Novogodišnji ukrasi stigli su u markete. Mislila sam da je greška.
Kao zbog rata u Ukrajini, pokolja Izrael – Gaza, možda su proizvođači ove godine ranije snabdeli radnje novogodišnjom dekoracijom zbog neizvesnosti oko šipinga.
Svake godine kada me iznenadi prvi svetlucavi ukras: mislim da je greška.
Nije. Prolazi. Prošla je. Sve su već prošle u nekom Super kalendaru gde su davno zapisane.
Mi ih živimo, kao da su naše, da su zauvek, da smo zauvek i da nikad mi i ovo naše neće proći.
Posebni su oni koji žive dan, koji umeju da žive sad, oni raščlane vreme na trenutke, a taj trenutak onda im postaje mera vremena.
Prepoznaš ih u prolazu dok šetaš kera. Malo im zavidiš. Kao da su dobili više vremena od tebe, jer njihov trenutak traje duže od tvog .
I neka su, lepo ga troše. Ali i njima prođe. I njih čekaju džinglbels i zvezda na vrhu jelke. Tu je mesto našeg sastanka. Nema izostajanja, razredna proziva. Tu ćemo se naći i mi što plaćamo krupnim novčanicama i oni što ga rasitne pa šparaju.
Ispod jelke, sa blentavim osmehom i čašom penušavca, svi smo isti. Kao na liturgiji. Nema preko veze, nema biznis klasa. Raduj se jer je prošla, raduj se jer dolazi nova.
Možda će biti najbolja, možda će biti tvoja, možda će baš ova što dolazi biti Godina konačnog rešenja. Možda sve dođe gde treba, slike na zidovima, poslovi, odmori, treninzi, uspesi, putovanja, raspored u ormanu.
Možda će te ove što dolazi neko konačno voleti onako kako oduvek želiš. Možda napraviš to nešto fenomenalno za šta se čitavog života spremaš.
Možda se konačno obogatiš.
Možda svet primeti i nagradi tvoj talenat. Možda oni koji su te povredili i nepravedno osudili konačno kažu “izvini, pogrešili smo”.
Možda ove godine budeš najbolji ti, pun svega a lagan, kao na Adi Bojani.
Svaki trenutak koji još nisi doživeo je tvoja šansa da preokreneš rezultat u svoju korist. Nada da je konačna pobeda moguća ponovo se rađa kada euforično i omamljeno, u ponoć, odbrojavamo od deset do nula.
Ta nula je naše beskonačno.
Zamisli želju?
