Ustali smo sa klupe, pokupili prazne limenke u kesu i bacili je u kantu za otpatke, pa smo se uputili ka obližnjoj trafici. Dok smo, ne znam ni sam zašto, čekali zeleno svetlo na semaforu, razmišljao sam o prijateljevim rečima. Nije u pitanju čak ni sila, pomislio sam čekajući zeleno svetlo na semaforu, pa čak nije u pitanju ni nova realnost koju bismo, na neki način, ne znam na koji, morali dosegnuti, pomislio sam čekajući zeleno svetlo na semaforu, nije, dakle, tema sila, konačni obračun sa čovečanstvom, et cetera, tema je danas, kao što je bila i juče i kao što će biti sutra, u ovim okolnostima, postići najoptimanlije saglasje sopstvenog, možda pobunjenog, ili pak suspregnutog duha sa okolinom, i u tom saglasju, ma koliko nezgrapnom, pronaći ideal, pomislio sam sad čekajući zeleno svetlo na semaforu, dok su oko nas, dakle u toj našoj takozvanoj okolini, urlikale automobilske sirene, pljuštale psovke vozača, pešaka, motociklista, biciklista i trotinetaša, dakle svih, kako sam primetio, učesnika u takozvanom saobraćaju, dakle svih, kako sam primetio, ljudi koji su se nalazili tu, pred nama, i koji su, dakle, činili tu našu okolinu, a skupa smo činili jednu situaciju koja je u najboljem slučaju bila svakodnevna, pomislio sam sad čekajući zeleno svetlo na semaforu, što joj svakako, ta svakodnevnost, to pravilo redovnog ponavljanja, nije davalo nikakav legitimitet, pomislio sam, a kamoli bilo kakvu vrstu opravdanosti.
Osobenost našeg čoveka koji se neda zajebavati i koji drži do sebe po svaku cenu jer je u pitanju, misli on, pomislio sam, čovek na svom mestu, koji, dakle, ne trpi da ga iko, makar ko, ometa u njegovom naumu da od tačke A na najbrži i najbeskrupuloznjii mogući način dođe do tačke B, po svaku cenu, pomislio sam sad čekajući zeleno svetlo na semaforu, gazeći preko mrtvih, ako je potrebno, svom težinom naslonjen, podjednako, na taster automobilske sirene, te na svoj prostački rečnik a zatim i na svoj samoljubiv karakter, pomislio sam, mislim, sve dok svim tim bandoglavcima ne pođe za rukom da svim svoijm glavama prođu kroz sve moguće zidove ovog sveta i dok se onda, zadovoljni, ne nađu tamo gde su se, bandoglavi, zaputili u najvećoj mogućoj žurbi, bez i najmanje doze skrupula ili osećaja za drugog, svi do jednog, potpuno i apsolutno brutalno i ogoljeno okrenuti jedan protiv drugog, dlanom pritiskajući taster automobilske sirene, ustiju punih pene i glave pune mržnje, pomislio sam sad dok sam čekao zeleno svetlo na semaforu.
Čak i malo dete može vidi koliko je sve ovo, cela naša društvena situacija, otišlo dođavola i koliko smo duboko zabrazdili u potpuno odsustvo bilo kakvog obzira na bilo šta i bilo koga sem obzira prema sebi i svojim trenutnim hirovima ili namerama, koliko smo, kao društvo, pali na niske grane, na najniže moguće grane, pomislio sam, mislim, na grane toliko niske da niže ne postoje, pomislio sam čekajući zeleno svetlo na semaforu. Mi smo, kao društvo, toliko ogrezli u brutalno nasilje da nam pomoći nema, toliko smo postali neosetljivi i oholi da nam iskupljenja nema, toliko smo postali sebični i samoživi da nam spasa nema, pomislio sam, toliko smo pali na najniže moguće grane, kao društvo, da je pod nama samo ponor samog pakla. Ponor pakla u koji hrlimo i znamo, vrlo dobro znamo, kuda srljamo i bez obzira na to saznanje mi i dalje bezobzirno srljamo i srljajući se survavamo, stropoštavamo se u taj ponor pakla, u taj pakao koji smo mi sami, zagledani u sebe same, samo u sebe zagledani, u sopstveni pakao naših egzistencija osuđenih na večnu mržnju prema bližnjem, na večnu takozvanu borbu za sebe i svoje želje, svoje takozvane snove, koji nisu snovi koje sanjamo dok spavamo, već takozvani snovi o boljem životu, našem mizernom životu koji nije bio vredan ni da se stvori, a kamoli da se, na jedan tako brutalan i razarajući način, nastavlja, gazeći sve pred sobom, uništavajući sve pred sobom, a sve u takozvanoj dobroj nameri, pomislio sam sad dok sam čekao zeleno svetlo na semaforu. Ovakav devastirajući žrvanj takozvane ljudske zajednice, društva, države, čovečanstva, sveta i tako dalje, podjednako će svima doći glave kao što svako od nas, pojedinačno, svakodnevno, svima oko sebe, i sebi, dolazi glave, mada tu nikakvih glava odavno nema, samo panjevi, negdašnja prelepa stabla, sad posečena do korena i pretvorena u panjeve, panjeve, pomislio sam, koje nosimo na ramenima, a u grudima nam više ne kucaju velika srca, nego pulsiraju crne rupe mržnje, pomislio sam, to je istina, glave nam više nisu glave nego panjevi, kao što nam srca više nisu srca nego crne rupe, to je istina, pomislio sam, u grudima nam pulsiraju crne rupe beščašća, dok na ramenima umesto časnih glava nosimo tupe panjeve, panjevi i rupe, to smo mi, to je istina, pomislio sam, a onda se na semaforu pojavio zeleni čikica u hodu kome je nedostajala glava, pa smo krenuli na drugu stranu ulice, ka trafici, po pivo. S crnim rupama u grudima i panjevima na ramenima, pošli smo na drugu stranu ulice po pivo.