Vidiš, rekao je moj prijatelj u tom, sledećem, trenutku, kako lepo pada veče. Mi sad pojma nemamo kuda će nas odvesti ova noć, kao što pojma nemamo ni kuda nas vode ovi naši takozvani životi, i kao što pojma nemamo šta nam donosi sledeći trenutak. Možemo samo da sedimo i da čekamo.
Ne bi trebalo nikakve planove da smišljamo, niti bilo čemu da se nadamo, rekao je, a o željama neću ni da pričam. Ne kaže se džabe puste želje, jer želje su uistinu puste, kao što su očekivanja neosnovana. Isto je i sa srećom. Stalno želimo da smo srećni, a nikad nismo srećni, uvek smo samo nesrećni, budući da stalno jurimo za srećom, mi smo, u toj jurnjavi, neprestano nesrećni. To je tužno, a istovremeno je i smešno. To je smešno, a istovremeno je i tužno. Što je, u suštini, isto. Ono što je tužno, istovremeno je i smešno, kao što je ono što je smešno u isto vreme i tužno.
Smešno je to kako mi svoje živote provodimo u laži, lažemo prvo sebe, a zatim lažemo sve oko sebe. Isto tako je i tužno to kako mi svoje živote ćerdamo samoobmanjujući se i obmanjujući sve ostale. To što smo naučeni da igramo uloge koje igramo, ili što smo sopstvenim naporima usavršili uloge koje igramo na pozornici takozvanog života, okruženi istim takvim maskama iza kojih se kriju naši bližnji i svi koje u takozvanom životu sretnemo, ni najmanje ne umanjuje tragikomičnost čitave predstave koja se danas naziva svet.
U toj predstavi neko ima zapaženije uloge, neko sporedne, a neko, poput nas dvojice, recimo, rekao je, samo statira, pritom stalno koristeći priliku da šmugne iza scene da nešto popije.
Upravo takvi iskoraci iz takozvane realnosti jedini su primeri pravog života u lažnom životu koji živimo. Beg iza scene, iza kulisa, jedini je život vredan življenja. U sokaku iza pozorišta sveta možemo, možda, da sretnemo još nekog ubogog čoveka koji nema nikakvu ulogu u predstavi i koji svoje uboge dane provodi prepuštajući se životu, od života ne očekujući ništa, sem onog što život svakako i svakome podjednako donosi, ono što je, u neku ruku, kruna života, nagrada i oslobođenje čovekovo, konačno i apsolutno prepuštanje i stapanje, rastapanje svega u svemu, svemira u tački, tačkice u svemiru.
U sokaku iza pozorišta na čijoj se sceni igra predstava zvana svet, još uvek ima života koji ne zaudara na laž, kao što na laž zaudara sve što se na pozornici dešava i sve što se na pozornici izgovara. U sokaku iza pozorišta boca prelazi iz ruke u ruku ljudi okupljenih oko vatre koja gori u starom buretu i bilo šta da se izgovori nije rečeno uzalud i nije rečeno kako bi se neko lažno predstavio, dok se na sceni u pozorištu svi odreda lažno predstavljaju. U sokaku iza pozorišta niko nikoga ne odmerava na bilo koji način, niti mu sudi, dok su u pozorištu, na sceni, svi odreda licemeri i svi svakog, na sve načine, odmeravaju i važu, spletkareći međusobno, ovom ili onoj iza leđa, kujući svoju takozvanu sreću na nakovnju tuđe nesreće i bede.
U sokaku su ljudi, na sceni su glumci.
U sokaku iza pozorišta su ljubav i prijateljstvo, na pozornici u pozorištu su mržnja i neprijateljstvo. U sokaku je vrlina, u pozorištu je mana. U sokaku iza pozorišta je život koji ne traži ništa i kome ništa nije potrebno, na sceni je laž koja traži sve i koja se na sve širi, to je istina, rekao je. U sokaku iza pozorišta čovek je prema čoveku čovek, na sceni u pozorištu čovek je glumac koji je prema glumcu vuk. U sokaku je mir, u pozorištu je neprestani rat. U sokaku iza pozorišta brinu jedni o drugima, dok iz pozorišta iznose mrtve i ranjene. U sokaku iza pozorišta je blato i konjska balega, na sceni u pozorištu blješti rasveta i tutnji muzika.
Svi glume, čak je i publika pod maskama. Tek je publika pod maskama. Tek je publika ta koja glumi i skriva svoje pravo lice. Tek je publika lažna. A aplauz je najveća laž, to je istina, rekao je moj prijatelj dok je veče padalo na park.
