Šta (ne) znamo o Svetlani Kani Radević, jednoj od najznačajnijih jugoslovenskih arhitektica?

Prvi put sam nedavno posetila Petrovac, onaj na moru. Znam da su mnoga mesta i gradovi u Crnoj Gori ovekovečeni modernističkim i brutalističkim zdanjima, nekada manje ili više primetno uklopljenim u mediteransku, primorsku zaostavštinu koja ih okružuje. Tako je bilo i u Petrovcu, onom na moru. Spram kamenih kuća uz samu obalu, ulicu iznad nalaze se dva zdanja drugačijeg stila: jedna, stepenasta i ružičasta, druga kockasta, sivo-bež. Fotografišem obe i delim kadrove na svom Instagram profilu, pa mi kao odgovor od drage prijateljice ubrzo stiže: „Ta [druga] betonska je, navodno, prvi rad Kane Radević.“

Znate li ko je bila Svetlana Kana Radević? I zašto (ne) znamo koji je bio njen prvi rad?

Ova pitanja imala sam priliku da postavim jednoj od nekolicine osoba koje bi zaista mogle da ponude odgovor – arhitektici Dijani Vučinić, osnivačici APSS Instituta i kustoskinji, zajedno sa Anom Kats, izložbe Skirting the Center: Svetlana Kana Radević on the Periphery of Postwar Architecture, koja je 2021. godine predstavljena kao prateći program Bijenala arhitekture u Veneciji. Izložba je trebalo, kroz originalne crteže, fotografije i prepisku iz Kanine privatne arhive, da ponovi nešto što istorija arhitekture do tada nije dovoljno sistematično činila: da jednu izuzetno važnu autorku vrati iz istorijske periferije u središte priče kojoj je doprinela da se izgradi.

Između Podgorice, Filadelfije i Tokija

Svetlana Kana Radević rođena je 1937. godine na Cetinju, a odrasla je u tadašnjem Titogradu, gradu čija će posleratna transformacija ostati važna za njeno razumevanje arhitekture. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu studirala je od 1955. do 1963. godine, paralelno pohađajući i istoriju umetnosti, da bi se nakon diplomiranja vratila u Crnu Goru i zaposlila u Republičkom zavodu za urbanizam i projektovanje.

Kada se istorija Kane Radević prepričava kroz nekoliko najpoznatijih građevina, ona obično počinje Hotelom Podgorica. Nedugo nakon studija arhitekture u Beogradu, pobedila je na konkursu za hotel na obali Morače, koji je završen 1967. godine. Veoma brzo, doneo joj je najvažnije jugoslovensko arhitektonsko priznanje – postala je jedina žena i najmlađa dobitnica savezne Borbine nagrade za arhitekturu, a projekat je praktično na samom početku njene karijere pozicionirao među najvažnije arhitekte tadašnje Jugoslavije.

Hotel Podgorica već je bio izgrađen, nagrada uručena, a stambeni projekti i Autobuska stanica u tadašnjem Titogradu realizovani, kada je Kana Radević otišla u Filadelfiju. Kao Fulbrajtova stipendistkinja 1972. godine na Univerzitetu u Pensilvaniji bila je jedina žena među 22 studenta na master programu Luisa Kana, a potom je nastavila i doktorske studije, iako disertaciju nikada nije završila. Profesionalno iskustvo sticala je i u Japanu, u okruženju Kiša Kurokave.

Između Podgorice, Filadelfije i Tokija putovala je sa već izgrađenim arhitektonskim jezikom, menjajući ga, ali ga nikada ne podređujući jednom centru. Stoga bi čak bilo i pogrešno svesti je samo na brutalizam, što se danas često događa sa jugoslovenskom arhitekturom kada je posmatramo kroz fotografije monumentalnih betonskih objekata. Njena dela svakako koriste beton i skulpturalne forme, ali ono što ih čini autentičnim mnogo je više od materijala ili stila. Praksa Kane Radević od samog početka osporavala je jednostavnu podelu na kosmopolitski centar, iz kojeg ideje dolaze, i periferiju, koja ih pasivno asimiluje.

Morački oblutak i pesak iz Petrovca

Ako bi trebalo pronaći zajedničku nit između objekata koji na prvi pogled izgledaju prilično različito – horizontalnog Hotela Podgorica, visokog Hotela Zlatibor, stambene zgrade na moru i memorijala na Barutani – ona bi verovatno bila u načinu na koji je Kana Radević čitala mesto pre nego što bi u njega intervenisala.

Dijana Vučinić mi je skrenula pažnju na detalj koji prosečan posmatrač verovatno ne bi izdvojio kao posebno važan: Kanino poznavanje materijala i tehnika gradnje. Dobro je znala što majstori mogu da urade na gradilištu i u skladu s tim je projektovala. To se posebno vidi u elementima od betona izlivenog in situ, na primjer na spomeniku na Barutani, u detalju iznad prozora na zgradi u Petrovcu i u detaljima na fasadi Hotela Zlatibor. Drugi važan detalj su materijali, u kojima se najjasnije čita njen kritički regionalizam: riječni oblutak na fasadi Hotela Podgorica ili pijesak sa plaže na fasadi zgrade u Petrovcu.

