LAPONIJA: Pešačenje na -21°C, poseta „rodnom mestu“ Deda Mraza, čekanje Aurore Borealis i još po nešto

Otkud ti u Laponiji, šta si tamo radio, zašto, i šta si time dobio?

– Laponija je najveća regija u Finskoj. Nalazi se u severnom delu zemlje i pokriva trećinu čitave teritorije. Glavni grad Laponije, u kom sam i bio smešten, jeste Rovaniemi.  Ova regija posebna je po svojoj divljoj prirodi, šumama, planinama, jezerima kao i ekstremnoj klimi. S obzirom na to da veća površina Laponije pripada tzv. Arktičkom krugu, čest je slučaj da imate dane kada sunce ne zalazi tokom letnjih meseci i dane kada sunce ne izlazi tokom zimskih. U vreme mog boravka u Laponiji, prvog dana je sunce bilo iznenađujuće aktivno u periodu od devet do 15 časova. Temperatura u ova tri dana kretala se od -25°C do -7°C.

Ova oblast poznata je i kao dom Deda Mraza, pa se i zvanično selo Deda Mraza nalazi u gradu Rovaniemi, dva kilometara udaljenom od aerodroma. Osim Deda Mraza, Laponija je takođe poznata i po irvasima čije krzno komotno podnosi temperature od -50°C. U Laponiji živi 180.000 ljudi, a čak 200.000 irvasa. Međutim, turistički gledano ova oblast posebno je poznata po fenomenu koji se zove Aurora Borealis.

Aurora Borealis ili severna svetlost je prirodni fenomen koji se javlja kada se čestice iz Sunčeve svetlosti sudaraju s atmosferom Zemlje blizu njenih polarnih područja. Ovaj sudar stvara svetlosne efekte koji se mogu videti kao talasi svetlosti na nebu u vidu zelene, ljubičaste, crvenkaste i plave boje.

Upravo ova pojava, bila je jedan od osnovnih motiva mog putovanja u Laponiju – doživeti Auroru Borealis, a pored toga istražiti život u ovim surovim uslovima kao i aktivnosti koje su ovde učestale. Od svega pomenutog, samo Auroru nisam uspeo da vidim.

Međutim, pešačke ture na -21°C plutanje u zaleđenom jezeru u specijalnim odelima, kombinacija saune sa potapanjem u sneg i na sve to poseta Deda Mrazu dovoljan su razlog da već planiram narednu posetu sledeće godine.

Mnogi će reći „ma super je to ali odakle novac?“. Objasni nam svoj finansijski model, jesi li pravio ušteđevinu da bi dospeo tamo ili je stvar znatno jednostavnija?

– Do Laponije se iz Srbije može doći preko Helsinkija. Do Helsinkija iz Beograda nema direktnih letova, ali postoji više jednostavnih varijanti sa presedanjem. Ja sam se konkretno odlučio za opciju sa presedanjem u Minhenu. Cene povratnih karata do Helsinkija se kreću oko 200 EUR. Takođe, postoji opcija direktnog leta do Helsinkija iz Budimpešte, pa je u tom slučaju najveća logistika odlazak do aerodroma u Budimpešti. Mislim da je cena u oba slučaja slična. Na aerodromu u Helsinkiju postoje stalni letovi do Rovaniemija (glavnog grada Laponije) 3 puta dnevno i povratna karta iznosi negde oko 100 EUR. Aerodrom u Rovaniemiju je mali, ali zbog velikog interesovanja turista za ovu regiju, sve više je direktnih letova iz pojedinih evropskih gradova.

Činjenica je da je Finska dosta skuplja od Srbije. Međutim, u zavisnosti kakav ugođaj želite toliko možete proći jeftinije/skuplje.

ŠTA RADITI U LAPONIJI – U ponudi je vožnja haskijima, irvasima, plutanje po zaleđenim jezerima, šetačke ture, moto sanke, saune sa plivanjem u ledenim jezerima i ostale. Poučen svojim iskustvom rado bih naredni put iznajmio „Lovca na Auroru“, aktivnost u okviru koje sa stručnjacima odlazite na udaljenija mesta od grada i šetnjom kroz divlju prirodu pronalazite najlepša mesta za posmatranje Aurore.

