Svaki put kad se vraćam iz Atine za Beograd dezorijentišem se. Jedan je grad u kom sam se rodila i odrastala, drugi je grad u kom sam, brže bolje, morala da odrastem.
Atinu volim zbog načina na koji se Grci neobuzdano i glasno smeju, zbog prostranih terasa i zvuka zrikavca koji uveče nadjačava zvuk televizora. Beograd volim zbog toga što se stalno čuje žamor sa ulice, što svaki drugi čovek šeta psa i što su ljudi uvek raspoloženi za kafu (čak i kad su neraspoloženi).
U avionu u povratku neminovno pustim barem jednu suzu, jer znam da jedan deo života stavljam on hold da bih se vratila drugom. Nekad mi je ta pauza itekako potrebna, a nekad naiđe u trenutku kada baš ne bih da se izmeštam iz svoje sredine. Ipak, nekako se na to nateram, kao da tako testiram šta će se promeniti u mom odsustvu.
Pitanje odlaska iz Srbijie ovde se često poteže. Uglavnom vapimo za nečim boljim, a u Srbiji je to „bolje“ lako konkretizovati – kreće se od potrebe za boljim platama pa do potrebe za državom koja nas ne ugnjetava. Nije teško uhvatiti se za razlog zašto treba otići, mnogi jesu. Kreirali su potpuno nove živote negde drugde, gde je domovina na nivou neke daleke priče o poreklu, a ne svakodnevna realnost.
Svi se povremeno žalimo kako će jednog dana sve da nam bude preko glave, ako već nije, pa ćemo se preko noći spakovati i otići. Ali to ne uradimo. To su naše prazne priče, pretnje koje potajno želimo da neko čuje kako bi nam se nešto (barem nešto!) olakšalo. Ironija je u tome što ih izgovaramo onako nonšalantno, preteći nekom nevidljivom entitetu, umesto da se pogledamo u oči i sami sebe zapitamo u ogledalu: Da li bi nam život stvarno bio bolji negde drugde?
Pored silnih sletanja i poletanja na relaciji Atina-Beograd, hvatam sebe kako počinjem da tražim stanove za iznajmljivanje po Atini, istražujem načine kako da se tamo preselim. Zamišljam kako bi mi svakodnevnica izgledala u Grčkoj, pored mora, nasuprot ovoj ovde. Kakve bih fore bacala kada bih se raspričala na grčkom? Kakvu bih kafu ujutru spremala, jel’ bi bila ista kao ova što je spremam u Beogradu ili bi se sa vremenom i to promenilo?
Neka druga Anja živi u toj Atini, u srži ista, ali ipak drugačija. Kada mi je nešto teško, pomislim da je ona bolja verzija mene. Njen život se paralelno razvija uz moj, ali samo tamo u Atini, a ne na rascepu između dva grada gde nigde nije čitava.
Neposredno pre poslednjeg puta za Grčku, moja sestra se iz Kanade vratila se nazad u Srbiju. U Torontu je živela celu jednu deceniju, a u Beograd je došla prvi put nakon sedam godina. Od tad je posmatram dok ponovo opipava grad u kome se rodila – nekada izgleda kao da se vratila u svoju sigurnu luku, a nekad kao da se suočava sa starim neprijateljem. Iznova zaboravljam da joj određene reči sada imaju blagi, jedva primetan, kanadski naglasak. Gledajući je, shvatam da je tamo, preko Okeana, živela jedna po malo drugačija verzija moje sestre, i da sada istražuje šta je od toga preostalo kada se vratila kući.
Mislim da svima nama deluje kao da bi bilo lakše postati ta druga, možda bolja verzija sebe negde drugde – na Tajlandu, u Vijetnamu, Njujorku, Atini. Kada kreneš potpuno iznova, postoji 1, 2, 3 u procesu gde postavljaš sebe takav kakav želiš da budeš, kao kada Lego kocke sklapaš od nule. Kad si tu gde zapravo jesi, Lego gradnja ti je već skockana, a sada treba da je nadograđuješ, preoblikuješ dok ne postane to što želiš da bude. Zajebana igra, ali verujem da završiš sa prelepom konstrukcijom, samo tvojom.
Moje dve konstrukcije, dve zemlje, sam sada počela da spajam u celinu. Nekad me i dalje hvata vertigo od aviona koji po stoti put poleće sa piste, od utiska da mi je jedan život podeljen na dva. Onda dođem u Beograd, kupim cveće na pijaci kod istog čoveka gde kupujem cveće godinama i podsetim se zbog čega ni jedno mesto nije lako napustiti.
