Sumrak nas je opkolio. Ulična svetla obasjala su park narandžastom svetlošću. O čemu se radi? Upitao sam se. Šta želi da mi kaže? Kuda vodi ova bujica reči, ovaj rolerkoster misli? Davno smo se videli. Ko zna šta mu se sve izdešavalo. U glavi prvenstveno. Jer, kako kažu, iz glave sve ide. Neko je nešto smislio, nije nužno da je to izgovorio, ako je to što je smislio uradio, sproveo u delo. Ono što ovog popodneva izlazi iz glave moga prijatelja mora da vodi nečemu, kao što sve vodi nečemu, u krajnjoj liniji. Mi smo nekuda pošli čim smo se danas sreli, ali ja još uvek ne znam kuda smo pošli i šta ćemo sve da doživimo dok ne prevalimo taj put u nepoznato. Svaki sledeći trenutak nam je nepoznat, pa čak i ako smo pošli u kuhinju da se napijemo vode. Možemo usput da se okliznemo u predsoblju i padnemo, a možemo da otkrijemo da je vode nestalo. Ništa nije izvesno, osim konačne izvesnosti smrti, koju, opet, ne možemo da smestimo u određeni, poznati, trenutak.
Trenutak koji zasigurno dolazi, za razliku od svih ostalih trenutaka koji možda dolaze a možda i ne dolaze, ma šta mi radili i ma šta mi želeli. Čovek ne bi smeo ništa da očekuje i ničemu da se nada. To je pogubno. Odlučio sam, stoga, da večeras ništa ne očekujem, a nadati se, svakako, nisam imao čemu. Prepustio sam se prijatnom predvečerju i nastavio da pijuckam pivo. Žmirkao sam zavaljen na klupi, pušio i sam sebi bio krajnje odvratan.
Čudno je to, pomislio sam, kad se čovek prepusti životu, u pravom smislu te reči, najednom sam sebi postane krajnje odvratan. Postane sam sebi do te mere odvratan da, prosto, više nije u stanju da, naprosto, živi, nego počinje da glumi život postavljajući sebe na scenu, dajući sebi ulogu i tekst i tako se, polako, ili naprečac, potpuno je svejedno, uključuje u društveni konstrukt jasno isplaniranog mizanscena. Tako čovek funkcioniše i nikako drugačije, pomislio sam žmirkajući i uživajući u predvečerju. Jedino tako čovek, u ovom svetu, može da funkcioniše, a ne da živi, da automatski igra svoju ulogu, a ne da izistinski ostvaruje svoju egzistenciju.
U svetu koji se čoveku nametnuo svojom kompleksnom laži, tom čoveku ne preostaje ništa drugo sem da se toj kompleksnoj laži prikloni i da od sebe, koliko god je to moguće, pruži što je moguće više laži, ne bi li uopšte ostao živ. Međutim, pomislio sam sad, tad, u parku, čovek tada uopšte nije živ, u pravom smislu te reči, već je samo deo davno umrlog i propalog sveta koji nastavlja sa svojim predstavama i spektaklima, neprestano proizvodeći nove aktivnosti kojima se zamenjuju stvarni životi ljudi. U tom smislu, ni taj svet kao ni bilo koje društvo, narod i tako dalje, nije stvaran svet, nije stvarno društvo, narod i tako dalje, već je to iskonstruisan svet, iskonstruisan narod i tako dalje, izmišljotina ljudska jedna u večnoj ljudskoj borbi protiv sopstvene suštine, protiv jedine izvesnosti i jedine istine, pomislio sam, i, umesto da svoj život, koji nije ništa drugo do priprema za smrt, prožive u ljubavi i uzajamnom poštovanju, mi, ljudi, radije biramo uloge, predstave, konstrukte, rečju laži, i tako gradimo stravičnu vavilonsku kulu najbezočnijih laži koje svakim svojim, pa i najmanjim, pokretom, svakom svojom, pa i najbeznačjanijom, rečju, umnožavamo eksponencijalno, sasvim uvereni u svoju dobrotu, čestitost i tako dalje.
Naši životi nisu ništa drugo do obična laž. Naš jezik nije ništa drugo do obična laž. Laž je suština današnje ljudske egzistencije, pa i moje. I moja egzistencija zasnovana je isključivo na laži. I moja egzistencija zasnovana je isključivo na lažnoj predstavi o tome šta je život. I ja, kao i milioni drugih, svojevoljno učestvujem u izgradnji vavilonske kule laži, premda, kao i milijarde drugih, samo radim svoj posao. Nemoguće je iz toga izaći, nemoguće je iskoračiti iz laži, reći sebi istinu i ostati živ, u ovom svetu, nemoguće je.
Odgovor se sam nameće, a ja ga odlažem. Objašnjavam sebi, do iznemoglosti, kakav je ovo svet i kakav je ovo život, ali odgovor uporno i namerno odlažem. Odgovor, koji mi je više nego dobro poznat, tvrdoglavo prećutkujem. Kukavičluk, pomislih sad, tad, u parku, kukavica sam, baš kao što su kukavice svi ostali, odreda. Kukavice i sitne duše. Svoje egzistencije oblikujemo na pogrešnim i lažnim osnovama, nadajući se, pritom, neopravdano i uzalud, sreći.
Sreću, u ovakvoj postavci stvari, nije moguće pronaći. Ne samo zato što je sreća, kao koncept, prilična novotarija, moglo bi da se kaže, pa ću reći: sreća je najveća laž. U današnjem svetu opšte je uverenje da sreću i slobodu može da pruži samo novac, i to mnogo novca. Novac možda može da pruži blagostanje, u izvesnom smislu, ali sreću novac nikako ne može da pruži. Novac može da pruži samo ropstvo i ništa više. Život obasut novcem ropski je život. Voleti jednu mačku, čitav njen vek, dubokom i iskrenom ljubavlju, ljudskoj duši donosi više bogatstva od bilo kakvog novca. Ako ćemu tu ljubav prema mački nazvati srećom, onda mi tu sreću ne jurimo i ne nadamo joj se, već joj se prosto prepuštamo svim svojim bićem. Svim srcem voleti jednu mačku, čitav njen vek, najveće je bogatstvo na ovom ubogom svetu. Tako bi se moralo živeti, u bezuslovnoj ljubavi i predavanju, a ne ovako, u laži i sebičluku, pomislio sam, žmirkajući i uživajući u predvečerju, osećajući, istovremeno, krajnju odvratnost prema sebi.