Spomen-kompleks palim borcima Lješanske nahije na Barutani, nadomak Podgorice, nastao je kao memorijal poginulima u Balkanskim ratovima, Prvom i Drugom svetskom ratu. Projekat je dobila na konkursu sredinom sedamdesetih, a kompleks je završen 1980. godine. Umesto jednog dominantnog spomenika, oblikovala je čitav pejzaž kroz koji se prolazi: niz betonskih i kamenih elemenata, prostorne sekvence, mesta okupljanja i trenutke u kojima se pogled otvara prema okolnom kršu. Ideja je bila da memorijal uđe u svakodnevni život, da sećanje ne postoji samo u trenutku ceremonije ili tuge, već kroz kretanje, susret i boravak. Upravo je ta vrsta „socijalnog prostora“ – mesta koja nisu samo forme već omogućavaju razmenu među ljudima – izdvojena i kao jedna od važnih karakteristika njenog opusa na izložbi u Veneciji.

Slična logika prilagođavanja mestu može se čitati i na mnogo manje monumentalnim projektima. Stambena zgrada u Petrovcu odgovara primorskoj klimi ravnim krovom, dubokim balkonima i nadstrešnicama, dok za Hotel Mojkovac, gde su uslovi potpuno drugačiji, Kana koristi kose krovove, forme prilagođene snegu i preuzima siluetu planinske kuće. Terase Hotela Podgorica praktično se izlaze nad kanjon Morače, dok horizontalna kompozicija prati teren. Kada je objekat prikazan na izložbi u Veneciji, zajedno sa Hotelom Zlatibor, stambenom zgradom u Petrovcu i memorijalom na Barutani, upravo su takvi prostori – oni namenjeni susretu, boravku i neformalnom zajedništvu – izdvojeni kao važan deo njenog rada.

Hotel Podgorica danas jeste zaštićeno kulturno dobro od nacionalnog značaja, status koji je dobio tek 2021. godine. U obrazloženju zaštite prepoznato je i da je njegovo neposredno okruženje ozbiljno narušeno izgradnjom višespratnog objekta tik uz hotel. Međutim, da li je ova odluka došla prekasno? Arhitektura tu nosi najveću težinu i prosto se mora sačuvati, kaže Vučinić, ali odmah dodaje da je veza sa pejzažom posebno važna u Kaninom radu, koja se, navodi, i danas čita, posebno u primeru Hotela Podgorica. Uprkos neprimjerenim objektima i intervencijama u neposrednoj blizini, sama zgrada je opstala, ali se njeno okruženje promenilo toliko da je deo prvobitnog prostornog odnosa zauvek izgubljen.

Veliki gubitak bio je upravo enterijer Hotela Podgorica, odgovara Dijana Vučinić. Prilikom renoviranja 2006. godine potpuno je izbrisan i zamijenjen novim. Sama arhitektura je preživjela: veličanstvene betonske terase iznad kanjona rijeke Morače, prefabrikovani elementi na balkonima i fasadi, materijalizacija fasade. Šteta je što materijalizacija enterijera nije preživjela tu rekonstrukciju, jer je jedna od značajnih karakteristika tog hotela bio upravo kontinuitet izraza, likovnosti i materijala spolja i unutra.

Šta zapravo znači sačuvati jedno Kanino zdanje? Da li je dovoljno sačuvati fasadu i osnovnu formu objekta ili su njen enterijer, materijali, nameštaj, pejzaž i način na koji je prostor korišćen jednako važni delovi arhitekture?

Hotel Zlatibor u Užicu, bio je ono što danas zovemo total design: arhitektura, enterijer i nameštaj pripadali su istoj zamisli. O njemu mi Dijana kaže ono što bih i sama naslutila, gledajući fotografije ovog zdanja u podnožju planine čije ime nosi. Nekadašnji hotel je nakon privatizacije godinama propadao, a početkom 2020-ih unutrašnjost je temeljno uklanjana, čime je mogućnost da se originalni ambijent doživi kao celina praktično nestala.

Velika je šteta što danas ne postoji barem jedan njegov segment sačuvan kao cjelina, memorijalno. Šta je dovoljno sačuvati, nijesam sigurna. S druge strane, postoji li primer njene arhitekture za koji smatrate da pokazuje kako bi dobra restauracija ili zaštita trebalo da izgleda? Nažalost, ne. Nadajmo se da će se to desiti, odgovara Dijana.

Uostalom, vreme se kod Kane pokazuje kao neobično dobar kritičar. Njeni objekti su prepravljani, menjani, okruženi novom gradnjom, ponegde zanemareni, ali su retko postali neprepoznatljivi. Upravo je trag vremena potvrda značaja i veličine arhitekture Svetlane Kane Radević, kaže Vučinić. Svaki objekat pretrpeo je intervencije, ali svaki i dalje poseduje dovoljno jasan i originalan arhitektonski izraz da se autorstvo može čitati kroz sve naknadne slojeve.