Baviš se istraživanjem vlastitih granica. Šta si dosad naučio o sebi i svom telu?

– Veliki sam ljubitelj fizičke aktivnosti i volim da je istražim u svim njenim oblicima kao i da prkosim vlastitim granicama. Bavio sam se dugo fudbalom, 13 godina, pa kada sam se odlučio da ipak želim da nastavim sa studijama i upišem Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, prestanak bavljenja fudbalom otvorio je nova vrata za upoznavanje različitih aktivnosti. Hteo sam da naučim salto unazad pa sam se priključio momcima sa Parkour sekcije na fakultetu koji su trenirali u slobodnim terminima kako bih savladao neke „cool“ trikove – jer zašto da ne, kada ćeš imati priliku da osetiš taj kolut u vazduhu ako ne sada. U to vreme je počela da me interesuje i istočnjačka filosofija s obzirom da mi se činilo da oni znaju nešto o telu i umu čemu me niko ranije nije učio. Tako sam proveo četiri godine trenirajući kinesku borilačku veštinu Kung Fu – Wing Chun i došao do instruktorskog nivoa. U to vreme sam se učlanio i u jednu studentsku organizaciju koja se bavila organizovanjem internacionalnih volonterskih praksi. Tada kreće moje prvo internacionalno iskustvo sa preko 40 studenata iz čitavog sveta koje mi je donelo mnoga inostrana poznanstva.

Ova poznanstva otkrila su mi tajne razlika kultura. Primetio sam da svi imamo nešto što je dobro i karakteristično za kulturu i podneblje iz kojeg dolazimo bilo da je u pitanju tradicionalni ples, piće, hrana ili način kako negujemo telo i um. Razumevanje ovih razlika otvara vrata za istraživanje onoga što nam nije poznato. Po završetku studija, počinju moje inostrane avanture. Sve što sam čitao ili čuo u vezi sa različitim kulturama, a da mi je delovalo interesantno, želeo sam da iskusim uživo. Naročito me je interesovalo kako stil života i izbor aktivnosti različitih kultura utiče na negu tela i uma.

U mom slučaju ove krajnosti idu od boravka u Amazonskoj džungli u Peruu i upoznavanju sa njihovim drevnim spiritualnim ceremonijama pa sve sada do pešačenja na -21°C u Laponiji i valjanja u snegu nakon saune. Koliko god ove krajnosti delovale nepovezano, za mene one predstavljaju srž prepuštanja životu i istraživanju njegovih granica. Ekstreme volim i rado im se prepuštam. Međutim, ka njima se ne ide glavom kroz zid već sa poštovanjem, ozbiljnom pripremom i detaljnim istraživanjem.

HORMESIS – fenomen u biologiji, kada organizam pozitivno reaguje na male doze supstanci ili faktora koji obično mogu biti štetni. Ovo znači da blaga izloženost određenim supstancama ili stresorima može da rezultira korisnim efektima, kao što su jačanje otpornosti ili bolje prilagođavanje organizma.

Kratko izlaganje ekstremnim temperaturama pokreće adaptivne reakcije tela: krvni sudovi se šire i sužavaju, cirkulacija se pojačava, imunološka funkcija se može poboljšati, a endorfini preplavljuje sistem. Ovi stresori, iako su intenzivni, su kratki i kontrolisani, te nudeći zdravstvene benefite čine telo sveukupno otpornijim. S obzirom da sam na ovom putu bio sa dvojicom drugara od kojih je jedan Finac, interesantno je bilo videti koliko je on otporniji na hladnoću i koliko duže može nakon saune da boravi u snegu ili hladnoj prostoriji. 

Međutirm, kada je stres ili izloženost supstancama prevelika, fenomen hormezisa može se preokrenuti, dovodeći do negativnih efekata kao što su ozbiljna oštećenja, smanjenje performansi ili čak štetni uticaji na zdravlje organizma. Naučiti kako da primenite blage stresore, to je način da probijanju granica pristupite mudro. Razumevanje ovog fenomena može biti krucijalno u želji da probijete svoje granice zone komfora, poštujući svoje trenutne granice. Moje valjanje u snegu i pešačenje na -21C posledica su dobre pripreme i postepene adaptacije na hladnoću.

