Godinama sam pisao, rekao je moj prijatelj, pa sam onda sve to što sam napisao – bacao.
Prvo sam godinama pisao, a zatim sam sve to što sam napisao bacao. Pisao sam godinama, rekao je, a onda sam to što sam napisao bacao. Uvek sam, nakon godina predanog pisanja, sve odmah bacao i ponovo počinjao da pišem. Mislio sam uvek: napisaću sad nešto, evo pišem sad i, mislim, rekao je moj prijatelj, to je to, a u sledećem trenutku sve bacim. Nemoj pogrešno da me shvatiš, rekao je, nisam pisao godinama, zapravo pisao sam godinama, ali nisam nakon ne znam koliko godina sve bacio, nego sam bacao dok sam pisao. Non-stop sam bacao. Kad bih napisao bilo šta, odmah bih to bacio. Neizostavno.
Uvek mi je sve bilo bez-veze. Sve što bih napisao činilo mi se toliko loše da bih odmah sledećeg trenutka sve što sam napisao bacio. Ponekad bi mi muka pripala kad bih pročitao šta sam napisao, pa bih, naravno, odmah, sve bacio u đubre. U tom đubretu bi se svašta moglo naći kao, uostalom, što i svašta može da se nađe u bilo kom đubretu na ovom ubogom svetu. Svet je, priznaćeš, rekao je moj prijatelj, postao jedno veliko smetlište i upravo je to razlog, možda, bio da ja iznova bacam sve što bih napisao. Ne da bih pravio đubre, a pravio sam ga predano, nego da bih svet sačuvao od svog smeća, to jest od smeća koje pišem.
Znaš, rekao je moj prijatelj, mnogi ljudi žele da se izraze, da kažu nešto svoje, da ostave trag, kako bi se to nespretno reklo, pa onda uzmu da pišu ili slikaju ili se bave politikom, uglavnom imaju tzv. više ciljeve, a koji su, ako se bolje pogleda, veoma sebični. Ali, to je već druga tema.
Nisam patio od tih visokoparnih razmišljanja, rekao je. Moj cilj je, ako već moram da upotrebim reči moj i cilj, poput nekog postmodernog Sinatre, uvek bio ispisivanje rečenica a zatim njihovo bacanje u đubre. Zapravo, nije to bio moj cilj nego je to postao moj cilj. Evo vidiš, internet era je kao stvorena za takvu rabotu. Tu sve sad ide non-stop, to sve sad ide kao po loju u propast. Juče viđeno danas je zaboravljeno. Pa zar onda nije zaslužilo da bude bačeno?
Uostalom, reče moj prijatelj, mnogo je tu galame i halabuke uopšte oko pisane reči. Te se neki nagrađuju, te se drugi ljute, a sve bez ikakvog razloga zapravo. Da su svi odreda, ako mene pitaš, sve bacili u smeće, ne bi tu nikakve halabuke bilo. Evo, recimo, rekao je moj prijatelj, mali eksperiment. Sad ću da ti kažem nešto, ali ti ćeš začepiti uši i to nećeš čuti, a posle ćeš da mi kažeš šta si čuo, premda, ako nisi varao, ništa nisi ni mogao da čuješ.
I, stvarno, začepivši uči, nisam čuo šta mi prijatelj govori. Kad je završio i munuo me, dao mi je cedulju na kojoj je pisalo:
Vidiš, ako ne čuješ, možeš tek da, možda, zamisliš kako je uopšte moguće živeti. Sledeći put probamo slepilo.
