Oko moje, gde si?
Vozač mini-busa žvaće žvakaću gumu kao da je unuke uveliko zbrinuo na koledžu. Samopouzdanje na nivou iznad prosečnog vodostaja. Vodostaj se ne meri kada je poplava.
Svakim žurbom neopterećenim pokretom vilice, želi da zamrzne vreme i u tom iglu otpleše vešto uigran ples sa pucketavom belom laksativnom smesom koja ispušta slatki sok.
Skinuo je jaknu, ali nije vuneni šal čije resice padaju preko njegove uštirkane bele košulje. Srpski advertajzing menadžeri iz multinacionalnih kompanija umeju da urade isto to: ostave šal preko košulje u zatvorenoj prostoriji. Metalna narukvica od sata kompozira šuškanje kada šaka krene po kiselu vodu na sredini velikog komjuniti stola.
Kažu da je sat na ruci važan za prodaju i da se to gleda. Njega isto ne skidaju, menadžeri, ni u sauni.
Desno prednje rame, vozač mini-busa, povremeno, uvuče ka unutra, kao da ga je za zadnje desno rame ujeo komarac, ali nije u mogućnosti da se počeše šakama koje ne odvaja od kožnog volana, koje na svom licu nemaju nikakav poseban karakter.
Sve što može da uradi upravo je taj trzaj, koji uošte ne bi bio slab razlog da se javi lekaru, naprotiv. Nema zdravih, ima samo nepregledanih.
Oko oka posmatrača
Jedan malo veći trzaj nego inače uradio je kada se na auto-putu pojavila divlja svinja, u društvu još jedne takve. Ova druga zaglavila se ispod automobila koji nije naš. Mi smo, u mini-busu bez muzike, prošli pored ove nemile scene.
Priča se da se ovo ume desiti u Nemačkoj. Na auto-putu sam, između Berlina i Lajpciga. Levo – šuma; desno – šuma. U sredini svinje. Oko posmatrača rađa lepotu.
Mana u vidu preozbiljnog shvatanja posla i obaveza osvaja vozačevo lice. Nazire se prva senka kraja njegovog samouverenog žvakanja žvakaće gume. Sve je uradio kako treba, ali nije znao za svinje i to ga poražava. Nije se tako dogovorio.
Premda sam sa traženja zamerki u stvarima i situacijama pokušao da se skinem pre nekoliko godina, bez lekova i terapije, na suvo, i uprkos tome kako držim da sam to relativno uspešno sproveo u delo, vožnja bez muzike izgleda mi kao podnošljiva kazna za koju nisam siguran zbog čega me je snašla. Podnosim je ali ne znam zašto. Kao da ne umem da zažmurim na jedno OKO.
Sa šumom bi se odlično, kao dva para usana, slagala muzika Lorenza Brunnera. Nemac je. Kao i vozač mini-busa koji „sve radi kako treba“.
Iz ruksaka vadim „Raskršće“ od Dožnatana Frenzena i nailazim na pasus koji podvlačim:
Nedostatak negativnog ne mora nužno da bude nešto pozitivno – može da bude jednostavno objekat koji ne pruža nikakav otpor oku, kao nevidljivi balon na uzici. Sluđeni primerom zategnute vertikalne strune koja završava u ništavilu, ljudi taj prizor slede i zaključuju da, upravo zato što ga slede, to mora biti nešto veoma poželjno.
Nekad je sasvim dovoljno samo pustiti muziku, oko moje…