Telo je naša ljuštura koju sa sobom moramo nositi. Možemo ga učiniti čvršćim, otpornijim, komfornijim, dugovečnijim, negovati ga i hraniti ga namirnicama prilagođenim za njegovo najbolje funkcionisanje.

Opiši nam hajking po snegu na „minus beskonačno“?

– Za nekog ko je ljubitelj prirode, pešačenja, trail trčanja, pešačka tura na -21C bila je pravi izazov i nešto što se ne sme propustiti. Tura je bila oko 10km i obavili smo je u delu koji se zove „Ounasvaara“ . Još uvek mi prolaze scene prelepih predela, tišine i zaleđenih brkova. Međutim, ovakve poduhvate treba ozbiljno shvatiti i za iste se dobro pripremiti kako bi iskustvo ostalo u dobrom sećanju. Prvi preduslov je dobra oprema. U mom slučaju to je značilo: zimske čizme, vunene čarape, vuneni aktivni veš, pantalone, fleece (drugi sloj), down jacket (tanka perjana jakna) i shell jakna preko, kapa, kapuljača, tanki sloj rukavica i preko zimske skijaške rukavice. Ovo je dakle bio moj izbor opreme i osećao sam se veoma dobro što znači da mi nije bilo hladno. Na ovo putovanje sam išao sa dvojicom drugara od kojih je jedan Finac. Njegovo telo je očigledno bilo mnogo otpornije na hladnoću s obzirom da je njegovo odevanje bilo znatno oskudnije a osećao se veoma prijatno i opušteno. Pored toga ceo video i foto materijal snimao je on. Za mene, i drugog drugara koji je takođe iz Srbije skidanje rukavica i slikanje bilo je veoma izazovan poduhvat. Naravno, probali smo ali su ruke posle svega 30ak sekundi van rukavica počele da postaju nepodnošljivo hladne. To je bio trenutak kada smo shvatili da je ovaj poduhvat zaista ozbiljan. Najveći problem je nastao što je bilo veoma teško utopliti ruke nakon toga. To što ih vratite u rukavice nije dovoljno. Guranje ruke u džep, opet nije bilo dovoljno toplo. Jedino što je bilo podnošljivo u mom slučaju bilo je da stegnem ruku u pesnicu a onda navučem u prvi deo rukavice tako što deo za prste ostane slobodan. S tim u vezi ide i činjenica da su najbolje rukavice za ovakve poduhvate svakako one sa spojenim prstima s obzirom da bolje drže toplotu od ostalih. Međutim sve su ovo sada samo lepe uspomene. S jedne strane da smo neprekidno bili aktivni i pešačili bez stajanja, ovaj poduhvat uz dobru opremu bi protekao bez većih problema. Međutim, nekako je nemoguće da se ne zaustavite pa malo uživate u prelepim pejzažima koji su zaista spektakularni. U zbiru je hladnoća kao i svaki drugi izazovni poduhvat, stvar adaptacije. Ruke drugara iz Finske bile su bolje adaptirane na ovu hladnoću od samih telefona koji su vremena na vreme jednostavno prestajali sa radom pa su morali da se utople po džepovima dok ne bismo napravili neku narednu fotku. U zbiru, nezaboravno iskustvo i preporuka za svakog avanturistu.

Vim Hof metoda i slični oblici samopomoći postali su deo pop kulture. Šta je za tebe proverena metoda, koja ti je u svakom smislu pomogla da budeš i osećaš se bolje?

