Kako je sve (za)palo u totalni mrak, izuzimajući povremene zakasnele prolaznike i neodustajne šetače notornih kerova ili, bolje rečeno, notorne šetače neodustajnih kerova koji, ni pod milim bogom, nisu mogli da se suzdrže sranja i pišanja, baš kao ni mi, pomislih, no nas nije imao ko da šeta, a bili smo, svakako, najgori – mada jedini u tom sirotinjskom i besmislenom takozvanom parku na jednom od sedam ili devet brda takozvanog grada Beograda. Blagost i lakoća kojom smo se moj prijatelj i ja te večeri prepuštali životu ili, zgodnije, ništavilu, bile su hvale vredne. Međutim, kako bi rekao pesnik, miljama unaokolo nije bilo ni žive jebene duše koja bi nas i pogledala, a kamoli pohvalila.
Vidiš, prenu se, odjedared iz ko zna čega, prijatelj moj, vidiš, ponovi kako bi naglasio svoje prisustvo, pomislio sam, stalno se ljudi bune u vezi sa njihovim problemima, a u vezi sa životom u tzv. velikom gradu, ovom gradu, da budem krajnje precizan, koji i nije neki grad, ako ćemo pošteno, više je kao neka preko svake mere narasla kasaba, jedna iznad svega, bez reda i zakona, kancerogena (kvazi urbana) tvar koja, silom svoje (kancerogene) naravi, mora da raste i da jede zdravo i živo tkivo, ždere zdrave ćelije et cetera. Jedan rak, u tzv. organizmu, rekao je moj prijatelj odmah zatim, mora po svojoj prirodi da osvaja teritoriju, da se nameće svojom kancerogenom prirodom i da tu svoju prirodu, prirodno, uspostavlja kao jedino moguću prirodu, jedinu prirodu, ili kulturu, kako ti je zgodno, koja mora da pojede sve ostale prirode i kulture.
U ovom, našem, slučaju, nastavio je prijatelj, to nije ništa drugo od onog, njihovog slučaja, da tako kažemo, a koji za zadatak ima jednu, ne tako namernu, koliko zlobnu nameru da promeni kasabu i njen modus operandi sa svim njenim manama i tako dalje, u jedan novi, šljašteći, ispoliran, optimizam u kom, ako ćemo pošteno, običan čovek nema šta da traži. Ako je ikada običan čovek tražio bilo šta.
Sve se menja, reći ćeš, rekao je moj prijatelj, i tu nemam šta da ti prigovorim. Ono što imam da prigovorim je da se sve menja zbog prostog zakona profita ili kapitala a, što je, možda, najgore, a sve zbog puste želje da sve pod milim bogom na ovom svetu bude kao najnoviji audi ili najskuplja kujna ili kurva, kako god ti drago. Na to pokušava da zaliči naša kasaba ili tzv. milionski grad, ili kako ga već nazivaju, ne znam, nisam pametan.
Vidi tamo da li je otvorena ona trafika. Treba nam i duvana, jebemu mater.