Jedan od prvih strahova koje sam imala je da me mama ostavi samu u supermarketu.
Da se osvrnem u prolazu okružena namirnicama u različitim bojama i oblicima, i da ne znam gde je nestala. I dalje se sećam osećaja kada ponovo naiđe iza ćoška, kao da ponovo mogu bezbedno da udahnem. To je neki primer čistog straha – iracionalan, ne vodi nigde.
Godinama se ti strahovi nagomilavaju. Plašim se aviona, dubina čije dno ne mogu da vidim, kraj sveta i da ćemo svi da odumremo od nedostatka kiseonika, tsunamija (???). Plašim se gubitka, sramote, nedostatka kontrole, bolesti, neznanja. Ova druga tura je racionalnija od prve, nije kao da će tsunami da nas potopi u Srbiji (valjda). Ali i dalje se plašim. Kada ne mogu da spavam, upalim YouTube i istražujem sve što mogu da saznam o temama koje me plaše – how the world will end, worst tsunamis in history, dangers of giving birth. To je način da se približim nultoj tački, da racionalnošću savladam iracionalnost. Ove ostale stvari, malo teže. Šta uopšte potražiti na netu za to – how to survive regular life things.
U psihologiji postoji tzv. terapija izloženosti, kada se osoba u bezbednom okruženju postpeno izlaže uzrocima njene anksioznosti. Ne znam da li zaista radi, ali sigurno nas donekle suočava sa stvarima koje nas u dubini duše more. Ideja je da kroz svesno suočavanje prevaziđemo anksioznost i time ne dopustimo da nas koči u svakodnevnom životu, to se podrazumeva. Još teže od toga je da se ne stvori gard u procesu.
Jedna koleginica u redakciji nas stalno opominje da pazimo šta izgovaramo naglas, tvrdi da sve loše što kažemo će nam se vratiti, kao i sve dobro. „Mnogo si ti bre naivna”, druga koleginica joj je rekla. I jeste, ali to nije tako loše. Bežimo od toga da budemo naivni, iskreni, ranjivi, štitimo se od svojih strahova. Vremenom nam se smekšaju ideali i naivnost se pretvori u masku koju kreiramo po meri svojih negativnih iskustava.
Kad se skloni po stranu ta prividna nadrkanost, koja je i te kako vidljiva kada hodaš ulicom Beograda, uđeš u gradski prevoz ili staneš u red u pošti, vidim samo strah i gard protiv sveta koji je nastao kao rezultat. „Čist strah”, reče mi osoba pre neki dan kad sam se uporna žalila na razloge zbog kojih ne radim neke stvari koje zapravo želim da uradim. Nekada je toliko jednostavno – „čist strah”. Da li se njemu izlažemo kao način da ga prevaziđemo, da li uprkos strahu biramo da budemo zdravo naivni i otvoreni prema stvarima oko sebe ili se zatvaramo sve dublje u sebi, to je već do nas.
Sedeći pored te koleginice gotovo svaki dan, primećujem da sam počela da upijam njenu dobroćudnu naivnost, mic po mic. Ne verujem da će mi biti lakše zbog toga, ali će mi svakako biti lepše.