– Interesantno je da smo za vreme sedmodnevnog boravka u Finskoj svakog dana išli u saunu koju smo kombinovali ili sa izlaskom na hladno ili valjanjem u snegu. Vođa nam je uvek bio moj prijatelj finac koji nam je sve vreme pričao o ovoj tradiciji i sauni kao svetom mestu za mnoge Fince. Zanimljivo je to da ni on kao ni jedan od njegovih članova porodice i prijatelja dok su mi pričali o sauni i boravku u hladnom nisu pominjali niti znali za Vim Hofa niti bilo kakav specifičan metod a opet su imali savršeno razumevanje kako treba pristupiti jednom ovakvom kontrastu. Za njih je to normalna pojava i skroz im je logično da kada krene nalet hladnog nakon saune disanje treba biti dinamično i duboko i da njegovom amortizacijom postepeno prihvatamo ovaj šok u razlici temeprature. Da, hladno je i šta sad? Bez panike. Jedini zadatak je da telo prihvati da je hladno i da se ne steže već da se prepusti. Ako pojedinac pored svih napora ne uspeva u tome, jednostavno treba da ode korak unazad i da proba sa kraćim izlaganjem hladnoći.

Opuštenost i lakoća njihovog pristupa ovom naizgled ekstremnom poduhvatu bila je ohrabrujuća. Želiš da probaš nešto ekstremno, ok. Nisu pravili nikakvu fascinaciju od toga. Prvi korak kada odlučiš tako nešto jeste da ne paničiš. Ako uđeš u stanje panike, teško da ti bilo koja metoda može pomoći. Dakle, opušteno, hladno je, sve je to ok. Nakon toga probaj da dubljim i dinamičnijim disanjem uspostaviš ravnotežu između inicijalnog šoka hladnoće i tvog tela. Sve je ok, sada se opusti. To je to.

Da li si još uvek u vodama partnerske joge?

– Da, svakako. Akrojoga ili partnerska joga je jedna od praksi koju često i rado praktikujem. Uveo sam je kao jednu od aktivnosti u mom sistemu vežbanja pa je uglavnom kombinujem kao dodatak kondicionom treningu sa vežbačima koji se zainteresuju za ovu aktivnost.

Interesantno je to da me dosta ljudi prepoznaje kao akrojoga trenera, dok drugi kao takmičara trka sa preprekama. Najmanji je broj onih koji znaju da sam pre svega prof. sporta i fizičkog vaspitanja sa specijalizacijom u oblasti kondicije i da prvenstveno radim kao kondicioni trener koji vodi individualne treninge pojedincima. Razlog ovome je svakako prepoznavanje sadržaja putem društvenih mreža na kojima je sadržaj aktivnosti akrojoge kao i trka sa preprekama daleko uzbudljiviji, a ni ja se nisam potrudio da bude drugačije. U svakom slučaju je fenomen kondicije ono što za mene predstavlja početnu tačku bilo kog sistema vežbanja. Kondicija je stanje dobrog zdravlja, visokog stepena razvijenosti motoričkih sposobnosti i psihičke stabilnosti. Treniranje kondicije (kondicioniranje) je sistematičan proces koji utiče na razvoj motoričkih sposobnosti. Svaka vrsta treninga utiče na razvoj neke od motoričkih sposobnosti: sile, snage, brzine, izdržljivosti, koordinacije, gipkosti, ravnoteže. Samim tim je i svaki trening koji je usmeren na poboljšanje motoričkih sposobnosti zapravo trening kondicije. Ovaj veoma bitan pojam ostao je značajan samo u sportu dok je u rekreaciji on poistovećen sa terminom izdržljivosti što zapravo nije tačno. Kada se putem kondicionog treninga sve ove sposobnosti dovedu na zadovoljavajući nivo, prelazak u neku od aktivnosti bilo da je to akrojoga, borilačke veštine, ples, trčanje ili nešto treće  je nekako logičan sled događaja za one koji od treninga žele više. Aktivnosti su svrsishodni oblici kretanja koje daju onaj osećaj igre a neposredno utiču i na razvoj određenih motoričkih sposobnosti.

