušaj da se iza javnog simbola ponovo vidi osoba, Žizel.

Žizel Peliko o ponovnom pronalaženju sebe

Knjiga Himna životu nije ponovno prepričavanje tragedije, već priča o onome što dolazi nakon nje. Upravo u tome leži njena posebnost. Peliko nije knjigom pokušavala da čitaoca šokira još jednom. Umesto toga, ona govori o posledicama, o pokušaju da se život ponovo uspostavi u njegovim najobičnijim oblicima i o potrebi da se identitet jedne žene ne svede na ono što joj je učinjeno. Kroz knjigu se provlači ideja da trauma ne završava onda kada se završi sudski proces. Presuda može doneti pravdu, ali ne može preko noći vratiti prethodni život. Posle nje ostaju pitanja poverenja, sećanja, odnosa prema sopstvenom telu, porodici, ljudima i svakodnevici.

Zato je Himna životu pre svega knjiga o ponovnom pronalaženju sebe. Peliko piše neposredno i bez potrebe da od sebe napravi heroinu. Upravo ta jednostavnost daje njenim rečima posebnu težinu. Nema velikih parola niti pokušaja da se sopstveno iskustvo pretvori u spektakl. Umesto toga, pred čitaocem se nalazi žena koja pokušava da razume šta znači nastaviti dalje nakon događaja koji je zauvek promenio njen život.

Važan deo knjige jeste i odnos prema javnosti. Peliko je tokom suđenja postala simbol borbe protiv kulture srama koja često žrtvu stavlja u poziciju da objašnjava, dok bi trebalo da odgovaraju oni koji su počinili nasilje. Njena odluka da insistira na javnom suđenju i da dozvoli da njeno ime i lice budu poznati širom sveta promenila je način na koji se o ovom slučaju govorilo.

Ipak, u Himni životu ona više nije samo simbol. Ona je majka, baka, prijateljica, žena koja pokušava da pronađe svoje mesto u životu nakon svega što se dogodilo. Upravo taj povratak iz javne slike u privatni prostor čini knjigu posebno snažnom. Iza istorijskih događaja, sudskih procesa i novinskih naslova postoji ono što se često ne vidi, dani koji moraju da se nastave.

Zato ovo nije knjiga koja nudi jednostavan recept za oporavak. Peliko ne pokušava da sugeriše da postoji trenutak u kojem trauma nestaje i čovek se jednostavno vrati na staro. Naprotiv, knjiga govori o prihvatanju činjenice da se posle velikog životnog loma ne vraćamo nužno onome što smo bili, već pokušavamo da izgradimo ono što možemo da budemo. U tom smislu, naslov knjige dobija svoje puno značenje. Himna je posvećena životu, a ne zaboravu. Žizel Peliko ne briše svoju prošlost, ne pokušava da je umanji niti da je predstavi kao nešto što je jednostavno ostavila iza sebe. Ona je prihvata kao deo svoje biografije, ali odbija da joj prepusti čitavu biografiju.

To je možda i najvažnija ideja knjige. Čoveka ne određuje samo ono što mu se dogodilo. Zbog toga ova knjiga funkcioniše na nekoliko nivoa. Ona je lično svedočanstvo žene koja je preživela nezamislivo iskustvo, ali istovremeno i šira knjiga o dostojanstvu, izboru, slobodi i pravu da se život nastavi sopstvenim tempom. Njena najveća snaga nije u tome što pokušava da pruži konačne odgovore, već u tome što pokazuje koliko je složen put od preživljavanja do života. I upravo zato ovu knjigu ne treba čitati samo kao nastavak priče koju smo već čuli. Treba je čitati kao njeno novo poglavlje.

Ako je sudnica bila mesto na kojem je Žizel Peliko tražila pravdu, njeno biografsko delo je prostor u kojem govori o nečemu što dolazi posle pravde, a to je svakako slobodo da ponovo bude samo Žizel. Ne simbol, ne naslov iz novina, niti žrtva, već žena koja je odlučila da njen život bude mnogo veći od onoga što mu se dogodilo. Upravo zbog toga, uprkos svemu iz čega je nastala, ovo je knjiga koja na kraju govori o jednoj veoma jednostavnoj stvari: o pravu čoveka da ponovo izabere život.

Fotografije: Profimedia