Da li je to razlog zbog kojeg je poslednjih godina raslo međunarodno interesovanje za njen rad? Kana Radević je bila među arhitektima zastupljenim na velikoj MoMA izložbi Toward a Concrete Utopia: Architecture in Yugoslavia, 1948–1980, koja je 2018. godine prvi put tako široko predstavila jugoslovensku posleratnu arhitekturu američkoj publici. Tri godine kasnije njen opus dobio je zasebnu izložbu u okviru Bijenala arhitekture u Veneciji, upravo sa ambicijom da se njena pozicija u međunarodnom arhitektonskom kanonu proširi i preciznije istorijski kontekstualizuje.

Ipak, Dijana Vučinić insistira na jednom važnom obratu: nije sasvim tačno da je Kana morala da bude „otkrivena“ u inostranstvu da bi bila cenjena kod kuće. Njeno najveće priznanje, smatra, i dalje postoji upravo među domaćom publikom. Kana je za života dobila Borbinu i Trinaestojulsku nagradu, kao i druga najvažnija priznanja, a njene građevine u Crnoj Gori nikada nisu bile sasvim anonimne. Problem je mnogo prizemniji: između toga da društvo zna da je nešto vredno i toga da postoje dovoljno brzi i efikasni institucionalni mehanizmi da se ta vrednost zaštiti često postoji ogromna praznina.

Njeni objekti dele sudbinu velikog dela arhitekture 20. veka u regionu. Institucionalna zaštita stiže kasno; urbanistički planovi ne štite nužno kontekst; vlasništvo se menja; renoviranje se tretira kao prilika za „osavremenjavanje“, čak i kada upravo time nestaje ono što je objekat činilo značajnim.

Lični i društveni prostori između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti

Tokom priprema za venecijansku izložbu, APSS Institut digitalizovao je sačuvanu privatnu arhivu Kane Radević i prikupio dodatnu dokumentaciju iz brojnih arhiva u Crnoj Gori i regionu. Izložba je upravo na toj građi – crtežima, fotografijama i prepisci – gradila mogućnost da se njen rad sagleda mnogo šire od nekoliko kanonskih objekata.

Njena arhiva i dokumentacija potpuno su istražene i dokumentovane, ono što je postojalo, kaže Vučinić. Zato APSS radi na monografiji i dokumentarnom filmu koji bi trebalo da dodaju nove slojeve razumevanju njenog života i rada. Široj javnosti, kaže Vučinić, još nije poznato sve što je istraživanje otkrilo.

O Kani Radević danas znamo mnogo više nego pre deset ili dvadeset godina. Znamo kako su nastajali njeni projekti, poznajemo neizvedene ideje, možemo pratiti profesionalne i intelektualne veze od Jugoslavije do Amerike i Japana. Znamo da nije bila samo autorka nekoliko fotogeničnih brutalističkih objekata, nego arhitektica koja je promišljala odnos prostora i društva, lokalnog i internacionalnog, pejzaža i građevine, memorije i svakodnevnog života. Međunarodna istorija arhitekture počela je da joj daje mesto koje joj pripada: izložba u Veneciji eksplicitno ju je predstavila kao jednu od istaknutih arhitektica socijalističke Jugoslavije čiji je međunarodni značaj dugo ostajao nedovoljno vidljiv.

Na pitanje da li postoje u arhivi projekti koji nikada nisu realizovani, Dijana Vučinić mi odgovara – Da, više njih. Najzanimljiviji je bar na stijeni u Petrovcu. Nastao je prije Hotela Podgorica i jasno se vidi da je njegova preteča. Pored njega, u arhivi su pronađeni i konkursni radovi, među njima pobednički predlog memorijalnog kompleksa u Italiji, kao i nekoliko projekata za Podgoricu koji nikada nisu izgrađeni.

Prema Dijani Vučinić, od Kaninih objekata u Crnoj Gori danas je možda najbolje očuvana upravo stambena zgrada u Petrovcu, ona na moru. Svaki od njenih objekata pretrpio je neke izmjene i intervencije, ali svaki od njih i dalje postoji kroz uvjerljiv i originalan arhitektonski izraz. I dalje je najbolje sačuvana stambena zgrada u Petrovcu. Nije prošla kroz neku veliku, stručno vođenu konzervaciju. Stanari su tokom decenija dodavali elemente i menjali delove objekta, ali nijedna od tih pojedinačnih intervencija, kaže Vučinić, nije uspela da ozbiljno ugrozi njegovo arhitektonsko dejstvo.

I zaista.

Odgovori na pitanja koja sam postavila Dijani Vučinić stigli su u moje sanduče dok sam se udaljavala od Petrovca, onog na moru. Pročitala sam ih tek kasnije, kada sam već bila kilometrima daleko, i tek tada shvatila da se u njima pominje zgrada koju sam nekoliko dana ranije fotografisala gotovo usput, ne znajući ni ko ju je projektovao, ni da će postati deo ovog teksta. Njeno sam dejstvo, očigledno, mada nesvesno, ipak naslutila.

Fotografije: Luka Bošković, privatna arhiva Kane Radević, Mirko Lovrić / Muzej Jugoslavije, APSS Institut