AKROJOGA – „U Peruu 2017. godine je devojka koja se bavila hata jogom htela da napravi zanimljivu fotografiju partnerske asane. Pokušali smo nekoliko zajedničkih pozicija i osećaj je bio odličan. Onda mi je palo na pamet da ovo može biti sjajan način vežbanja. Kasnije sam shvatio da se ljudi širom sveta zaigrali ove veštine te spojili asane iz sveta joge sa akrobatikom i nazvali ovaj sistem „Akrojoga“ te da postoji već godinama unazad. Iz čiste zabave a ujedno i iz prepoznavanja telesnih pogodnosti koje ova aktivnost pruža, nastavio sam da je vežbam u slobodno vreme, da bih kasnije razvio čitav sistematski postupak za obične rekreativce i počeo da je komercijalno vodim.“

Da li si srećan i zadovoljan čovek?

– Rekao bih da jesam. Nisam prestao da maštam. Mašta je nešto što mi daje inspiraciju a akcije koje preduzimam na tom putu osećaj života i poletnosti. Imam mnogo hobija: volim da vozim motor, volim da se takmičim u OCR trkama (trke sa preprekama), volim da idem u prirodu na pešačke ture i da trčim. Obožavam motosportove, vozim skije, a i „snowboard“. Planiram da rekreativno krenem da treniram brazilsku džiudžicu, a voleo bih i plesove. Zapravo, imam jedan veliki problem. Dan traje samo 24 sata.

Neko ovakav pristup životu pakuje pod reč „JOATMON“ – „Jack of trades master of none“,  ja to zovem svestranost, sposobnost snalaženja i upravljanja različitim obrascima kretanja. Upravo ta svestranost, oličenje je tzv. „difovaca“ studenata fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja čiji studijski program podrazumeva učenje i ovladavanje širokim spektrom aktivnosti od plesova, sportova sa loptom, plivanja, skijanja, aktivnosti u prirodi pa sve do borenja i ostalih aktivnosti.

Ako govorimo o fitnes tržištu, mnogo je trenera, prostora, teretana, studija. Kojim parametrima treba da se vodi „običan čovek“ kada bira mesto na kom će biti fizički aktivan?

– Čovek bi pre svega trebalo da zna šta su mu potrebe. Verujem da je za pojedince koji vole samostalno da treniraju glavni indikator da im prostor i okruženje prijaju. Centri za treninge se kod nas obično dele na masovne teretane i manje fitnes centre kojima je cilj da omoguće vežbačima veću dozu privatnosti i ličnog prostora. Razlika u ceni između mesečne članarine ove dve vrste prostora može ići i 3+ puta u korist prostora koji pružaju veću privatnost. Takođe postoje i studija za treniranje koji obično podrazumevaju rad sa trenerom a ne samostalno vežbanje.

S druge strane, pojedinci koji žele da treniraju sa trenerom takođe se dele na one koji žele samo da budu aktivni, da se malo preznoje i to im je dovoljno pa će im i neki manje iskusan trener uz dobru harizmu i sposobnost da ga sasluša savršeno odgovarati. Oni koji žele osobu koja je stručna i kvalifikovanja za bavljenje trenerskim poslom i pored koje mogu da nauče nešto više o svom telu, da ovladaju novim obrascima kretanja kao i da budu sigurni da način na koji treniraju ih udaljava od povreda.

Ono što predstavlja malu poteškoću za „običnog čoveka“ naročto u izboru trenera ili centara koji pružaju usluge rada sa trenerom jeste što se sve gore pomenute kategorije najčešće pakuju pod isti krov koji se zove „personalni trening“. S tim u vezi je pojedinac osuđen da sam istraži i proceni da li je trener kod koga treba da krene da trenira adekvatan za njega. Ne ustručavajte se da pitate svog trenera zašto radite određenu vežbu, zašto baš takav sistem, koje je škole završio, da li je možda diplomirao na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, koliko se dugo bavi trenerskim poslom, kako i po kom sistemu priprema program za vas. Ukoliko vam odgovori budu smisleni i vama lično zadovoljavajući, onda ste pronašli pravog trenera za sebe.  

Šta je sledeće na tvom meniju ispitivanja vlastitih granica?

– Pomenuo sam gore da sam ljubitelj motosportova. Jedna od želja je svakako da se oprobam u vožni „supercar“ automobila na nekoj od staza Formule 1 ili idealan scenario bi bio da to bude na legendarnoj stazi Nürburgring.

Fotografije: Privatna arhiva